аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем." / - ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10



Академија ФЕНИКС

Академија ФЕНИКС
Други живот "Едиције ЗАВЕТИНЕ". Пут према Gaura Mare. Трећем небу. Миту. Краљицама. Сазнавању Тајне

Translate

Загонетка

Загонетка
МРЕЖА ДИБИДрУС | Рузмарин

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

ПРОБА

Локалне новине. СРБИЈОМ УНАКРСТ. Свако може објављивати у овом Листу, ако не затвара очи пред ружним и неописаним призорима под својим правим именом и презименом, или под псеудонимом који је познат Уреднику. За сада је простор за сваки чланак или пост ограничен на 4 уобичајене откуцане странице са солидним проредом и 1 до 2 фотографије (највише)...

Истакнути пост

Današnji tzv. srpski intelektualci, uzurpatori, nametni ljudi... (2) / Bela Tukadruz

(nastavak) Rajs je znao vrednost religije, znao je i doktor Petrović, i mnogi drugi prekumanovski intelektualci, i Laza Kostić, ...

четвртак, 16. октобар 2008.

Šljaka istorije i škart nametnut kao elita... (3)

(Miroslav Lukić: fotografija sa promocije Dela Miroslava Lukića u 35 knjiga: Umetnost mahagonija, Beograd, 9. oktobra 2002)



Krleža, Marko Ristić... Nauka i filosofija koju su nametali nije bila ništa drugo do aritmetika pesimizma. Ustvari, stvarali su vampira, vampira prokletstva koji krv siše, vampira progresa, vampira kulture, vampira književnosti, vampira optimizma, vampira dobrote, vampira ljubavi, vampira civilizacije, vampira vrednosti, vampira rada, vampira dužnosti... Vrednost srpske kulture i književnosti 20. veka, i svih filozofija, može se razumeti, ako se pogleda u kontekstu sa smrću. Vera je bila izopštena u drugoj polovini ovog veka, centralni fakat hrišćanstva, vaskrsenje, relativizovano je. Humanisti i pozitivisti znali su da cene telo, ali ne onom pravom večnom cenom kojom ga je procenio Hrist i pokazao da je ono dostojno da sedi s desne strane Oca. Bilo je mnogo i suviše pasjih grobalja po ovoj zemlji, koje su politički neistomišljenici poubijali kao stoku, poubijali svoju braću zato što su drugačije verovali i mislili. Na kakve su tek muke udarena ljudska tela po mnogobrojnim komunističkim kazamatima, i u onom na Golom otoku, polovinom veka!
Fakt Hristovog vaskresenja je temelj crkve; ko se nazida na njemu, nazidao se na tvrdoj i čvrstoj sigurnoj, večnoj podlozi. Intelektualci srpski već sredinom veka, i pre toga, nadziđuju sebe na živom pesku; svi odreda: Marko Ristić, Dobrica ]osić, Antonije Isaković, Skender Kulenović, i drugi, mnogi drugi. Naučili su od crkve nešto, da novu realnost nametnutu faktom revolucije i krvi, vuku prema beskrajnom, beskonačnom. Svet je počinjao sa njima, sa prvim pucnjem njihove ispaljene puške, ili od onog trenutka kada je žrec u koga su verovali počistio njihovu organizaciju od kolebljivih...Bulaznili su o progresu i istovremeno nisu priznavali vaskrsenje - trućali su. Trućali su pesnici, trućali su romanopisci, trućali su novi dvorski istoričari, pisci memoara i partizanskih hagiografija i hronika...Sve je to verujemo jedan ogroman glib natovaren na dušu srpskog naroda, dubok glib, ravan (ako ne i veći) onom kada se velika reka izlije i poplavi rodna polja, sela i naselja...To je najcrnji mogući regres, uistinu, najkobniji regres u vaskolikoj istoriji srpskog naroda, koji je sve vodio u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Na tom terenu, pogodnom za barsku biocenozu, formirali su se oni koje nazivamo "dejtonskim intelektualcima". Ne znam ni jednog među srpskim umetnicima toga perioda, nijednog, koji je doista poradio na progresu koji savlađuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti. Ne; njima je bilo nešto drugo važno, sebičnost, slavoljublje... Čitav svet su zaklonili svojim čudovišnim karikaturama, a što je ponajveća ironija poneki od tih "dejtonskih inteletualaca" i danas uživaju izvesno poštovanje kod jednog dela zatucanog naroda, koje dolazi ili od njihove dugotrajne propagande i laži, ili od skupocenih vila (onih što vrede čitavo bogatstvo), jer na Balkanu je uvek sticano poštovanje na osnovu kese, imetka, njušenja sa vlašću. Srpski narod je imao razum, ali onda su ga oni drugi uspavali morfijumom naivnog humanizma i optimizma, drogirajući ga svakodnevno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvari - poklonstva. Ova zemlja već decenijama nije ono što je bila, već zemlja iz najfantastičnije bajke: uspavana zemlja.
Prekumanovski intelektualci su se osipali, ponavljamo, a isplivavali su neumitno oni drugi: oni su pravili i stvarali "dejtonske intelektualce", i ovi poslednji imaju svoje potomke, vampiroviće. Ko su oni? Otvorite bilo koji savremeni književni časopis, ili dnevne novine, naročito one tiražne prestoničke; pa pogledajte tzv. kult. rubrike: onima kojima daju najviše prostora, to su oni. Retardirana, umišljena, razmažena, obezličena Deca Strave! Svi su dobro izdresirani, dresirani na Zaboravu, i svi su daleko od pojma prekumanovskog intelektualca, kao Prćilovac od Astapova! Ima i junoša koji su odavno dobili sabrana dela i nedela, književnih diverzanata i arlekina, dok jedan Vinaver nije, dok Rastko Petrović nije! Dakako, među njima i ima i novokomponovanih demohrišćana, koji su utuvili u sebi u glavu još u osnovnoj školi, da je besmrtnost neophodnost, pa su to, ćiftinski i praktično primenili u svoju ličnu korist, i uz pomoć svojih sumnjivih prijatelja - urednika, nametnutih u javnosti kao "veličine", plasirali kao sabrana (ne)dela. Priličan je broj nesvršenih studenata književnosti, i ne samo književnosti, koji su dobili na poklon sabrana i izabrana dela, dok rukopisi stvaraoci znatnijega dometa i formata, i obrazovanja, i nekoliko decenija posle njihove smrti, čak i pola veka, čame razbacani, rasuti i omalovaženi od večnih pretendenata i uzurpatora!...
Vrednosti i prave ličnosti, ovde su - zapostavljena paradigma.


Knjiga profesora Dimitrijevića, iako napisana vrlo, vrlo okasnelo, dragocenije je štivo, od mnogih romančina, povesti i hronika; bolja je od svih drugih romana u nas koji su se bavili tematikom tragizma srpske istorije prve dve decenije 20. veka. Jer, profesor Dimitrijević, kao istraživač, nije izbegao intelektualni napor istraživača; nije napisao knjigu da bi stekao slavu, namlatio pare, već da bi podsetio na neke vrlo bolne istine, koje se tiču Srba u 20. veku. Dimitrijević zna smisao vaskrsenja, zna šta je prva, i najveća, i najosnovnija, i vrhovna vrednost u svetu čovečanskom. To je Bogočovek. Bogočovek je najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog.
Međutim, i pre tridesetih godina 20. veka Srbi počinju da pripremaju teren za prihvatanje nečeg drugog Čovekoboga, oličenog polovinom veka u Vođi i tiraninu. Mogu nekom drugom, a ne profesoru Dimitrijeviću, ili meni, ili nekim drugim današnjim srpskim intelektualcima, da pričaju bajke o Čovekobogu - dejtonski intelektualci.
Nijedan među njima nije čovek ni vulgarne sinteze, ni tzv. "srpski Tolstoj", ni tzv. "srpski Pasternak"; takve komplimente, ili slične, upućene pojedinim današnjim srpskim piscima, mogu da učine udvorice kritičarske, koje pojma nemaju ni o Tolstoju, ni o Dostojevskom, ni o Pasternaku! Dobar deo srpske književnosti, one zvanične, najzvaničnije nije toliko vredan koliko ga nečasni vrednuju; ja ne znam, doista, koja su to književna dela poslednjih šest - sedam decenija koja su istinska sinteza Božjeg i čovečijeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. Postoje milioni odštampanih stranica, dostojnih otpada, kojima će vreme presuditi i već presuđuje, u kojima je dat jednostran primat ovostranom, prirodnom, fizičkom, realnom, delimičnom... Kad su dignuta na pijedestal vrednosti dela jednoumnika i idolopoklonika Čovekoboga, naravno da su vrednosti potisnute, prave vrednosti, pravo stvaralaštvo...Paradigma prekumanovskog intelektualca je potisnuta, zaboravljena; nametnute su neke druge paradigme, koje se odmah prepoznaju, po tome što vrlo pristrasno razmatraju istoriju roda ljudskog. Ne kažemo da među piscima i umetnicima i intelektualcima druge polovine 20. veka nije bilo ljudi koji su se bavili traženjem istine; neki su problem istine rešavali mitološki, drugi filosofski, treći teistički, četvrti ateistički, peti spritualistički, šesti materijalistički, i niko od njih nije rešio problem istine - pa ni najveći pisci i umetnici, pa ni najznačajniji intelektualci, zato što su ga rešavali u kategorijama čistog, obezboženog humanizma...
Andrić, Crnjanski, Bulatović, Pekić, Kiš, ]osić, Isaković, možete im pridodati i najmlađe pisce čija već sabrana dela izlaze, ili su već objavljena, možete im pridodati još duži spisak imena. Da li im je bio najbolji kriterijum? Da li je njihov kriterijum bio Bogočovek? Jer Bogočovek je najbolji kriterijum svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i u onom svetu. Jer je Bogočovek istovremeno savršeno otkrio Boga i čoveka.
Da li u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka ima bogočovečanske umetnosti i ko su ti predstavnici bogočovečanskog realizma? (7 )Sudbinu srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka ščepali su "dejtonski intelektualci", proklijali na samom kraju 20. veka u mračnim trapovima urušenog komunizma, iz trulih krompira, jedne pogubne, srpskom narodu strane, iz boljševičke Rusije unete, virus - ideologije. Podsetimo se, prekumanovske intelektualce nije desetkovao samo Brozov komunistički režim: desetkovala ih je natčovečanska borba i napor Velikog rata, sudbina, situacija posle Prvog svestkog rata: neumitno isplivavanje "onih drugih".
Bilo je Srba u 20. veku koji su imali misao, mislili, ali misao mnogih nije "uronila" u SVEMISAO, pa prema tome, nije izlečila sebe od svih rana zadobijenih po urvinama, (8) nije iscelila sebe od svih bolesti, i nije spasla sebe od svih smrti, od očajanja, skepticizma, relativizma, pozitivizma, vampirizma i svih maskiranih oblika demonizma.


