PESMA TIJA I KOMENTARI / Radivoj Šajtinac

PESMA TIJA

Ovo zimi ne postoji, dušo moja,

Zаto ležim usred brazde,  izmed luka i popanca

od povaljanog i izvađenog pravim  jastuk

 a unos mi se zabagljali suvi prašak

ljutina i  mrtvi leptirovi.

Ko da kiše nikad nije bilo,

Ko da kiša nikad neće ni pasti,

 ko da kiša ni  ne postoji,

 samo peruške od raspali’  anđela

 samo crno brašno s tvrdi’ grudava i busenja

 samo suva kašika bunarska

samo bruj iz šuplji’ ptičji jaja

samo nesanica, samo opanica.

Ovo zimi ne postoji,

ovog bez sunca žarkog nema,

ovaj jendek, ovaj otoman sav  od  kašlja

ova sita salata što se u grude udeva

i naoči izbija, mraz kad sluti, svetlo ne viđa

ovo je samo kad si miran skomolo.

Zapali se duša, nabubri koža

I izbije pesma tija, ko lukovina.

 Jul 26,  2009      
      ____ Iz propratnog pisma autora, ili Ovo zimi ne postoji

Za  trenutke dok je mraz spolja i mraz  iznutra.Iz intimne zavetine,

preskupe za objavljivanje Znate sta hocu da kazem,dobri Lukici.

Nevreme  između dva para dlanova

   Nije ni naročito komplikovano a još manje posebno tužno prihvatiti  činjenicu da obolenje ne samo bolest, menja u biću sem navika čak i neke naklonosti. Ne ljubavi, ništa sazdano od velikih zaveštanja i zakletvi već upravo to - naklonosti. I tako su ovim danima i noćima kroz mene strujali zvuci, pevanje, pevušenje i sične pojave na koje sam, hteo-ne hteo, reagovao ili ih čak i prizivao, a jedna od tih je upravo moja posebna i nesputana naklonost ka tihoj pesmi.

   Ili, preciznije rečeno, tihom pevušenju, onom koje liči na oglašavanje olakšanja. Onako kako je pevušila moja baka po majci, baka Danica - onoga dana kad je preminula, nakon lepog prepodneva naglo je krenulo neko olujno nevreme. Tamo, kad se pogleda niz dvorište i baštu prema ataru, nadvio se ogroman sivi oblak, sličan velikoj, obijenoj mrlji na emajliranom lavoru i vetar je prebirao po krošnjama, grmlju i biber-crepu.

   Doveli smo joj i našeg, tada još vrlo malog sina, njeno prvo unuče. Malo pognuta, iznad njegovih kolica u kojima je ležao lica uokvirenog  bledo, plavom čipkanom kapom. Držeći u svojim sitnim, ostarelim dlanovima njegove još sitnije, ona je zapevušila ono poznato - taši, taši, tanane. Glasom, iz kog je izbijala i neka razgovetna iznemoglost, ona je pevušila i  kao i uvek i sada očekivao se onaj stih gde se pojavi, oglasi višak slogova  ali se toga sećam i kao deo sopstvenog dečačkog iskustva. Taj stih beše i ostade: ...tamo ima jedna grana. U sebi je sadržavao nešto slikovito i naravno narkotičko, neki zamah odozgo, neki titraj vazduha, šapat ili tračak vetra s grančice, nije bitno... U tom poznoprolećnom popodnevu, ne sluteći da će joj to biti poslednje glasne reči, ona je to, kako drugačije već upravo pevušeći  iz sebe glavom, glasom i mišlju izbavila:

              .... "tamo ima jedna grana".

   U toku beše ta moja naklonost. Tu prigušenu prijatnost osećao sam upravo tako, kao neko akutno stanje strpljenja, rečju neobjašnjivo, kao večnotrenutnu poeziju.

   Moja naklonost tihom pevušenju survala se na mene kao spoljna grmljavina, spojila enteijer i svet spolja, spojila svet ispod i iznad obijenog lavora i  od tada bez ikakvog smisla i pokrića priželjkujem jedan te isti san, olovno težak i prašnjav kao svaka pojava koja vapi za pričom - poljem  zrele dateline jurca grupa slepih, slabovidih ljudi s mrežicama za hvatanje leptirova i pevuši.   

