...“То осећање сложености света и сложености света у човеку који се бори са светом око себе, које је писац Антрополошких есеја имао, по нама, довело је до лепих резултата у романима Нит михољског лета и Кутија од ораховог дрвета”, пише М. Е.
Препознатљив амблем... |
На први поглед – тако изгледа. Али у суштини – критичко фразирање. Вредност нових дела аргументује се вредношћу једног дела истог аутора из прошлости, које припада другом жанру. Наизглед је све јасно; понешто би требало и да се подразумева; а враг само зна, шта би то био “интелектуални роман”? “Са дубљом пролазности људских моћи и илузија, са нечим што нас слично Црњанском опомиње да је све човеково прах, роман Николе Милошевића за мене је траг лепог и сублимног настојања овог писца и књижевности да тражи истинито.И говори изразито о том тражењу човека. Са тим осећањем ја писцу овог дела честитам једну лепу победу”, ето тако пише овај критичар-фразер.
Какву победу? Над ким, или чим? Могао је и усмено свом колеги Милошевићу изнети комплименте, а не да троши папир и штампарску фарбу у “Пољима”! А ако је већ хтео да заиста оцени, вреднује нове књиге Н. М., требало је да своју оцену пропусти кроз финија и ситнија сита и јаче диоптрије… Тај критичар личи на критичаре из прошлости, на Скерлића, који помно бди и чува писце своје котерије…