Velimirović - prekumanovski intelektualac i bogoslov, filozof - znao je razliku između Svečoveka, nad-čoveka i pod - čoveka. "Svečovek je raspeti Bog u svemu", kaže Velimirović. (9 )Zna se kako je završila tragično Isidora Sekulić, i ko je tome bio uzrok, i lepo je što se njena dela praštampavaju, ali se pri tom zaboravljaju i mnogi drugi stvarni gorostasi. Jer oni drugi koji su isplivali nestajanjem prekumanovskih intelektualaca, među kojima ima toliko uzurpatora, zaklonili su horizont i budućnost Srbije i njene kulture i umetnosti, uz pomoć svojih Doktora Krvi.
U stvari, u drugoj polovini 20. veka carovao je jedan drugi Doktor: DOKTOR SMRT.(10 )


Profesor Brana Dimitrijević, učinio je jednu izuzetnu stvar: istražujući Dnevnik ratnog hirurga i brigadnog generala doktora Mihaila Petrovića, nije stao na pola puta: išao je do kraja. Napisao je knjigu sa onom vidovitošću usamljenika, pozvanoga, kod koga raste vidovitost, i dok gleda u daljinu, i dok gleda u zaboravljenu prošlost, u dubinu.
Probijajući se kroz neprobojne zidove gluposti i kratke pameti, ovidljavao je prilike i ličnosti dostojne poštovanja i ovidljavanja.
Doktor Petrović je zaveštao svoje srce hirurgiji, telo srpskoj zemlji. Doktor Dimitrijević je tragajući i istražujući ličnost ratnog hirurga M. Petrovića dotakao sve ono najrelevantnije što se tiče ove bogate i izuzetno plemenite ličnosti
. (11)

...Pravi junak ove knjige nije "dejtonski" već prekumanovski srpski intelektualac, a Brana Dimitrijević je dao izvanredan primer jednog od njih - doktora Mih. Petrovića - "fanatika struke i vizionara, humaniste, predusretljivog, požrtvovanog lekara, dobrog i čestitog čoveka, zabrinutog patriote", autentične ličnosti...
Doktor Petrović je vrlo nezadovoljan, realan, inteligentan i ciničan s punim pravom, i pravoj svetlosti vidi: i Francuze, Jevreje, Nemce, obične nemačke podoficire, francuske generale, ali i srpske političare i crkvene velikodostojnike (pre svega ondašnjeg patrijarha, koji je pobegao u emigraciju i na sigurno ostavivši svoju brojnu pastvu okupatoru!). (12 )Pisac Dnevnika je bio izuzetno inteligentan, ciničan, oštar na jeziku gde treba; za razliku, recimo, od onog tzv. škarta, pa i intelektualnog, koji preovladava posle svakog rata. (13 )O srpskom sunovratu, bolje je i sažetije stvari napisao, ne doktor A. Rajs, već Nikolaj Velimirović, Justin Popović, ali generaciji kojoj pripada profesor Dimitrijević, a i onim generacijama koje su došle posle Dimitrijevićeve, podsetimo se, bilo je uskraćeno, umnožavanjem onih drugih, da čitaju ova dva najznačajnija srpska bogoslova, jasnovidca. Ono čemu su dva srpska jasnovidca žrtvovali svoju zemaljsku sudbinu i život, ono na šta su svaki na svoj način, upozoravali narod do poslednjeg daha, pa i kroz prozore tamnica, bilo je da čuvaju svoju religioznost, tanku crtu religioznosti, veru otaca i praotaca. Podsećajmo i podsećajmo: krug prekumanovskih intelektualaca je bio znatno širi, znatno širi. (14)Doktor Mih. Petrović je samo na prvi pogled primer našeg prekumanovskog intelektualca koji je katkada preterivao u strogosti; ne, on se gadio laži, svake laži, srpske i francuske, savezničke. Bio je doktor čovek visokih moralnih činova, i vrednovao je visoko moralne činove Regentove. Poznavao je ondašnje stvarne prilike i nije lagao sebe, niti druge, kao što rado čine pojedini današnji, posprdno nazvani dejtonski intelektualci.
Srbima se kao narodu dogodilo najgore izumiranjem prekumanovskih intelektualaca: pojavili su se oni drugi, sasvim suprotnih likova, profiteri (beše ih i u Prvom svetskom ratu - izvlačili su se i sklanjali, "usput nekritički primajući tuđe običaje i tuđa gledanja").
Takvi nagrnuše i počeše da rađaju sebi slične, sujetne, grabljive, hedonične sojeve, odnarođene, beslovesne. Danas, na početku 21. veka ima ih kao pleve; dominiraju svuda, pa i javnim životom. Prekumanovskim intelektualcima, i samom Rajsu, mora da se prevrću kosti u grobovima!...
Škart je proglasio za najveće pisce, umetnike - škart! I svi su zatočnici ne - filosofije neporočne, već vrlo poročne i grešne. Ko od njih stvara umetnost iskonsku, svečovečansku? Koliko je onih danas, praunuka prekumanovskih intelektualaca, koji od punoće srca jezikom govore? Zar ih nije mnogo više koji govore poplavom jezika i praznim srcem? I kakva je njihova Istina? Zar se istina ikom od njih otvorila: pa ona se nikada ne otvara jednome, već trojici sjedinjenih! Velimirović je znao, naslutio, sve predvideo. ]orava je istina škarta, jer se ćorava pokazuje. ]oravi su stvorili "ćorave kutije". Ćorave škole. Ćorave prestoničke novine. Ćorave književne časopise. Ćorave institute i akademije. Ćoravu štampu. Ćorave muzeje. Ćoravi su već pola veka važni: oni pišu genijalne ćorave romane i ćorave studije, dodeljuju visoka zvanja i položaje, i podržavaju ćorave generacije. Za najvažnije stvari pita se moćni soj škarta - ćoravih. Srbija je postala ćorava zemlja; koliko će joj još biti potrebno da progleda? Ovakve knjige, kakvu je sastavio profesor Dimitrijević, pomažu u tome da Srbija progleda...Treba dakle da se generacija ili generacije koje nastupaju suoče sa svim obmanama, zabludama, zaboravom i porokom, jer je on u korenu svega, on je izagnao svu logičnost iz škarta i ćoravih - ćoravih kod očiju. Kao bela navlaka oko, tako je porok zaslepio duše škarta i oćoravelih...Ali, pre svega, treba se suočiti sa filosofijom poročnom, raskrinkati je do kraja: a ta filosofija izvire iz poroka i ona nije ništa drugo nego - Velimirović je to dobro znao još 1920. godine - KRIK POROKA U SAMOOPRAVDANJU!
11. januara 2002. godine (15) Miroslav Lukić


______


7 Kroz dobar deo 20. veka ima neke "druge umetnosti", o kojoj su napisane knjige i knjige, studije i monografije, gde su miševi pretvarani u slonove, u stilu majstora cirkusanskih trikova hokus - pokusa! Hvala Bogu, što sam napisao pre nekoliko godina romane "Liturgija" i "Ujkin dom" (1997); deset godina nisu mogli da budu objavljeni u zemlji u kojoj živim, dok su istovremeno objavljivane knjige i knjige pisaca mnogo manje dara i dometa od tih knjiga. Hvala Bogu što sam objavio pre nekoliko godina opsežnu "Rajsku sveću " (1998), ali o toj knjizi nisu napisali ni deset redova ni moji tzv. književni prijatelji. Hvala im što to nisu učinili! Hvala Bogu, što sam, o svom ruvu u kruvu, minule 2001. godine, posle toliko zavrzlama i peripetija, objavio trotomnu "Vlašku gozbu", koja je, u stvari, pored svega ostalog, ukazala na sav tragizam 20. veka i razobličila predejtonske i dejtonske i postdejtonske intelektualce, ali o toj knjizi, evo, iako je objavljena, pre više od osam meseci, ne može da se probije u prestoničkoj štampi i medijima, ni najobičnija informacija! Znam u čemu je problem: i ne boli me to više! Tzv. današnji intelektualci, ne mali broj, su i vrlo mali ljudi. Daleko su od pojedinih prekumanovskih intelektualaca, kao nebo i šeširdžija!...


8 Došlo je vreme da se baci svetlost, da se obasja snažnim snopom svetlosti i rečima istine, rečima koje se ne mogu povući. Da se obasjaju svetlošću sve srpske urvine, a ponajviše urvine 20. veka, naročito urvine druge polovine Namtnoga veka i tragične politike, urvine otuđene kulture, urvine ličnosti tobožnjih "velikana", urvine "progresa", urvine istina - najbolnijih i najdubljih istina. Urvine svih onih čudovišta koja su počela da izranjaju, isplivavaju i da se nameću; svih srpskih vampira i vampirovića! Mi Srbi se moramo suočiti sa najdubljim istinama o sebi, sa "urvinskim problem", a jedini Srbin, koji je doslovce upotrebio ove izraze u 20. veku, beše jedan bogoslov (J. Popović), koga su oni drugi tobožnji srpski intelektualci doživotno prognali u egzil manastirske samoće.


