....Za Čudića je osobito zanimljiva i struja nacionalnog, tzv. vizantijskog stihoklepanja, rimovanja, čiji je jedan od najpriznatijih autora akademik Milosav Tešić i koji čak preti da ugrozi fenomen skeč-pesnika broj jedan

(......)

Nacionalno zatvorene, nepopustljive klanove u književnosti Čudić locira u Udruženju književnika, to jest u Francuskoj 7, u Srpskom PEN-u, u SANU, u partijama. Rodoljublje se lepo prodaje: “Dometi zvanične, državne kulture su zabetonirani prirodnom sklonošću umetnika prostituciji. U terazijskoj crnogorskoj ili bosansko-hercegovačkoj literarnoj sekciji nećete naći ni jednog a da nije velikosrb. Oni, ... osećaju nešto posebno što drugi prirodni, svakodnevni Srbi ne osećaju...” U medijima i izdavaštvu to je vidljivo u prelazu te tzv. kulturne elite iz nekadašnjeg BIGZ-a, Prosvete, NOLIT-a, Narodne knjige u Službeni glasnik i Zavod za udžbenike. Osmi putnik, nevidljivi tutor srpske nacije, bez koga ona ne može, samo menja svoja ispoljavanja, neguje podmladak, uvek kontroliše novac i moć, pre, posle i za vreme svih ratova koje, za potrebu svoje konsolidacije, sam i izaziva.

“Poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”. Zato je njena institucionalna beda tako vidljiva kod nas. Nekoliko stotina književnih nagrada godišnje deli mala korumpirana grupa profesora, urednika, pesnika, između sebe, i još govori kako je poezija nešto najbolje što imamo u literaturi. Večiti dečaci i buntovnici, članovi svih žirija, komisija, za sve književne rodove, do stripa i rokenrola, uvek zabrinuti kako se slabo čita iako baš oni već decenijama devalviraju književnu reč, lica su korupcije u literaturi, vejači ovejane suštine: Mihajlo Pantić, koji je pisao i o Nogu i o Danilovu, Bojana Stojanović Pantović, Vasa Pavković, ceo taj medijski hor koji predstavlja književnost kao nešto odavno mrtvo i nepotrebno, dosadno, što nema veze sa realnim. Ali samo takvom izolacijom i odvraćanjem oni mogu biti nekakvi znalci. Čudić kaže da se kod nas “kritika nikad i nije bavila drugim osim akcijama na književno pesničkoj berzi koja je strogo povezana sa političkom berzom”. Međutim, ona uporno negira ideološku osnovu svog bavljenja literaturom, što važi i za najnovije agresivne Ćosićeve jurišnike, grupu P70. Time bi oni razgolitili svoju poziciju moći, podršku koju imaju u sistemu korupcije.

Nacionalistička kičerica: Rajko Otrov Nogo

Photo: Subotica.info/Dejan Malagurski

Rajko Petrov Nogo i Dragan Jovanović Danilov autori su koji bi bili nevažni da im nacionalistički sistem nije dao centralna mesta u jednoj kulturi, konkretno u poeziji kakva mu je baš potrebna ne bi li se legitimisao kao autentičan. Zato upravo u njihovom pesništvu Čudić razotkriva laž i obmanu sistema. Jer baš u poeziji je nemoguće lagati. Studiozno i veselo, na skoro 200 strana istraživanja, autor imenuje kod njih mnogo književnihlaži: od logičkih i materijalnih grešaka, koje govore o pesničkom amaterizmu, preko stilske, rimatorske banalnosti i rogobatnosti, do hipertrofiranog, pervertiranog, nečitljivog kič stila, beskrajne površnosti koja nam ništa novo ne govori. Njihovi opusi poetski utemeljuju dnevno-političku podobnost, bilo da je ona nacionalistička kao kod Noga ili infantilna i sladunjavo patetična kao kod Danilova. Obe su veoma poželjne radi popune praznine koju širi zločin koji se upravo dešava na svim planovima.

Za Čudića je osobito zanimljiva i struja nacionalnog, tzv. vizantijskog stihoklepanja, rimovanja, čiji je jedan od najpriznatijih autora akademik Milosav Tešić i koji čak preti da ugrozi fenomen skeč-pesnika broj jedan, državotvornog Matije Bećkovića. Tešić je sledbenik nacionalnog radenika Slobodana Rakitića. Tešićevo umeće urnebesno smešnog rimovanja, epskog stila nasilno stegnutog u kvaziliriku pokušavaju da dosegnu njegovi epigoni Dragan Hamović, Đorđo Sladoje, Grujić, Baković i drugi monasi koji tihuju na državnim jaslama. Glavna stvar u svemu tome je da se uvek peva vođi, vladajućoj ideologiji, nekada socijalističkoj, sada lažno hrišćanskoj, pod plaštom umetničkog dela zarad novca, sinekura.

