аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем." / - ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10



Претражи овај блог

Лексикон Едиције Заветина

Лексикон Едиције Заветина
ПРОТОТИП

Укупно приказа странице

субота, 15. септембар 2012.

ЕСЕИСТИЧКА ПОЕЗИЈА / Душан Стојковић



(Зоран М. Мандић, Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010)

Кренимо од наслова. Он је несумњиво симболичан. Шта Бог тражи у продавници огледала? Јавља ли се као муштерија или као неко, ко осмотривши оно што му огледало приказује, жели да промени свет? Хоће ли, као Алиса, да се у огледало увуче и открије онај други, паралелни, одсдањани или сањајући, сасвим свеједно, свет? Јесте ли он творац и онога што се иза огледала збива? Која је, уосталом, симболика огледала? Истина, самоостварење, мудрост, ум, душа, натприродна и божанска интелигенција, искреност, чистота... Амбивалентно по значењу, може бити и соларно и лунарно.  Може ли се данас уопште споменути, када је о књижевности реч, огледало, а да се Борхесу не обрете у наручју? Шта је Борхес, данас, нама?
            Песме или лирски есеј? Нову Мандићеву збирку несумњиво треба упоредити са Малим (п)огледима (2006; допуњено издање 2008), њеном близаначком књигом? Као што бисмо мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве.
            Збирку отвара, засебно насловљен "Увод у читање" који се састоји од једног јединог такође насловљеног – "Смисао питања (мали есеј о непорецивости)" (он би се могао сасвим удобно сместити и међу корицама Малих наслова) – текста. Из њега издвајамо два поетичка става. По првом, "Песници су `апостоли` смисла", а по другом "Песма је увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне страсти. (...) И ненаписана песма је то стање."  Са којим песницима се Мандић хвата у коло? Малармеом, Рембоом, Рилкеом, Паундом, Елиотом, Ајгијем, Лазом Костићем, Томашевићем... ? У ком смислу је поезија више стање? Асоцира ли се ту на треће стање (ни јава ни сан, ни ум ни срце, и јава и сан, и ум и срце) о којем поетички збори Лаза Костић?
            У збирци су неколики циклуси: "Почиње кад кренеш" (6 песама), "Бог у продавници огледала" (4), "Предграђе" (1), "Лирика синоћ" (4), "Сезона откупа" (4), "Не дозволи да те поезија освоји" (3), "Све је крај" (3) и – финални –, опет једноделни, "Зачуђујуће" (1). Постоје "поруке" ових наслова. Њихова амбивалентност. Они као да припадају различитим, другим дискурсима. Онај поетички – "Не дозволи да те поезија освоји" сасвим се "уклапа" у поетички став с почетка књиге по којем је поезија "производ" "бестелесне страсти". Успут, можемо се приупитати постоји ли уопште страст која би тако придевом могла бити означена. Последња песма својим насловом упућује на очуђење без којег модерне књижевниости нема, те бисмо, без икаквог теоријског остатка, читаву књижевност могли поделити на ону пре и ону после очуђења.
            Известан број песама има – у заградама – поднаслов. Они почињу одредницама типа "скица", "мали есеј", "прилог / прилози", "лирски путопис". Поднаслов песме по којој је насловљена читава збирка је "Мали есеј о слепилу". У њој је и Борхес (споменута је његова прича "Конгрес", штампана у чувеној – вавилонској – библиотеци Франка Марије Ричија која је постала, и остала, алтернативна историја светске књижевности, сагледане Борхесовим – слепим – очима). Борхесовске мале литерарне форме, и заговаране код других и остварене у властитом опусу, постале су есенцијално у свеколикој – и не само модерној – књижевности. О слепилу су писали, надмећући се међусобно, учинивши га притом језном метафозичком чињеницом са симболичким набојем, поред Борхеса, између осталих, антологијски, и Ернесто Сабато и Жозе Сарамаго.
            Мандићева збирка је, као што је то био случај и са његовим ранијим књигама, прикривено, цитатна