9 " (...) Sva priroda boluje sa čovekom, pa ipak sva priroda je lekovitija od čoveka. Otuda i dogma lekara tvojih, da se telo čovečje da izlečiti samo telima nečovečjim. Otuda i tolika kasapnica jaganjaca i belih zečeva, i tolika tvoja nada u krv njihovu.
Čim si izgubila veru u duh, dobila si veru u krv. Doktor Duh je bankrotirao, i Doktor Krv je privukao sve pacijente k sebi.
Izgubljeni duh, izgubljeno zdravlje. Gurmanstvo za stvarima zamenilo ti je duh, no nije ti donelo zdavlje. Za to si počela otimati zdravlje od prirode, zavoje za teške rane svoje. Prvo si pronašla, da još što ima zdravlja na Zemlji, ima ga u prirodi; drugo - počela si ga otimati od prirode. Otimati a ne prositi - za to ti se tako štedljivo i daje. Jer otmičaru se ne daje što se daje prosjaku:
O sinovi riđe ilovače! Kad ste već tako dogmatično poverovali u prirodino zdravlje, zašto niste objavili i dve konzekvence toga, - o ne, nego dve primese, na ime : da ne verujete više u duh čoveka, i da verujete u duh prirode? Jer iz duha, i samo iz duha, ključa zdravlje. Odričući lekovitost u sebi, odrekli ste duha u sebi. Odričući duh u prirodi, kako možete priznati lekovitost prirode? Za to će vam jagnjci biti sudije u dan rasplate...
Nametnuli ste sebe za idole celoj prirodi oko sebe, i celu prirodu pozvali ste na zaklanje. U strahu beži cela priroda od nametnutih idola, no vi je hvatate i prinosite sebi na žrtvu.
I mirišete krv njenu, i srčete utrobu njenu, radi zdravlja svoga - radi zdravlja bolesnih bogova? (....)"
(Nikolaj Velimirović: TE[KO TEBI, VITSAIDO! u knj. "Reči o Svečoveku, 3. izd., [abac, 1988, str. 238 - 239).
Dragocena je to knjiga za Srbe, lekovita. Na 250 stranica te knjige više se mogu naći zrnaca istine, ikustva i opomena, nego u opusima i takozvanih najvećih srpskih pisaca 20. veka Andrića, Isidore Sekulić, Crnjanskoga, da ne spominjem ]osića, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišmu, i mnoge, mnoge druge...
10 Taj Doktor je bacio na bunjište duh i samopregor i nesebičnost prekumanovskih intelektualaca, zatvorio je vrata za njih.


11 Došao je i do podataka da dr M. Petrović ima i svoje potomke danas. Navodeći jedan novinski članak (O. Bosnić, Politika, 8. april 1996), prema kome je jedan od kćeri dr Petrovića, Vera, diplomirani biolog, udata za dr Milana Kićevca, a druga Milica (Moka), dipl. pravnik udata za inž. Tadiju Sondermajera. Najmlađi direktni potomak dr M. Petrovića je Bosa Kićevac, slikar...
Profesor Dimitrijević je sa ukusom i merom napisao o ličnosti dr Mihaila Petrovića mnogo toga, podvlačeći da se lepota pukovnika Petrovića "nije ticala samo crta njegovog lica, stasa, smisla za humor, već iznad svega njegove duše" (str. 131). Na tako malom broju stranica (Dimitrijevićeva knjiga ima 132 stranice), sažeto, inteligentno, slikovito, zanimljivo, dokumentovano, promišljeno, dignuta je sa dna mora, kao potopljena Atlantida, jedna izvanredno slojevita i složena oblast, u čijem je epicentru tragizam istorije i veličina prekumanovskog intelektualca, kome nema ravnog među onima koji su došli posle njega. Učitelj i profesor dr Mihaila Petrovića bio je doktor Subotić, opet jedna izuzetna i nepravedno zaboravljena ličnost, pisac izvanredne po mnogo čemu studije o Rusaljama severoistočne Srbije (studiji objavljenoj daleke 1905. godine, zaboravljenoj, od koje možda danas nije ostalo ni dva primerka). Tu studiju sam pre nekoliko godina objavio u ALAMANAHU ZA ŽIVU TRADICIJU, KNJIŽEVNSOT I ALHEMIJU, u celini. B. Dimirijević je, i kao lekar i kao pisac, sasvim dorastao temi koje se poduhvatio i lepo je što svoje istraživanje i knjigu okončava rečima o "metafizičkom srpskom čudu": "Beše u pravu Mihajlo Afanasijevič Bulgakov, i sam lekar neko vreme, da rukopisi ne gore" (str. 126).
NJegova knjiga iz stranice u stranicu prevazilazi početni motiv njegovog istraživanja: ona ovidljava i čuva neuništivost čoveka i ono što ostaje posle njegove smrti. Kao istraživač, Dimitrijević nije išao putevima romanopisaca i raznoraznih drugih skribenata i samoljubivih piskarala, otkrivača pseudo - istorije i pseudo stvarnosti. Kao pisac i istraživač, Dimitrijević daje potpuni račun, kako je uopšte došlo do pisanja ove knjige, kako je nastajala. "Čitaocu, pak, ostaje da poveruje da je i pisac ovih redova istražujući doista išao, što voljno a što nevoljno, već opisanim putem, na prvi pogled starodrevnim, držeći se prevaziđenih, navodno, metodologija i načela" (str. 125).
Zbog toga, i pisac i izdavač zaslužuju veliku pohvalu.


12 28. februara 1917. godine, dr Mih. Petrović piše u svom dnevniku: "Dakle u Armiji čuo od vojvode dr Nešić da je došlo zvanično da je Jerusalim pao. Znam da će biti opet čestitanja i banketa, ordenja i avalisanja. Pa će od radosti praviti nove planove i eksploatisaće Jerusalim i Hristov grob kao majdan za veliko spasavajuću Katoličku veru. Čak će se možda i verni katolici autrijski radovati toj pobedi i ne bi bilo nikakvo čudo da NJ. Apostolsko Velič. Car jerusalimski u Beču naredi službu božju u znak blagodarnosti svevišnjem što je hrišćanska svetinja pala u ruke hrišćanskoj vojsci pa da i Sultana pozove na banket.
Solunski Jevreji a i ostali praviće kombinacije da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu a njihove hajere koje su do sada jecale nad vodama vavilonskim zabrujaće od veselja i igre : polke, mazurke sve do kokonješta, koliko da se svima ugodi"
( str. 59).
Dimitrijević, što mu služi na čast, ne zloupotrebljava fusnote: daje ih vrlo sažete, duhovite, slikovite, promišljene. Vidi se da je odlično proučio, ne samo ono što je bilo glavni predmet njegovog istraživanja, nego i čitavo brdo sekundarne literature! Današnji čitaoci možda ne znaju da je ondašnji car Franja Josif, nosio i titulu cara jersusalimskog. Dimitrijević obaveštava današnjeg čitaoca o tome, kao i kako se igra rumunsko narodno kolo kokonješće. Daje i ovu fusnotu: "Reč je o odvođenju 10. 000 devojaka između 12 i 14 godina iz južnih delova današnje Srbije, koje su Bugari baš kao roblje poklonili svojim tadašnjim saveznicima - Turcima", str. 61, napomena 30. Ova Dimitrijevićeva napomena je vrlo prikladan komentar uz dnevničku zabelešku dr Mih. Petrovića od 14. maja 1917. godine: "I dok se ovo dešava na Solunskom frontu u porobljenoj Srbiji Nemci i Bugari razvlače ne samo tekovinu no odvode i roblje u Malu Aziju".


13 Doktor Mih. Petrović zapisuje : "Nama Srbima bezbožnicima to će biti svejedno i ravno do i preko Kosova držeći da je bolja Živa Srbija no mrtav Jerusalim. Pop Minić će ipak zatražiti koncesiju za seču kedara livanskih i praviće buriće za prepečenicu" (str. 60).
14 Najbolji profesori beogradskog univerziteta posle Prvog svetskog rata, bili su ljudi 19. veka i prekumanovski intelektualci. Nije postojala samo Isidora Sekulić, Dučić, Rakić, ni samo Skerlić, braća Popović, DIS, matematičar Mihailo Petrović - Alas, već i mnogi, mnogi drugi...Rajs je stavljao znak jednakosti, kako piše Dimitrijević, između prekumanovskog srpskog intelektualca, i srpskog borca, srpskog vojnika, bezimenog srpskog rodoljuba, srpskog seljaka, koji je podneo natčovečanske napore. Top tipu pripadaju i srpski nacionalisti, komite, četnici...Tom tipu ne pripada sin Pašića, kojega je otac sklonio u Pariz, na sigurno. Niti bilo koji od sinčića ondašnjih moćnika, koji su i na Krfu automobilima pogazili nekoliko srpskih vojnika. Tom tipu pripada i svetli lik regenta i princa Aleksandra Prvog, koji je bio junak Velikog rata, i uvek, noću i danju u blizini srpskih rovova i bolnica. Međutim, to je soj škart - srpskih istoričara prebrisao, potisnuo, umanjio do zaborava i nepostojanja...Evo jednog primera, gde je istraživač Dimitrijević na visini zapažanja i komentarisanja nekih mesta iz Dnevnika Dr Mih. Petrovića: "O srpskom bezbožništvu, koje je toliko briga Rajsu zadavalo, progovoriće doktor tek kada bude dočuo da je sveti grad Jerusalim, posle mnogo vekova, najzad, dospeo u ruke hrišćana. Sročiće, za tu priliku, intimni svoj libreto za oporu šaljivu operetu, vodvilj, veselu igru s pevanjima, zdravicama i bogosluženjem... Živa Srbija nasuprot mrtvom Jerusalimu! Ali i o tome šta je hrišćanstvo baš tog trena, pa ko razume. I Boga pominje doktor samo po drevnom srpskom protokolu, nikad uzalud..." (str. 85)
Tamo gde pominje, u komentarima, "srpsku metafiziku, sam supstrat naciona, ostatak ostataka srpskog etnosa" (str. 87), Dimitrijević je mogao dopisati još koju stranicu, ne bi bilo zgoreg da jeste, pozivajući se na - opet Velimirovića. Dimitrijević pokušava da odgonetne tajnu - koji su to dušmanski demoni upropašćivali Srbiju kroz glibove divljeg albanskog primorja. Napisao sam roman o tome ("Liturgiju" ); podvrgnuvši, kao pisac, vrtešku istorije, tragizam istorije, (sve)ogledalu liturgije, jer se samo iz liturgije daju sagledati svi dušmanski demoni i i pojedinačni grehovi. "A Srbija se topila, nestajala, trošila. Skoro da beše sve iscrpela što je do tada zaimala. Trošila je, naposletku, i svoju metafiziku koju doktor naziva nadom" (str. 87).