Niko ne treba da bude pošteđen kritike, makar imao i dobrih dela ili baš zbog toga, jer ništa mu neće faliti ako je i nešto stvarno dobro uradio. Od Laze Kostića i J. J. Zmaja, preko Vinavera i Crnjanskog koji su bili žestoki polemičari i kritičari, do Časa anatomije D. Kiša i naših dana, tradicija negativne kritike koja otvara nove prostore, problematizuje tradiciju, nalazi odličan nastavak u ovoj knjizi. Njen duhovit i pedantan, studiozan stil, ali i ubitačno tačne definicije i dijagnoze o dugom periodu pisanja poezije kod nas, od 1945. do danas, drugačije, tamno osvetljavaju još neke nedodirljive autore poput Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića. Ona spaja ono što je najveći greh kod nas spojiti, literaturu i politiku, a što je sasvim uobičajena praksa, odavno, u civilizovanom svetu. Panorama srpskog pesništva je, ipak, više mračna nego svetla.

Možemo se pitati zašto je idolopoklonstvo najčešći oblik recepcije kod nas? Sveti Sava, Njegoš i drugi još nisu postali ljudska bića u našim knjigama, udžbenicima. Nepodnošljiva je kreativna igra sa tradicijom za našu uvek ugroženu palanačku svest.

Govori se o Miljkovićevoj smrti ovih dana, o tome svake godine bulazne lokalni bardovi. Po broju ispraznih epigona poetike vatre i ničega on skoro da nema premca, čak je jedan njegov stih uklesan na julovskom spomeniku Večna vatra na ušću Save u Dunav. Igra literature i politike, izgleda, nikada ne prestaje. Može se postaviti i pitanje kako obezbediti svoje delo da ne bude prostituisano? Da li je to moguće? Danila Kišarazvodnjavaju mnogobrojni akademski mrčitelji hartije, ali ipak njegovo delo još uvek proizvodi polemičku vatru, opire se konzerviranju, biva napadano i danas od strane palanačkih veličina. To ne bi bio problem, naprotiv, samo kada bi napadi bili dobro argumentovani (N. Vasović, T. Rosić...).

Ništa bitno se, dakle, nije promenilo od 1945. godine osim pojačavanja terora za sve ljude koji se ne uklapaju. Miodrag Stanisavljević je jedan ekstremni primer savršenog pesnika za koga niko ne zna. Knjiga završava tekstom o njemu kao o jednom pozitivnom primeru i njegovim uvek važećim i proročkim stihovima „Neverovatno je koliko si nepotreban“. Milan Milišić, drugi nepoznati i tragično poginuli pesnik koga Čudić pominje, još krajem šezdesetih godina pisao je o jalovim imitatorima Miljkovića. Averzija prema pravom talentu je veća što je društvo korumpiranije.

Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast: Dragan Jovanović Danilov

Photo: www.novosti.rs

Čudić nam ovom knjigom pokazuje kako čitati srpsku poeziju. Kako razlikovati mrtvu od žive literature. Kako prepoznati književnu vrednost, a kako njenu savršenu imitaciju. Treba čitati sa osmehom i pažnjom, jer čitati Danilova kroz Čudićeve reči urnebesno je smešno. Kao i Noga. Čudić ih svodi na njihovu pravu meru i to samo upotrebom proste logike i dobronamernosti, uprkos njima samima. Oni, praktično, sami sebe dave zbog količine književne laži koju produkuju. Duhovitost je najsubverzivnija ako je prava i to nam Predrag Čudić ponovo raskošno demonstrira na delu dva kanonizovana pesnika srpskog (postgenocidnog) Panteona. Dakle, čitajte Čudića, Danilova, Noga, sve šta želite, ali pažljivo i promišljeno!

Dragana Mladenović
KO JE UBIO POEZIJU?
U redu je pesniče
Dosta si srao o
Ranjenom labudu studeni
Odori Serbiji
Beskrajnom horizontu i sferi
Umesto suvozidnice podbrežja
Međulužja
Daj malo toalet papira
Kesu za smeće na primer
Kontejner pun kerova Cigana
Plastičnih flaša od sokova i piva
Hajde malo prestani pesniče
S nedozrelim plodovima buđenja
Koji trule između ostarelih snova
Ili to šapni uspavanoj ljubi u krevetu
Koja će uprkos ujedajućem zadahu
Iz usta
Pomisliti da se jebala s poetom
I ti boemčino u kafani
Pod lipom i reskim vinom
Među nepcima progutaj tu haiku tekućinu
I ćuti
Sve dok se ne istroše
Magličaste zidanice
Od nebeskih opeka
Plati kurvu ili klošara pesniče
Čitaj im celu noć znojave stihove
Ako ti se baš mora
Ne bunari više
Pesme iz tuđe smislene prošlosti
Iskopaćeš mrtvog pesnika
Čuvaj se poeto
Možda će ti pripasti čast
Da mu objasniš
Zašto je poezija
Ovih dana
Umrla

*Tekst izgovoren na promociji knjige Vejači ovejane suštine (Nova histerija srpske književnosti, Od godina raspleta do naših dana) Predraga Čudića u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, 22. decembra 2011. godine

      = Preuzeto  Piše: Dragoljub Stanković  Velika književna prevara