СРОДНЕ ВЕСТИ

          У ОБНОВИ српске државности учествовали су заборављени задужбинари од Кијева, преко Будима и Беча, све до Трста. Србију која је постала ратовима опустошена гранична област Османске империје, они су видели васкрслу у немањићком сјају и нису жалили да иметак и животе уграде у ту визију.
          Српска револуција вратила је најхрабрије потомке Срба из збегова као утемељиваче професионалне војске, дипломатије, просвете и државне администрације. Као својеврсну задужбину оставили су нам и израз "прави се Тоша", којим се устаници 1804. описивали необичног Тодора, првог српског артиљеријског војводу и тополивца. Зналац разних вештина и језика упорно се правио невешт кад су га питали одакле је. Као и сви Срби "иностранци" у устанку он је имао лажни идентитет да би сачувао породицу од одмазде и сакрио кријумчарске канале којима је стизао ратни материјал плаћен његовим новцем.
          Тек недавно је откривено да се артиљерац Тоша звао Томо Милиновић. Родом из Мориња у Боки которској постао је морепловац и успешан трговац, а научио је и вештину ливења бронзе, од које су се правила и звона и топови. Чим је 1804. букнуо устанак, он оставља колонију имућних Срба у Трсту и долази у Србију.
          - Већ 1806. у бици на Делиграду Милиновић командује артиљеријом, која је била пресудна за успех устаника у првом судару с регуларним трупама Османског царства - наводи историчар Бранко Богдановић.
          Прота Матеја Ненадовић наводи да су устаници од Срба у Трсту добили помоћ од 2.000 форинти, кад је товар муниције на црном тржишту вредео 600 форинти, колико и крдо од 100 свиња. Ратне линије снабдевања с приморјем ишле су преко Обреновића и Луњевица, а Ненадовићи су држали везу са Сремом, на традиционалној рути збегова, трговаца и кријумчара из Западне Србије. Тим путем је стигао и Божидар Грујовић, први секретар устаничке владе Правитељствујушчег совјета. Право име овог доктора права рођеног у Руми, потомка избеглица из Врела у Ваљевској нахији, било је Теодор Филиповић. Оставио је каријеру на универзитету у Харкову да би утемељио правно уређење устаничке Србије. Кад је 1807. умро од исцрпљености, његову задужбину је наставио тајанствени Иван Југовић, у ствари Јован Савић, потомак угледне сомборске породице, бриљантни правник, писац и полиглота. Оставио је велику каријеру због устанка, а захваљујући овом визионару у Београду је 1808. отворена Велика школа за образовање будуће народне елите. Ученицима је преносио идеале о јакој и самосталној Србији, носиоцу ослобођења и уједињења српских крајева. Умро је 1813. одбачен од олигархије која је први устанак одвела у пропаст, али његови идеали су преживели.
          О томе сведочи и тестамент капетана Ђоке Влајковића, јунака ратова против Турака и у српској и руској војсци. У младости је у боју изгубио ногу, али наставио да јуриша са штулом и заслужио 19 високих одликовања. Пред полазак у рат 1878. он завештава цео иметак отаџбини "на просветне цељи" јер: "Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути, јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није".
          Градска болница на Звездари 
          Новац задужбине Ђоке Влајковића спасавао је од глади током Другог светског рата осиротеле српске научнике и књижевнике. После рата задужбина је национализована и угашена. Исту судбину доживеле су бројне српске задужбине 19. и 20. века, укључујући највеће које су српском подмлатку оставили трговци Лука Ћеловић и Никола Спасић. Мање је познато да су они у тајности били главни финансијери ослободилачких покрета у поробљеним крајевима. Ћеловићева задужбина је учинила Београдски универзитет једним од четири најбогатија на свету. Спасићева задужбина је 1912, каду ју је завештао отаџбини, вредела као фондација Нобелове награде.
          Лука Ћеловић, рођен 1859. у Придворици крај Требиња, као дете је отишао у печалбу и шегртујући стигао до Београда. У родни крај се вратио 1875. у Босанско-херцеговачки устанак, као добровољац у чети капетана Ђоке Влајковића. Већ 1876. одлази у Србију којој је Турска објавила рат и војује до победе 1878. године. Затим започиње самосталну трговину и постиже велике успехе, а оснива и Београдску задругу, прву деоничарску банку малих и средњих трговаца, занатлија и чиновника. Строги Ћеловићев кодексу који су морали да поштују деоничари од задруге ствара моћну институција која је изнедрила генерацију највећих привредника Србије. Ћеловић живи скромно и усамљенички, а новац тајно улаже у ослобађање српских крајева. С патриотама и задужбинарима др Милорадом Гођевцем, Николом Спасићем, Васом Јовановићем, Жиком Рафаиловићем и Љубом Ковачевићем оснива Главни одбор Четничке организације.
          Задужбина Николе Спасића у Улици Кнеза Михаила
          - Тиме је започет мукотрпан рад на ослобођењу Јужне Србије и Македоније - забележила је Мира Софронијевић, аутор књиге "Даривали су своме отечеству", капиталног дела које је 1995. у сећање вратило заборављене добротворе.
          - Када је сачињавао тестамент, Никола Спасић није познавао институцију национализације тако да од ње није ни могао да заштити своју имовину завештану српском народу. Потомцима остаје само да се питају куд се деде и на шта се троши Спасићево, односно српско благо - питала се пре 30 година Мира Софронијевић. Одговора још увек нема.
          ИДЕОЛОГИЈА ПРОТИВ ДОБРОТОЉУБЉА
          ОД 1995. кад је истраживач Мира Софронијевић вратила у сећање велике задужбинаре 19. и 20. века, траје тешка борба да им се врати имовина, како би наставиле рад.
          - Задужбинарство које је у нас добило карактер институције, губило се током своје дуге историје само у два маха: за време ропства под Турцима, и после Другог светског рата, током владавине комунистичке идеологије. За активирање задужбина потребно је превазићи још многе препреке, углавном идеолошке природе - закључила је Мира Софронијевић.
          Капетан Ђока Влајковић, просветитељ Иван Југовић, трговац Лука Ћеловић и Никола Спасић 
          ДАРИВАЛИ СВОЈУ ИМОВИНУ
          ЋЕЛОВИЋ тестаментом сву имовину дарује Београдском универзитету "уверен да наука и привредни рад уз неговање младог нараштаја најбоље обезбеђују културну и политичку будућност народа". Истог је мишљења и Никола Спасић који имовину завештава просвети и бризи о здрављу српске омладине. Тим богатством су финансиране градске болнице у Београду, Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте у Књажевцу, организоване су школе за домаћице, курсеви за сеоску омладину и младе привреднике...