15 (Napomena pisana 5. jula 2005.) Oba ova eseja KNJIŽEVNAISTINA O PREKUMANOVSKIM INTELEKTUALCIMA I POSTDEJTONSKIM i LEGENDE O KNJIŽEVNIM ILUZIJAMA - objavljena su - preliminarno - u dva naša beogradska čaopisa (SAVREMENIKU, br. 95 /2001 - 96 / 2002; str. 47 - 63; i "DRVO ŽIVOTA", br. 3 - 5: proleće 2002, str. 53 - 74), preštampavaju se ovde nešto prerađena... Iz drugog eseja, izostavljen je, ovaj deo o prof. dr Vladimiru Stanojeviću, Breznik, 5. mart 1886 - Beograd, april 1978., zato što je, čini mi se, dosta (auto)biografski.
Profesor B. Dimitrijević vrlo često citira lekara prof. dr. Vladimira Stanojevića - prekumanovskog intelektualca - doživotnog predsednika srpskog lekarskog društva, brigadnog generala, koji je imao sreću da doživi duboku starost (str. : 17, 18, 19, 38...)
U ENCIKLOPEDIJI JUGOSLAVIJE (knj. 8, Zagreb, 1971, str. 126), o Stanojeviću piše sledeće:
"Gimnaziju završio u Beogradu, medicinu u Petrogradu (Rusija) 1911. Službu zaštite od bojnih otrova specijalizirao u Parizu. Učestvovao u ratovima 192 - 18 kao trupni lekar komandir poljskih i rezervnih bolnica. Posle 1918 na različitim dužnostima u Vojnom sanitetu. Penzionisan po molbi 1941, u činu sanitetskog brigadnog generala. Po Oslobođenju, 1945, profesor istorije vojnog saniteta u Sanitetskoj oficirskoj školi i profesor istorije medicine na Medicinskom fakultetu u Sarajevu. Objavio velik broj članaka, studija i prikaza iz oblasti preventivne medicine i istorije medicine.
BIBL. : Istorija ratnih zaraza, Beograd, 1924; Istorija srpskog vojnog saniteta i naše ratno sanitetsko iskustvo 1912 - 18, Beograd, 1925; Bojni otrovi i zaštita od njih (2. izd. 1931); Istorija medicine, Beograd, 1953. (2. izd. 1960); Tragedija genija, medicinski eseji i studije, Beograd, 1962; Bolesti i stvaralaštvo književnika starog Beograda, Beograd, 1966".
Odmah pada u oči: više je doktor Stanojević napisao, nego što pisac enciklopedijske odrednice (M. Dr. ) - navodi. Ne navodi podatak da je Stanojević napisao i čitav niz drugih publikacija, između ostalog i : Pukovnik Dr Vlada Stanojević, MOJE RATNE BELEŠKE I SLIKE, LJubljana, 1934, 203 str. Primerak ovog izdanja kupio sam u jednoj od retkih antikvarnih knjižara u Beogradu, još kao apsolvent Filološkog fakulteta, 1974. godine. Ovaj primerak je autor lično potpisao "G - nu Milanu Ćurčinu, u znak poštovanja, 7 nov. (19) 34. u Novom Sadu".Moj otac je video tu knjigu, u Zviždu, dok sam je čitao, tokom jeseni 1975. i 1976. godine (dok sam čekao poziv za odlazak na odsluženje vojnog roka) i veoma se obradovao. "To je taj doktor, doktor Vlada, čiji je pomoćnik bio i prijatelj tvoj pokojni deda Stanko, i u Moravskoj bolnici, kod Ćele - kule, i preko Albanije, i posle kad se vratio iz carske Rusije i doveo dobrovoljce na Solunski front". Međutim, u ratnim beleškama doktora Stanojevića, nije bilo ni pomena o pokojnom deda Stanku Lukiću (1892 - 1955). Doktor Stanojević pominje niz boraca bolničara, poimence, ali Stanka Lukića nigde. "Nema veze; bili su prijatelji, doživotni; ali kad je moj otac umro, u stvari neku godinu ranije to se prekinulo. Treba da ga potražiš..." Gde i kako?
U to vreme u požarevačkom Istorijskom arhivu nekoliko meseci istraživao sam građu i tražio podsticaje za čitav niz mojih romana; neki će se od njih pojaviti mnogo godina kasnije, neke neću objaviti. Jedan od mojih glavnih junaka, bio je i pisar Mišljenović, rođen sedamdesetih godina 19. veka, kada i moj pradeda Dimitrije Lukić (1870 - 1915), narodni poslanik i pregledač bobičavih svinja, trgovac i špekulant, prijatelj "Crnorukaca" i zemljoposednik. Pisar je prošao sve one užase i Golgotu koja je prošla njegova generacija. Kao trećepozivac, ipak se vratio sa Solunskog fronta, i sredinom Drugog svetskog rata - nekoliko godina pred svoju smrt, načinio je i zapise, autentične, koje su mi njegovi unuci, vršnjaci moga oca, stavili na uvid. Nije bilo mnogo toga napisanog. Oko 30 - stranica, na kojima je stala povest mesta Mišljenovca od početka do trenutka u kome je sve pisano, i sudbina samog pisara. U rukopisnoj zaostavštini je bilo na stotine i stotine nepoznatih stvari, sasvim potisnutih, koje je trebalo dešifrovati, što sam i činio, godinama. Pisar je bio u doticaju, i prijatelj, nekoliko uglednih prekumanovskih intelektualaca, među kojima je bilo i profesora univerziteta, i jedan od predsednika jugoslovenske vlade posle Prvog svetskog rata. Pisar je bio, kao lik, i prototip, veoma zahvalan za nadgradnju; mada me je od početka privlačio i lik jednog srpskog lekara, koji je recimo, prošao sličnim putevima, kao i pisar, kao što su bili dr Vlada Stanojević, ili doktor Mihailo Petrović. Nemci su dobili svoga "Doktora Fausta", Rusi su dobili svoga "Doktora Živaga", mogli su i Srbi da dobiju svoga "Doktora gorostasa". (Dobili su ga, naravno, konačno, i donekle, sa Dimitrijevićevom knjigom.) Lik prekumanovskog srpskog intelektualca bio je dostojan jednog velikog, potresnog i istinitog srpskog romana. Nisam izabrao za glavnije likove svojih romana "Liturgija" i "Ujkin dom" lik nekog srpskog doktora prekumanovskog intelektualca, jer bih morao da žrtvujem mnogo od dragocene i lepe građe koju sam bio sakupio.
Drugo - vrlo sam kasno - mesec dana pred smrt, upoznao lično prof. dr Vladu Stanojevića!
Kada sam se vratio iz vojske (leto 1977), malo sam vremena proveo u rodnom mestu, u Mišljenovcu. U međuvremenu je moj otac doneo iz Beograda (gde je radio od sedamdesetih) "Eskpres Politiku" u kojoj je preko cele stranice objavljen vrlo dirljiv intervju sa starim brigadnim generalom i doživotnim predsednikom Srpskog lekarskog društva. Zaposlio sam se kao mlad profesor književnosti u srednješkolskom građevinskom centru, na kraju ondašnjeg Bulevara revolucije u Beogradu, tako je prošla jesen 1977. godine. Zima. Svuda sam sa sobom nosio onaj intervju sa starim doktorom Stanojevićem; i tek sredinom marta 1978. godine, dobio sam konačno adresu stana dotktora Stanojevića : Hadži Ruvimova br. 2 a. Toliko sam puta tuda prolazio, i kao student, odlazeći na Studentsku polikliniku, a nisam znao da u blizini stanuje doktor Stanojević. U pošti su mi dali broj telefona V. Stanojevića, odmah sam telefonirao. Doktor Vlada je mislio da sam ja profesor pravnog Fakulteta Radomir Lukić i predložio je da se vidimo u "Metropolu", i ja sam morao da mu nekoliko puta ponovim: - Ne, ja sam Miroslav Lukić, profesor književnosti, unuk Vašeg bolničara Stanka Lukića, iz Mišljenovca kod Kučeva. - Pa, zašto mi se Stanko ne javlja? Gde ste vi u ovom trenutku? - U Građevinskoj školi u Hajduk Stankovoj ulici u Beogradu. - Uzmite taksi, molim Vas, i dođite odmah u moj stan...
Videli smo se, tri puta, posle našeg prvog susreta. Susret je bio više nego dirljiv. Doktor me je ne jednom pitao: "Pa, zašto me niste potražili ranije?Ranije?Ranije..." Šta sam mogao da mu odgovorim?
Da privodem kraju ovo podsećanje : zakasnio sam. Zakasnio sam najmanje tri godine, ako ne i čitavih deset godina! Smrt je bila brža: ugrabila je doktora Stanojevića, zaboravljenog gorostasa, prekumanovskog intelektualca, u trenucima kad smo susrećući se i razgovarajući ulazili u vreme, zaboravljeno vreme, kao u predsoblje večnosti...
Tokom svih tih susreta, dva sata je mogao živo da se seća stvari koje su se ticale Prvog svetskog rata, i mnogih drugih stvari, i ljudi, koji su odavno pripadali onom drugom svetu, ali posle dva sata počinjao je da se "gubi", pa me je molio da prekinemo sećanja i razgovore i da dođem sledećom prilikom... Stanojevićeve "Moje ratne beleške i slike" su dragoceno lično i dokumentarno svedočanstvo o jednoj srpskoj epopeji. Stanojevićeva važna diplomatska misija, odiseja tokom Prvog svetskog rata u Rusiju, sve što je tamo doživeo, gde je otišao da dovede mnoge srpske dobrovoljce, put kroz Rusiju, susreti sa revoluconarnim vlastima i atamanima, put kroz Sibir, preko Mandžurije i posle povratak okeanima i kroz Sredozemno more u Solun, učešće u proboju Solunskog fronta, sve je to ličilo na legende koje su nepravedno potisnute, ali to nisu bile legende. Profesor doktor Stanojević imao je izvanredno buran život i sudbinu. Za jednog romanopisca, rekao bih, možda je imao i uzbudljiviju sudbinu od gorostasa srpske ratne hirurgije doktora Mihaila Petrovića. Doktor Stanojević je, pored ostalog napisao i objavio o svom trošku pozamašnu knjigu "DOOKTOBARSKA RUSIJA. Karakterologija feudalnog društva, njegove kulture i sudbine" (Beograd, 1972, 593 str. sitnog teksta); eseji i studije. Tu knjigu mi je poklonio 2. aprila 1978. i čuvam taj primerak sa posvetom. Ni mesec dana posle toga, u "Politici" je, preko cele stranice, objavljena smrtovnica doktora Stanojevića.
Objavljena je uz "DOOKTOBARSKU RUSIJU" i kurtoazna recenzija (odštampana u celini na prvoj stranici knjige) sada već pokojnog profesora univerziteta Radovana Samardžića ( "...U ovom drugom dopunjenom rukopisu mislim da ste dobro učinili što ste jače istakli citate ruskih autoritativnih karakterologa, klasičnih književnika i starih istoričara Solovjova, Miljukova i Ključevskog kao i citate iz velike Sovjetske enciklopedije u 50 svezaka kojima ste potkrepili svoje zaključke. Takvi su citati o Bakunjinu, Plehanovu, filozofu Solovjovu i drugima. Radi karakterološkog poređenja mislim da su umesno izneti i karakterološki zaključci u poslednjem poglavlju stranih karakterologa kao i naših Cvijića, Dvornikovića i Dučića. / Moje je mišljenje da bi Vaše odštampano delo bilo od koristi kao pomoćna knjiga pri izvođenju nastave iz istorije na našim univerzitetima i drugim višim školama. Verujem da bi knjiga bila rado tražena i čitana i u širim krugovima naših čitalaca. / S drugarskim pozdravom / Prof. Radovan Samardžić, s. r.", str. I )


