 |
| Коњски босиљак? |
(...)
Вести. Опет о рату. Човечанство не може без ирационалног. Вести, вести; ох, опет нове вести, које наговештавају Апокалипсу. Самоуништење човечанства може постати страшна масовна сцена, само ко ће насликати ту апсурдну слику будућности?
Месец, онај јесенски сјајни месец, који Црњански пише великим словом у својим лепим и старинским песмама, путовао је неким својим путем, чинило се спорије од међуградског аутобуса на чијем сам двадесетом седишту седео ја замишљен ... Који ја?
Понекад би се Месец скотрљао иза неког брежуљка, нестао у каквом мрачном шумарку, а онда би нагло излетео таме као какав крупан диск, сјајан и жут... Путујемо даље. Пролазимо кроз једног велико и богато село у Пеку; мноштво сељака и сељанки одевених у дебеле овчије кожухе стоје на тротоару испред Сампослуге, Поште, Пијаце. "Чекају да прође свадба", рече неко. Затим је аутобус прозујао кроз ово село, зауставио се тек на његовом крају. У сусрет нам је долазило шест трактора са приколицама натовареним невестинским даром.... Неки чича у црној шубари, са лицем налик на божурасту зараслу рану, сиђе у једно стишко село, баш испред недовршеног дома културе, из чијих зидина расту кукута, оструга и љиљани...
Путовао сам кроз сумрак и у глави су ми се мотале неке помисли, и затим се убрзавале као рингишпил...
Читао сам једну хронику о вечној неслози међу Србима и пропасти царства српског, књигу која већ сада има велики утицај на моју будућност. Стигао сам у наш сеоски дом у тренутку када су отац и мати већ били поспани. Брат је у својој соби листао Толстојево "Дечаштво".
 |
| Палећи свеће покојнима (почетак јуна 2018, Мишљеновац) |
__________________
* = извор: одломак из бележнице бр. 18 (1973).
Нема коментара:
Постави коментар