СРОДНЕ ВЕСТИ

          КАДА пишете не зависите од новца. Филмови коштају. Али снимање има непоновљивих задовољстава. Писање је апсолутно лични подухват а снимање напор великог броја људи које ви као редитељ морате да мотивишете и поведете у неизвесну борбу - каже, за “Новости”, Горан Марковић, поводом преласка са филмског на књижевни језик и своје прве збирке прича “Три приче о самоубицама”, у издању “Архипелага”.
          Аутор филмова “Специјално васпитање”, “Национална класа”, “Мајстори, мајстори”, “Вариола вера”, “Већ виђено”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Кордон”, “Турнеја”, “Фалсификатор”, позоришни редитељ и ангажовани интелектуалац, сада се показује и као врсни приповедач. Пише занимљиво и духовито, испуњавајући своје приче узбудљивом драматургијом.
          Ове приче почивају на снажном унутрашњем конфликту и напетости, па у првој, под насловом “Подгрејана сарма од прекјуче”, говори о плодном писцу сценарија који у једном часу губи моћ писања из чега настаје сва његова трагедија. У другој причи, “Сусрет са химером”, Марковић приповеда о београдском заводнику који изненада пада као жртва своје осмишљене заводничке трагедије постајући плен властите лакомислености и једне упорне и, како је он види, просечне жене. Трећа и најдужа прича у књизи, “Друга смрт доктора Грујића”, је о епидемији “Вариоле вере” у Београду и Србији 1972. године.
          * Када сте их написали?
          - У различитим временима, између рада на филму и позоришту. Записивао сам ствари које нису могле бити снимљене или одигране на сцени. Нисам мислио да ће постати литература, радио сам то за себе. До пре извесног времена нисам ни помишљао да ће бити штампане. А онда је Гојко Божовић то прочитао и решио да “Три приче о самоубицама” изда. У стварно рекордном року. Не знам да ли је прошло више од месец, месец и по дана од тренутка да сам му послао ове приче. Хвала му на подршци. И храбрости.
          СИМБОЛ ОТПОРА* ПОМИЊЕТЕ на једном месту и биоскоп “Звезду”. Како сада видите све што се десило и дешава у том простору? 
          - “Звезда” је симбол много чега. Не треба заборавити да је то био атеље нашег дворског фотографа Милана Јовановића. Да је између ратова, па и касније, био култни београдски биоскоп. И да је данас симбол отпора некултурној политици власти. У том биоскопу неће, вероватно, бити филмских представа али ће он остати симбол борбе за цивилизовани живот.

          * Имате ли их још у рукописима, или на уму?
          - Код мене су у глави прилично помешани појмови драматургија, режија, писање и глума. Све то спада у корпус драмске уметности. Некада сам писао само сценарија (за “Националну класу” дванаест верзија текста од по 120 страна!). Не знам тачно колико пута сам добијао награде за сценарио, не мање него за режију, сигурно. Касније сам почео да пишем и за позориште. За први текст, “Турнеју” добио сам Стеријину награду што ме је охрабрило да наставим. У међувремену објавио сам неколико књига које су биле дневничка, документарна и биографска проза. Неке од њих, као што су “Чешка школа не постоји” и “Мале тајне” имале су по два издања. “Година дана”, која је била хроника најтежих година под бомбама, мени је лично много значила.
          * Да ли је боље бити писац него режисер или сценариста?
          - Данас је свеједно шта сте. У овом тренутку, ма шта стварали ви сте на маргини интересовања ове државе.
          * Јунаке “Три приче о самоубицама” повезују ситуације у којима се суочавају са сопственом пропашћу. Зашто вас је тај мотив привукао?
          - Најближе памети је да се и сам суочавао са сопственим искуством. Али није само то посреди. Ја, на пример, нисам самоубица, волим живот и људе око себе. Али ме страшно копка шта је то самодеструктивно у људима ове земље. Зашто тако незадрживо, већ деценијама, срљамо у сопствену пропаст?
          * Видите ли те процесе самоуништења и у нашој културној, друштвеној и политичкој свакодневици?
          - Не. То исувише дуго траје да би било везано за данашњицу. Пре ће бити да живимо у последицама онога што смо искусили раније. Узрок нашим тегобама није ова власт али ова власт је последица, она је страшна казна за оно што нисмо имали снаге да учинимо.
          * У причама је реч и о стваралаштву, па је и београдски заводник из друге приче, заправо, истински уметник у свом “послу”. Да ли је и уметност у Србији данас пред самоубиством?
          - Не, наравно. Она је жртва покушаја убиства. Најгрубљег насртаја једне некултурне атмосфере. Али цивилизација није нешто што можете тек тако искоренити. Она улази у све поре једног друштва и кад-тад се поново појављује. Нови моћници или богаташи имају децу која више неће да живе њиховим животом, желе квалитетан а не луксузан свет који их окружује, они хоће садржај а не власништво и привилегије. Када се то деси, прва ствар коју они чине јесте да потраже културу, да почну да конзумирају или стварају уметност.
          * Кажете, ипак, да ваше приче нису мрачне?
          - Наравно да нису. Као што покушавам да исмејем разне мучне ствари из свог живота, тако у овој књизи настојим да о самоубиству говорим са извесним подсмехом. У сваком случају, те три приче нису мрачне. Чак и када говорим о 1993, најстрашнијој години нашег живота, што је случај у другој причи, ја се трудим да будем забаван.
          * Шта може филм а шта не може литература, и обрнуто?
          - Одговор на то је садржан у првој причи која обрађује кризу идентитета једног познатог филмског сценаристе. Филм и литература су дијаметрално различите дисциплине. Један од разлога што сам написао тих неколико књижица је управо тај: има ствари које не можете изразити филмом.
          МОЋ ФИЛМАЉУБАВ, мржња, страх, нада... То је филм. Свако од људских осећања може се на филму приказати у неколико секунди и то на тако ефикасан, убедљив начин да је било какво додатно објашњење потпуно излишно. Гледаоци или верују или не верују; они или саосећају са јунацима или су равнодушни према догађајима с платна. Филмска прича има толику моћ да гледаоце води за руку као слепце, нудећи огромна узбуђења без превелике обавезе удубљивања у чињенице... Филм јесте врхунска лаж, имитација живота, али у служби једног новог света који почиње на улазу у “20. октобар” или у “Звезду”. Иза те границе свет напољу је лаж, имитација - пише Марковић.
          * Зашто сте одлучили да тему епидемије вариоле вере сада дате и у књижевној форми?
          - Из више разлога. Први је тај што сам, истражујући десет година епидемију једне искорењене тропске болести, која нас је задесила 1972, скупио много више материјала него што је могло да стане у један двосатни филм. Било ми је жао да све то остане у мом компјутеру, исувише је то било узбудљиво и драгоцено. Затим, ту је било веома много детаља који су морали бити описани речима. И најзад, у филму не постоји главни лик, а у причи “Друга смрт доктора Грујића” се у први план извукао један антихерој који се тако зове. Он се уклапао у концепт ове књиге.
          * На једном нивоу ова прича осликава и време комунизма. Које последице тог периода трпимо данас, колико слободе смо освојили?
          - А шта је ово данас? Можда демократија? Време у коме су медији контролисани од власти и руковођени од разних служби не разликује се много од комунизма. Једино што сада имамо и беду. У комунизму, колико се сећам, није било глади. У реду, не треба заборавити комунистичко једноумље и терор који га је пратио. Али, као што се види, то једноумље се поново рађа. Изгледа да ће увек бити тако. Као некаква мрачна сила која мења костиме, то јест идеологије.