Miroslav Lukić: Rušenje književnih iluzija, CD Cabrani radovi: VEČITI ČUDESNI KORENOVI, Beograd, Zavetine, 2006, knj. 7, 22 str. : str 90 -109

Današnji tzv. srpski intelektualci, uzurpatori, nametni ljudi... (2) / Bela Tukadruz



(nastavak)


Rajs je znao vrednost religije, znao je i doktor Petrović, i mnogi drugi prekumanovski intelektualci, i Laza Kostić, jer kroz religiju čovek i umetnik pokušava da pronađe svoju ravnotežu u vasioni. Zašto? Pa odgovor je više nego logičan: da ne bi onostrano podcenio na račun ovostranog. Većina umetnika srpskih Nametnoga veka, prema tome se odnosi ili kao prema luksuzu, ili kao prema himeri, odbacuje najneophodniju neophodnost, odbacuje i ignoriše samu suštinu čovekovu. To nije prirodno, i to je nešto najapsurdnije, a to je još uvek prisutno, pogotovu kada je reč o ma kom "dejtonskom" intelektualcu. Dejtonski intelektualac je metafora. Dejtonski intelektualac je savladao i zagušio u sebi, prisutno u svakom čoveku, osećanje beskrajnosti. Temeljno i sistematski su bili pripremljeni za to samogušenje. To beskonačno nije pronašlo svoj jezik i izraz u delima koje su "stvorili". Religija im je bila apstraktna, strana, nisu pobedili geocentrizam, ako je neko među njima i pokušao da apirocentrimom savlada svoj egoizam, nije mu pošlo za rukom. Nereligioznost i ateizam je postala masovna i prihvatila se tolikih, upila u njih, pogotovu kod mnogih i mnogih kod kojih je to iskonsko i Božje beskonačno osećanje narkotizirano solipsističkim egocentrizmom.(5) O zlu se ovde govorilo frazerski, i nikad nije podvlačeno dva puta da ono čoveka gura ka onom svetu...

Crnjanski? Andrić? Selimović? D. ]osić? Pekić? Kiš? Milorad Pavić? Miodrag Pavlović? Vasko Popa? S Raičković? Ž. Pavlović? Lj. Simović? M. Bećković? Mora se reći: svi su precenjeni,(6) što je donekle i shvatljivo; ni u najboljim njihovim delima, njihova misao nije stremila uranjanju u Svemisao, njihova se misao nije kršatavala i nije pričešćivala Večnim, Bogovečnim. Nikakvi uragani, ništa ih ne može spasiti...Njihova umetnost nije nazidana na dobrom temelju, na Večnom i Bogovečnom, ona neće moći odoleti svima smrtima i neumitnosti zaborava... Ono što će od ponekoga od njih, možda, ostati za buduća pokolenja, to je onaj raspon njihovih misli beskrajnih i beskončanih, koje behu poreklom od Beskrajnoga i Beskonačnoga.

Akademije su strašna mesta, nametna mesta, mesta gde se lomi.Među uticajnima u javnom životu, među onima koji su vedrili ili oblačili, direktno ili indirektno, suviše ima onih drugih koji su isplivali iz...robova i zarobljenika prokletstva ili tajni, i mnogi su opsednuti tajnama ili prokletstvom, i vuku ih za sobom kao stare zmijurine svoje repove.
Bogoslov, koga smo već spominjali, znao je njihovu tajnu, znao je da se sa svih strana oko njih zgrću tajne i navaljuju na njih, i da se iz svake od njihovih tajni rađa još bezbroj tajni. Rađa se i prokletstvo, tragizam. Svi su tragični. Kako je moguće da u ma kom žiriju za dodelu ma koje nagrade bude jedan izrod, udvorica tiranina i tuđina? Kako je moguće da neko bude arbitar i među časnicima, ako je polno neodređen, deformisan, ili skandal - majstor, novinsko piskaralo, salonski zavodnik i (ili) najvulgarnija verzija balkanskog preljubočinca? Kako je moguće da među časnicima budu trgovci i đifte, okrečeni grobovi, lažni ljudi, dvolični ljudi, sluge u najgoroj mogućoj verziji? Uzmite bilo koju eksponiranu javnu ličnost u oblasti politike i umetnosti, druge polovine Nametnoga veka - zar ima i jednog koji nije bremenit tajnom i prokletstvom? To su ljudi (govorim i o mrtvima i o živima), koji su se zaklinjali u demokratizam, omalovažavajući zglob ovostranog sa onostranim. Za njih je postojalo samo ovostrano. Omalovažavali su iz petnih žila onostrano. A to za umnog čoveka znači da su bili ljudi bez ravnoteže na granici između dva sveta: odvukla ih je teža ovostranog. Izbegavali su religiju, religiozno u umetnosti, što će po njih, i položaj onoga što su "stvorili", biti fatalno i presudno u budućnosti. Malo je bilo ljudi među onima koje su uvažavali, a možda to nisu ni želeli ni mogli da čuju, shvate i osete, da jedino kroz religiju čovek i umetnik može da premosti dubok i strašan ponor između vidljivog i nevidljivog, čulnog i natčulnog, da omogući organsko i harmonično jedinstvo ovostranog i onostranog...
Bezbrojni likovi i ličine i prikaze onih drugih, što su sušta suprotnost prekumanovskom intelektualcu, neumitno su počeli da isplivavaju i nastupaju, počev od godine smrti i kralja Aleksandra Prvog i gorostasa vojnog hirurga Mihaila Petrovića. Pre sredine Nametnog veka, pružila im se prilika kojoj su bili dorasli i koju nisu propustili: iskoristili su je drskošću i gramzivošću uzurpatora, uzurpirajući najznačajnije institucije srpske nauke i umetnosti.
Pružila se prilika ljudima koji nisu priznavali nikakvu apsolutnu vrednost; nihilistima. Sve što je bilo pre njih, pomoću svojih lažnih nauka i lažnih književnika, umetnika i filozofa, relativizirali su. Dva doktora su ustoličena: Doktor Krv i Doktor Smrt. Stihija je postala njihovo načelo, akosmizam posledica. Kažu da je Vasko Popa veliki pesnik; nije. Akosmičan je. Međutim, nametnuli su ga kojekakvi kritičari, kao veličinu. Naravno, ti kritičari su bili nikakvi, tj. humanisti. NJihova leva ruka nije znala šta radi desna. Velike pesnike i pisce su relativizirali, partizanske pisce skoro apsolutizovali. Govorili su i pisali o progresu i modernizmu, koliko je papira na to potrošeno, i ko zna šta su pri tom sve natrućali, razni samozvanci, razni dr, mri, razni političari avanturisti, ali ko je od njih omogućio onaj pravi progres koji znači pobedu smrti? Svi su bili robovi pozitivističke nauke, pa su i tzv. intelektualci - pisci druge polovine 20. veka bili robovi Nametnute nauke.

Miroslav Lukić*

______

5 Među našim ljudima i umetnicima Nametnog veka bilo je evropskih humanista, onih koji su zasnivali sebe samo na čoveku kao jevanđelju novo i spasonosnom, ali kako se završavalo svako njihovo jevanđelje? Ponekad su u ime novog, demokratije - ubijali, pljačkali, pustošili, iskorenjivali. Kod ljudi kod kojih je svaki prozor zazidan čovekom, da ništa natprirodno ne bi prodrlo u sferu ljudskog života, sve je bilo izrešetano tajnama i zagonetkama, pa su i njihov život, sudbina, delovanje, telo, duša i Duh, postali rešeto. Evropski i srpski humanizam postavio je "temelj" na dinamitu, bombama i smrti, živom vulkanu! Vulkani su proradili već početkom Nametnoga veka i nisu prestali da bljuju užarenu lavu ni uoči 2002. godine! Kraj toga veka je na Balkanu, ali i drugde, ličio na apokalipsu! U Rusiji, i Srbiji - šta se sve desilo kroz Nametni vek? Koji su to veliki pisci, umetnici? Sve samozvanac do samozvanca! Sve nekakvi - recimo teške i istinite reči - futuristi, dekadenti, anarhisti, nihilisti raznih boja, fatalisti, satanisti, naduvane i nametnute veličine koje neprestano pišu i pišu, sričući tragični letopis apokaliptične epohe. Apokalipsa nastupa kad počne razgolićavanje svih gadosti, svih grozota, svih užasa. Nametni vek - budimo pravedni - ne pati od nedostatka smelosti; to je smelost takozvanoga humanizma, koji je i ne želeći, priredio najstrašniju i najfantazmagoričniju izložbu čoveka, svega čovečnog... Kad bi se neki čovek uman usudio da raspečati najdublje skrivnice Nametnog veka i biće čoveka toga veka, šta bi drugo mogao da čuje osim urlanje apokaliptičnih čudovišta?! U 20. veku su se u čoveku spojili i, kako kaže Justin Popović - "sprijateljili užasi koji se nikada nisu znali". Ko to ne vidi i neće da prihvati, ne mora. Srpski narod u tom veku je obeležen tragizmom; taj prokleti tragizam njegovih fanatičnih realnosti nagnao je mnoge da stvaraju bogove, da traže bogove i onde gde se nikad sakrilu nisu, da ih prave od blata, pa i među tuđincima. Sve što je bilo neobičnije od srpskog čoveka, i više i složenije - a zar takva nije bila dominantna politika druge polovine veka, oličena u hiljadama vrsta nasilja i nametanja? - silom svojom nametnulo je sebe za zemaljsko božanstvo čoveku. Mnogi i mnogi, generacije i generacije, nikad nisu stigli do religioznog raskršća, nisu mučeničke problemi osetili. Nisu bili mučeni njima.Bilo je umetnika koji su se bavili istraživanjem srpske istorije 20. veka i dobijali vrlo laskave pohvale, iako ih njihova istraživanja nikada nisu dovela do raskrsnice religiozne, na kojoj se proba i bira Bog. Najhvaljeniji pisci ovde, umišljene veličine, ateisti i bogougušitelji, nikad nisu stigli do kostolomne religozne raskrsnice. Nisu stojali na ognjenoj žeravici. Izabrali su lakši - ćiftinski put. Put Strave i Urvina...Za mnoge od njih je Bog, onaj drugi svet bio nešto što su omalovažavali, izvrgavali podsmehu kao opijum i najgoru iluziju i košmar, dok je istovremeno ovostrano, ovaj svet, u kome su živeli i peli se birokratskim lestvicama vrlo uspešno i janjičarski, bio nešto mnogo bolje, dok je istovremeno i u stvari - baš taj svet bio ponajbliže - košmarnoj iluziji.

6 U novogodišnjem broju beogradskih prestoničkih novina ("Borba"), jedan plodan književni kritičar, uzimajući D. Ćosića u odbranu od možda i nepravedno izrečenih "napada", sročio je jedan anahroni, panegirik, bljutav, pun delimičnih istina. Mešajući lončiće. Pre svega, ]osić je, kao vrlo istaknuta javna i književna ličnost, podložan kritici. Kao i svaki drugi čovek i umetnik... Veliki majstor soc. iluzionizma, ]osić ne može biti izuzet od kritike. Napisao sam roman "Ujkin dom" i pre toga roman "Liturgija" ne slučajno, u kojima su dotaknute do srži te košmarne iluzije, pokazujući koliko je stvarnost koja je bila predmet tih knjiga - svet - arena, u kojoj čoveka rastržu priviđenja i razara mučeništvo. Prizvao sam svu fantastičnost, zbir svih realnosti spomenutoga nametnoga veka o kojima može biti svesna ljudska priroda, ne postavljajući strogu granicu između fantastičnog i realnog. Pokazujući svu fantazmagoričnost istorije 20. veka, istorije uopšte. Nisam podcenjivao pri tom važnost spiritualnosti, ni duboki smisao liturgije. Jer sam shvatio da se sav tragizam istorije ne može razumeti iz samog tragizma, već to može uz pomoć liturgije. Napisao sam među prvima na svetu roman - liturgiju. Te godine, kada su se te knjige pojaviule, ni u šire ni u uže spiskove naših prononsiranih žirija književnih nagrada; najveću književnu nagradu za roman te godine su dodelili jednom dosadnom, umetnički vrlo bledom romanu feljtonu. Da li se kroz te tzv. književne žirije, kroz tobožnje "izabrane romane", ili druge "izabrane knjige", pa i kroz članove "žirante" pakosno smejao - Srbima, srpskoj kulturi i visokoj srpskoj umetnosti, neko - moćniji i od Boga, poštenih ljudi? Da, to je bila srpska tiranija mediokriteta, tiranija najgore vrste, tiranija onih koji su isplivali posle gašenja duhova srpskih prekumanovskih intelektualaca.
Nije teško to argumentovati. Neće to učiniti antropolozi, akademici, profesori univerziteta, jer među njima ima mnogo onih koji imaju, kako to narod veli, dosta putera na na glavi...Pobedom tzv. revolucije, U Srbiji i Jugoslaviji, kroz čitavu drugu polovinu 20. veka, nametnuo se čovek nebogočovečanskog progresa, nebogočovečanskog morala; u tom čoveku se život rukovodio i dinamizirao - Vođom, smrtnim čovekom kojega je njegova klika podigla na tron bogova i careva, padišaha. Na temelju - za prekumanovskog intelektualca - vrlo sumnjivog i smešnog "jugoslovenskog dundaća", nametnuti su oni drugi. Nametnut je prosek. Nametnuli su se tipični srednjaci. Čovek toga proseka i srednjaštva je svesrdno i iskreno poverovao u laži Vođe, ne u vaskrslog Bogočoveka. U dušama takvih ljudi nikada se nije rasplamtelo osećanje besmrtnosti, vaskrslosti, osećanje da se smrt može pobediti. Niko od njih nije bio pravi hrišćanin, nije ih ispunjavala neprolazna radost koja oduševljava za sve nesebične i evanđeoske podvige. Bili su svi nekako čevrtasti, ograničeni, ograničeni pre svega svojom politikom, nasilnom, dogmom. Verovali su u Put koji se završava bespućem, lažju, smrću...
Štampali su decenijama u ogromnim tiražima vrlo osrednje pisce, pisce delimičnih istina. Autore - nekoliko metara uglavnom publicističkih knjižurina, ideološki vrlo obojenih, pristrasnih, kojima je bilo malo književne slave, pa je jedan od njih prihvatio da bude i predsednik, jedne paradržave, pre toga uputivši najviše pohvale jednom avanturističkom političaru, koji je svoju otaxbinu doveo na rub političke i biološke propasti, poredeći ga sa Pašićem...Niko od njih nije spreman da prihvati realnu kritiku, zbog toga grabe moć, ili joj teže, ušančeni u svojoj sumnjivoj književnoj slavi. Nastojeći da nekako i posmrtno svoje delo i sebe zaštite od neumitne i opravdane kritike. I prirodno je da se Put takvih autora završava bespućem. Čak i sada, kada su (poneki od njih) ušli u visoke godine starosti, zbog nekih stvari, bolje bi im bilo da se okrenu pokajanju i da čak - nemam iluzija da će to ikada iko od njih i učiniti! - odu u manastir.
Ateista je bilo u Srba, i biće ih: i među piscima i među kritičarima; niko im ne poriče pravo na postojanje, niti traži njihovo kaštigovanje, isključenje. Među njima nije se mogao roditi, niti će se ikad roditi - veliki pisac, izuzetna ličnost, svestrana. Svekolika srpska istorija, umetnost, pamćenje, upućuje na neke druge puteve, na puteve na kojima misao čoveka, pa i pisca i kritičara, nalazi i prolazi sve preobražaje od nebića do Svebića, od smrti do Besmrtnosti, od prolaznosti do večnosti. Jer jedino u Bogu misao čovekova se preobrazi u bogomisao, svaka misao u bogomisao, i u tome je spasenje čovekove misli od besmislenosti. Nisam bogomoljac; podsećam da u Srba, kroz čitav 20. vek, a naročito u njegovoj drugoj polovini, na žalost i sada - pred 2000. godinu! - vrvi od Uzurpatora. Sve su uzurpirali, najvažnije "institucije", i drže ih se sa onom strašnom staračkom sebičnošću, senilnošću, sumnjom; i "pripuštaju" u javni život samo svoje. Kroz razne "nagrade" - NAGRDE, kroz učlanjenja u akademiju. Na žalost, među onima koji oni primaju u svoje "društvo" i "članstvo", ne znam ni jednog ko nije urvina, ko već nije šupalj kao sir, bez obzira što spolja demluje gladac, sjajno kao sneg...


________
* Preliminarno objavljeno u knj. Miroslava LukićaČ ŠLJAKA ISTORIJE :Škart, 28. knj. Dela Miroslava Lukića: Umetnost mahagonija. - Beograd:Mobarov institut: Zavetine, 2002. Ovaj poduži tekst je kasnije preštampavan, ali prerađen, kao što se i ovde objavljuje jedna prerađena verzija, koja ne izneverava duh prvog objavljivanja, naprotiv. Ovde će taj tekst biti publikovan u nekoliko nastavaka....

Srpski prekumanovski intelektualac... (1) / Bela Tukadruz



Doktor Smrt. - Ništa nije onako kako se govori i priča, kako se u javnosti nameće, ili kako se čini na prvi pogled. Recimo, B. Kljajić, u svom rečniku(1) opisuje intelektualca kao "umnog radnika". Leksikonska odrednica je, vidimo, u duhu Nametnoga, tj. 20. veka. Definicija je, elem, leksikonska: tipičan primer redukovanog shvatanja,materijalističkog, ideološkog shvatanja pojmova intelektualac, inteligenicija. Pojam intelektualca se više od pola veka primao u vulgarnom redukovanom nametnutom razumevanju inteligencije, birokratske inteligencije. Kada razmišljamo o intelektualcu, treba uzeti na prvom mestu pamet, bistrinu uma, široko - najšire obrazovanje, visoku kvalifikovanost za jednu ili više oblasti, izuzetnu moć shvatanja, misaone, mislilačke sposobnosti, ali i harmonično jedinstvo duševnog, duhovnog, razumskog, umnog u ravni intelekta. Pamet je najskuplja na svetu, a u Srbiji i među Srbima? Bacite pogled na 19. i 20. vek i odgovorite pošteno sebi. Intelektualizam, podsetimo, u filozofiji i teoriji spoznaje predstavlja shvatanje na osnovu kojeg do spoznaje dolazimo intelektom, razumom, a ne čulima.
Koliko se Pamet ceni danas, na početku 21. veka, u Srbiji i među Srbima? Ako se naročito ceni zašto se toliko i još uvek neprestano iz zavičaja, odliva? Ako se ne ceni Pamet, ako je omalovažena i povučena u ponore gluposti, bezvrednosti i nestajanja, zar nije krajnje vreme da se upitamo, razumljivo, jasno: šta se dešava sa srpskom Kulturom, Pameću, Religioznošću?
Postoji li prava, realna predstava o srpskim intelektualcima i inteligenciji u poslednjih sto pedeset godina, recimo?
Rajs je savetovao Srbima: "Držite se samo vi, Srbi, one prave: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. I, prionite! Procvetaćete".

Razmišljajući o Rajsu i doktoru Petroviću, Dimitrijević(2) kritički piše:
"I Rajs i doktor, pisac dnevnika, behu u sličnom položaju dok su ispisivali najzabrinutije svoje stranice. Na Rajsa se posle Velikog rata u Beogradu niko već osvrtao nije; nisu ga zarezivali. Glatko su odbijani njegovi elaborati. Ni Pašić ga nije primao. Beše u položaju kao i doktor, zabataljen. Kao pisac dnevnika u Dragomancima, odmah posle proboja fronta, pa u Bitolju. Nadežnost protib beznadežnosti. Da li ta bitka beše dobijena uprkos prekomernom onom mrcvarenju?...” (3)
Dimitrijević je, identifikujući Dnevnik vojnog hirurga, dr Mihaila Petrovića (1869 - 1934), utvrdio činjenice koje potvrđuju autorstvo pokojnog gorostasa i tipičnog srpskog prekumanovskog intelektualca. Pri tom je otkrio, i toliko slojeva zapretane važne istorije; otkrivši da su veštačka srodstva jača od krvnih i da živa Srbija - ona koja je probijala i probila Solunski front - stoji nasuprot mrtvom Jerusalimu. Najviše pohvale, već na početku, doktor Dimitrijević zaslužuje baš time: što je svoju najnoviju knjigu sročio u duhu iskrenih i svesrdnih duhovnih potomaka prekumanovskih intelektualaca.
Pišući svoju najnoviju knjigu, uradio je više nego što se očekuje od jedne identifikacije i rekonstrukcije, više nego što se očekuje od darovitih arhivara, književnika, među kojima je, barem kada je reč o poslednjih nekoliko decenija, bilo i darovitih ljudi, ali ne i intelektualaca u pravom smislu reči. Uvek je bilo više onih drugih, birokrata. Uvek je među tzv. srpskom inteligencijom druge polovine 20. veka, i književnicima, bilo više onih koji su pripadali "srpskom bezbožništvu, koje je toliko briga Rajsu zadavalo" - ne slučajno! Dakle, knjigu "U KONTEJNERU" je napisao neko drugi, a ne tipični junak svoga vremena - ne dejtonski intelektualac, u čije najizrazitije predstavnike možemo ubrojati i jednog od najpoznatijih srpskih pisaca, koga je izbacila i nametnula tzv. jugoslovenska, titovska revolucija. Dimitrijevićevu knjigu sam, što se kaže, progutao u jednom dahu, jedne noći, dok je vejao sneg...
Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je, prema svedočenju Jovana Dučića, povodom smrti jednog običnog seljaka ranjenika Milovana, koja uopšte nije bila obična, izrekao nešto vredno pamćenja, da je smrt za srpskog seljaka "jedna obmana, predrasuda, intriga..." Dominantni srpski pisci druge polovine 20. veka - kako oni iz prvih partizanskih redova, tako i oni drugi i treći koji su došli posle njih, sve do S. Basare i najmlađih - ma koliko to nekom izgledalo čudno i neverovatno, i usprkos darovima koje su pojedinačno posedovali, usprkos glomaznim bibliografijama, milionima odštampanih stranica njihovih knjiga - nisu prožeti srpskom metafizikom, samim supstratom naciona, ostatkom ostataka srpskog etnosa. Dogodilo se, nažalost, ono što je jedan veliki i srpski iskreni prijatelj - kakav Arčibald Rajs beše - predviđao, čega se bojao.(* ) To nije teško dokazivati.

Nema sumnje da je poglavlje "Prekumanovski intelektualac" jedno od najboljih u Dimitrijevićevoj knjizi; napisao ga je jasno, inteligentno, jedan od ređih današnjih srpskih intelektualaca, koji je poznatiji u medicinskoj oblasti u kojoj je stekao i doktorat (predaje kao redovni profesor na Stomatološkom fakultetu Beogradskog Univerziteta), nego u srpskoj književnosti. Obavio je jedan dragoceni istraživački posao, i nije podlegao iskušenju srpskih književnika da romansira nađeni i neidentifikovani ratni dnevnik jednog od najpoznatijih srpskih vojnih hirurga, koji je, kao i toliki drugi, nepravedno zaboravljen, zahvaljujući, pre svega, nametnoj "pameti" (gluposti) Nametnog ili 20. veka. Profesor Dimitrijević je sa hladnokrvnošću jednog veštog i duševnog anatoma, ušao u strpljivu i napornu i delikatnu "operaciju" oživljavanja ispisanih papira plemenitog doktora, koje su nemilosrdni potomci bacili - doslovce - u kontejner. U celini, Dimitrijevićeva knjiga je izvanredna po mnogo čemu, a meni je draga zbog više stvari, a prvenstveno i zato, što je, kao i pokojni Leonid Šejka, na đubrištu 20. veka, pronašao jednu dragocenu vrednost, koje se prave i istinske kulture ne odriču. I u ovim uvodnim napomenama biće dovoljno da kažem još : Dimitrijević, u najvažnijem poglavlju svoje knjige, pravi paralelu između pisca bačenog Dnevnika, vojnog hirurga dr Mihaila Petrovića i Arčibalda Rajsa, pozivajući se povremeno na Frankla, Dučića... Mogao se pozvati u ovom svom poglavlju i na Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića. Dimitrijević u Rajsovoj knjizi "ČUJTE SRBI" nalazi "opis" prekumanovskog intelektualca. Nasuprot lika prekumanovskog intelektualca, stoji onaj drugi soj,- komersantski.(4)


Miroslav Lukić*
____

1 dr Bratoljub Klaić: "Rječnik stranih riječi", Zagreb, Zora, 1962, 1608 str. ; str. 641. - Dok "inteligenciju" određuje kao "naziv za radnike kod kojih prevladava umni rad nad fizičkim ( inžinjeri, liječnici, pravnici, učitelji, profesori, umjetnici, oficiri, službenici državnog aparata) ; historijski je inteligencija nastala uslijed odvajanja umnoga rada od fizičkog; 2. u dnevnom govoru: razumijevanje, razboritost; oštroumnost, bistrina uma, pamet, obrazovanost, naobrazba, izobraženost, učenost, visoka kvalificiranost..." Itd.
Srbi kroz 20. vek nisu "procvetali". Intelektualci druge polovine ovog veka nisu dorasli pameti i samopregoru svojih dedova, očeva...Birokratska inteligencija, zvanična, ona najzvaničnija, pomračila je horizont srpske kulture 20. veka.

2 "..Rajs primećivaše da je pravih, prekumanovskih srpskih intelektualaca sve manje, da isplivavaju sve neumitnije oni drugi. U novostvorenoj kraljevini svi narodi će imati svoju kulturnu politiku, svi osim - Srba. A dnevnici će na đubrištima završavati jednog dana..."
Brana Dimitrijević: U KONTEJNERU. Zapisi srpskog vojnog hirurga 1916 - 1918, Beograd, Apostrof, 141 str. ; poglavlje "Prekumanovski intelektualac", str. 93
3 “Pitao se to pisac dnevnika, ali i pisac testamenta "Čujte Srbi", kao da su slutili da će jednom, kasnije, dokazivano biti kako su Srbi samo u ratu dobitnici - poput, možda, Mongola, Tatara ili Huna - a da u mirno doba uvek gube. Rajsa je to tek mučilo, bojao se izokrenute one poslovice od malopre : ratom rešavaj ono što si u miru propustio. Rat je, Srbine, tvoje doba! Te zablude. Umesto : Srbi, prinite! Srbi, sačuvajte!
Jer, šta je vaskrsenje ako ne radost? To se pitao pisac dnevnika, u Bitolju. To se u Beogradu, posle svega, pitao i dr Arčibald Rajs.

I doista, zaboravljen sa svekolikom onom preglomaznom opremom, još i malaričnim atakama spopadan, pisac dnevnika beše umnogome paradigma ondašnjeg srbskog borca koji je hitao, i hitao, nadirući nezadrživo bez zastanka i bez odmora, forsirajući već nabujale i hladne reke; koga su zvali i dozivali i zasipali cvećem, a koji jedva da se osmehivao. Preklinjali su ga da im dođe i izvan onog što do tog trena, u tom veku, beše Srbija...
I, kao što doktor za svoj rad u Dragomancima beše nagrađen onakvim povratkom, dugim i neizvesnim, tako i srpski vojnik, koji hitaše u pomoć navodnoj svojoj braći, beše nagrađen, potom, španskom groznicom, tuberkulozom, novim i novim umiranjima, za koja već niko više nije ni hajao. Golgota, Vaskrsenje i Spas srbije biće ubrzo pretvoreni u puke fraze..." (Dimitrijević, isto, str. 92 - 93)

(*) Bekstvo sa sela u grad. - “...zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu, navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje? Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je, osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, oni dolaze u grad iz dva druga razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa žele da budu “činovnici” jer misle, i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitavanju vrednog osoblja u državnim službama. I, zaista, ližno iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja...” Rodolf Arčibald Rajs: ČUJTE SRBI!Čuvajte se seve, Beograd: SPIK, 2004, 116 str. ; str.10
Dokazi su ispred nosa, svuda, u društvu, u tzv. kulturi, u politici, na univerzitetu, u redakcijama časopisa, u svim prestoničkim novinama, i onim provincijskim, u knjigama i prenatrpanim knjižarama, u arhivima...

4 "Sujetan, grabljiv i hedonističan soj, odnarođen, beslovestan.
Prvi, nažalost, listom izgiboše počev od slavne one Kumanovske bitke. Otuda sintagma. Pre Kumanova beše ih više, mnogo više od potonjih.
Teško je osporavati makar i utisak da škart preovlada posle rata. I Frankl veli: u srcu znamo, najbolji od nas nisu se vratili. No, za Rajsa je iščezavanje prvih uz umnožavanje ovih drugih jedan od znakova i krupnijih razloga, budućeg srpskog sunovrata.
Jedno od najjačih i istovremeno i najtanjih mesta u već pomenutoj Rajsovoj knjizi jeste pitanje religioznosti Srba. Rajs se, povodom toga, kolebao, bacajući poglede čas ka slabo obrazovanim, jedva pismenim srpskim sveštenicima, ali žestokim rodoljubima, čas ka praznim hramovima. Jedva da se u crkvi zatekne po koja starija žena; prosečnog srpskog vernika tamo nema. Ali taj isti prosečni vernik retko propusti da se ne prekrsti i Boga ne pomene pri kakvom krupnijem događaju. Religioznost - da, ispetljava se Rajs, jedva vidljiva, čudna; i, reklo bi se, o niti visi. Izgubite li i to, Srbi, propali ste! Tako Rajs" (Dimitrijević, isto, str. 83).
________

*Preliminarno objavljeno u knj. Miroslava LukićaČ ŠLJAKA ISTORIJE :Škart, 28. knj. Dela Miroslava Lukića: Umetnost mahagonija. - Beograd:Mobarov institut: Zavetine, 2002. Ovaj poduži tekst je kasnije preštampavan, ali prerađen, kao što se i ovde objavljuje jedna prerađena verzija, koja ne izneverava duh prvog objavljivanja, naprotiv. Ovde će taj tekst biti publikovan u nekoliko nastavaka....

среда, 1. октобар 2008.

"Очарања Жоржа Ниве" илити Епски точак...


Епски точак који гази ново, нове људе и писце


Београдска Политика је у свом културном додатку (20. 09. 2008) објавила Епски точак Добрице Ћосића, превод есеја Жоржа Ниве, у преводу Александре Павловић, уз кратку белешку Д. Н.* (?) о аутору есеја.Лепо и забавно.Чак врло занимљиво,симптоматично.Ову, по свему судећи, наручену похвалу једног осредњег писца и човека несумњиве харизме, прате и коментари на интернет издању Политике: сви су у хвалидбеном клишеу, и сигурно су их написали људи кратког памћења, или они којима разум није најјача страна.Да ли је било и негативних коментара више него смешног и нарученог есеја споменутог слависте, не може се знати. Али ја могу да посведочим, да сам послао краћи коментар тврдећи, између осталога, да превредновање не може нико жив избећи, па ни осредњи писац Д Ђосић. Зашто тај коментар у Политици нису објавили? Докле сеже и данас моћ и стварни утицај споменутог писца?
Врло високо и далеко, чим уредници коментара не смеју да допусте да буде објављен и мали глас разума. Зар то није скандалозно за један лист са тако дугом традицијом?"Очарања Жоржа Ниве" су толико кратковида, смешна, и просто се човек, који је прочитао споменути роман Д. Ћ., мора упитати: да ли Ж. Н. има проблема са диоптријама; и какве везе његов тобожњи есеј има са књижевном критиком и романом?Погледајте овај одломак из тога есеја:
"Унутрашње дисидентство (...) Ћосић је био комунистички верник, човек близак Титу (мање од његовог лика, Душана Катића), ученик Ђиласа, чија је позната књига Нова класа снажно утицала на многе комунистичке вернике широм света али је Ђилас дефинитивно био смењен тихо (извршио је своју самокритику и упознао титоистички затвор); од 1968. Ћосић је постао дисидент изнутра. Предосећајући крах Југославије, што је неминовно код Хрвата Тита створило опрез у односу на Србе и посебно појава новог Устава из 1974. године, у којем се Тито проглашава доживотним председником, српски националиста Ћосић се, упозорен свим овим знацима распада Југославије, за коју су се и он и многи други борили против Немаца, повлачи и прихвата пера. Умерени српски националиста, заузима скоро неодрживу позицију: одатле склањање у роман.Политичка теза Времена обмане је очигледна: рушевина земље јужних Словена, грађански рат коју је рушевина изнедрила, насиља извршена са свих страна, траже да се пође од свог – Ћосић га објашњава Титовом обманом. Тајни вођа партизана, снажна политичка звер какав је Тито био, одлучила се за круњење земље уместо одрицања власти. Макијавелијев ученик без читања Макијавелија, знао је да Власт као једини и јединствени циљ има Власт. Изванредна сцена романа где се са Душаном Катићем нађе на представи Шекспировог Јулија Цезара, показује га као правог шекспировског тиранина: „Шта мислиш, Катићу, ко би могао да буде Брут, овде, код нас?” Комад је забрањен, многи су могли да буду Брут, видео их је свуда, поскидао је своје најбоље пријатеље, чак и оне који су му помогли када се супротставио Стаљину. Катић има прилику да убије Цезара: нож је ту, на столу, тиранин је удаљио своју стражу. Али Катић одолева искушењу, фасцинацијом помешаном са гађењем, што је урезано у сва настојања његове „Хронике”, у жељи да досегне Титову праву природу. Дакле, Катић није Брут! И како би се оправдао, он себи понавља да поред њега нема ни Касија. „Удри га у врат! У врат”, каже му неки глас. Уместо тога, Душан крцка чашу у стегнутој песници...Вратимо се на имплицитно политичко доказивање: Тито је играо на карту „после мене потоп”. Па, зашто, онда Катић није насрнуо на њега ножем? Зашто не бар један завереник, један Клаус фон Штауфенберг? У својој „Хроници” Катић понекад износи контрадикторне аргументе, посебно овај: социјализам самоуправљања, кога је измислио Кардељ, а усвојио Тито, постао је предмет обожавања широм западњачког света, био је обмана али је сваком Југословену давао мало власти а то мало, нарочито готовина у оцрњивању других, управљало је новцем микроауторитаризма који је одговарао људском инстинкту."
На шта вам то личи? На којештарије. На изврдавања. У пролећном броју београдског књ. часописа ИДЕНТИТЕТ 3-4/2007, објављен је сјајан чланак Мирослава Лукића Кошава (стр. 15, и даље) где се реалније и разумније проговара и о Ћосићу, не на кашичицу, не критика краћа од врапчијег кљуна (којом се прославио Небојша Васовић критикујући Ћосића речима једног монаха, дакле позајмљеним цитатом, што само по себи говори додатно). Или сјајан есеј истог аутора у истом броју о превредновању и о бистрој води у којој се виде многе жабе, у којем се разобличавају лажи бирократске или официјелне књижевности и тражи затварање дућана лажи и разобличавање наметнутих људи наметнутог века, у које спада и тзв. "српски Толстој". У истом броју је објављена и негативна оцена романа о коме телали Ж. Н., поредећи га са великанима светске књижевности. Камо среће да им је Д. Ћ. до колена!! Аутор књижевне критике у ИДЕНТИТЕТУ изрекао је једну истину пред којом, ево, и Политика затвара очи:"Д.Ћ. су у српској књижевности углавном тетошили; а они који су знали истину, они нису имали где да је објаве..." У српској књижевности није да нема аутора који су и поштенији и истинитији, и убедљивији, рецимо књига Месојеђе песника Владимира Јагличића, али - та књига је штампана у само 500 примерака, и приказ о њој у Политици никада се није могао појавити, иако је нуђен! А књиге Д. Ћ. штампају се у 10.000 примерака и то још о трошку ове државе! Овде су неки били задужени да хвале Ћосића, и то све под видом некакве књиж. критике (С.В. Јанковић, рецимо!), ево сад га хвале и неке ретке иностране ласте. Колико све то кошта?
Не подсећа ли вас све то на поновно подизање Потемкинових села?
Познато ми је да је не тако много млађи од "српској Толстоја" професор књижевности и писац Мркић аргументовано критиковао "Корене" Д. Ћосића као тривијалну литературу другог реда, али се зато Мркићева књига једва појавила и у пишчевом издању.Међутим, превредновање није могуће зауставити. Прекјуче - Мркић, јуче - Лукић, а ускоро ће се огласити и други критички гласови.И зато су смешни, да не кажем тужни, они људи у Политици који не допуштају објављивање чак ни обичаног негативног коментара једног у најмању руку неукусног и далеко од реалности и истине поговора, какав је добрим делом поговор који је и повод овог реаговања. Зашто овде истина смета?Зашто Д. Ћ. ако му је баш стало до некакве истине није написао мемоаре? Чему још један осредњи и неубедљиви роман?
То је смешно и тужно. Докле ће да арче јавни простор поједини српски писци одњихани у близинама власти и размажени од стране послератне српске књижевне критике, неодговорне и директивне? Толико размажени да је то и невероватно да се граничи са неукусом.
______
* Жорж Нива (Georges Nivat, 1935) један од најугледнијих слависта и компаратиста Европе, већ деценијама помно прати стваралаштво Добрице Ћосића. У „Времену смрти” очарао га је толстојевски епски дах; у „Времену зла” уочио је драму која је мучила писца „Нечистих сила”, Ф. М. Достојевског; назрео је изузетни значај романа „Корени”. Указао је на актуелност прве књиге „Времена власти” и на изузетну вредност друге књиге тог романа, у којем је главни јунак, уз Душана Катића, Јосип Броз Тито, назвавши је „Време обмане”; а присећајући се Солжењициновог циклуса „Црвени точак”, надахнуто је написао оглед „Епски точак Добрице Ћосића”, у којем нашег писца проглашава за „последњег великог епског романописца Европе”.Жорж Нива је завршио славистичке и англистичке студије на Сорбони. Ђак је знамените Ecole Normale Superieure. Стекао је високе дипломе и у Оксфорду, затим све то оверио у Москви, на Универзитету Ломоносов. Универзитетску каријеру је започео у јужној престоници Француске, Тулузу, наставио је на универзитетима у Лилу и Паризу, да би потом прихватио редовну професуру на, такође, угледном Универзитету у Женеви. Ових дана се у Лозани и Паризу појавио роман Добрице Ћосића, под насловом „Време обмане”, са предговором Жоржа Ниве који овде преносимо у целини.

ИЗЛОГ ЗАВЕТИНА.Тзв. МОГУЋЕ И НЕМОГУЋЕ ЛИНИЈЕ - Књижара на ваздушним колосецима

ПАУКОВА МРЕЖА: Тзв. могуће и немогуће линије заветина

Књижара на ваздушним колосецима. Доступна свима на свету!

Лексикон Едиције Заветина

Лексикон Едиције Заветина
ПРОТОТИП

НАЧИН

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.