                        

ЕСЕИСТИЧКА ПОЕЗИЈА / Душан Стојковић

(Зоран М. Мандић, Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010)

Кренимо од наслова. Он је несумњиво симболичан. Шта Бог тражи у продавници огледала? Јавља ли се као муштерија или као неко, ко осмотривши оно што му огледало приказује, жели да промени свет? Хоће ли, као Алиса, да се у огледало увуче и открије онај други, паралелни, одсдањани или сањајући, сасвим свеједно, свет? Јесте ли он творац и онога што се иза огледала збива? Која је, уосталом, симболика огледала? Истина, самоостварење, мудрост, ум, душа, натприродна и божанска интелигенција, искреност, чистота... Амбивалентно по значењу, може бити и соларно и лунарно.  Може ли се данас уопште споменути, када је о књижевности реч, огледало, а да се Борхесу не обрете у наручју? Шта је Борхес, данас, нама?

            Песме или лирски есеј? Нову Мандићеву збирку несумњиво треба упоредити са Малим (п)огледима (2006; допуњено издање 2008), њеном близаначком књигом? Као што бисмо мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве.

            Збирку отвара, засебно насловљен "Увод у читање" који се састоји од једног јединог такође насловљеног – "Смисао питања (мали есеј о непорецивости)" (он би се могао сасвим удобно сместити и међу корицама Малих наслова) – текста. Из њега издвајамо два поетичка става. По првом, "Песници су `апостоли` смисла", а по другом "Песма је увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне страсти. (...) И ненаписана песма је то стање."  Са којим песницима се Мандић хвата у коло? Малармеом, Рембоом, Рилкеом, Паундом, Елиотом, Ајгијем, Лазом Костићем, Томашевићем... ? У ком смислу је поезија више стање? Асоцира ли се ту на треће стање (ни јава ни сан, ни ум ни срце, и јава и сан, и ум и срце) о којем поетички збори Лаза Костић?

            У збирци су неколики циклуси: "Почиње кад кренеш" (6 песама), "Бог у продавници огледала" (4), "Предграђе" (1), "Лирика синоћ" (4), "Сезона откупа" (4), "Не дозволи да те поезија освоји" (3), "Све је крај" (3) и – финални –, опет једноделни, "Зачуђујуће" (1). Постоје "поруке" ових наслова. Њихова амбивалентност. Они као да припадају различитим, другим дискурсима. Онај поетички – "Не дозволи да те поезија освоји" сасвим се "уклапа" у поетички став с почетка књиге по којем је поезија "производ" "бестелесне страсти". Успут, можемо се приупитати постоји ли уопште страст која би тако придевом могла бити означена. Последња песма својим насловом упућује на очуђење без којег модерне књижевниости нема, те бисмо, без икаквог теоријског остатка, читаву књижевност могли поделити на ону пре и ону после очуђења.

            Известан број песама има – у заградама – поднаслов. Они почињу одредницама типа "скица", "мали есеј", "прилог / прилози", "лирски путопис". Поднаслов песме по којој је насловљена читава збирка је "Мали есеј о слепилу". У њој је и Борхес (споменута је његова прича "Конгрес", штампана у чувеној – вавилонској – библиотеци Франка Марије Ричија која је постала, и остала, алтернативна историја светске књижевности, сагледане Борхесовим – слепим – очима). Борхесовске мале литерарне форме, и заговаране код других и остварене у властитом опусу, постале су есенцијално у свеколикој – и не само модерној – књижевности. О слепилу су писали, надмећући се међусобно, учинивши га притом језном метафозичком чињеницом са симболичким набојем, поред Борхеса, између осталих, антологијски, и Ернесто Сабато и Жозе Сарамаго.

            Мандићева збирка је, као што је то био случај и са његовим ранијим књигама, прикривено, цитатна

Синхронизована кампања? (2)

b g | 14/01/2012 09:30

Taj čovek je politički potrošen

Данче из Врања | 14/01/2012 11:38

Просто не могу да верујем да се огласило чланство СПО, из базе, како се то каже, за све ово време, (изузимајући Новосађане), откад врх странке ради шта им је воља. На срамоту посланика из СПО у републичкој скупштини, и наравно, лидера странке. Зар су личне привилегије важније од страначког статута, и двадесетогодишњих идеала некада моћне странке?

Лаза Сибачки | 14/01/2012 13:52

Нико тако зналачки и темељно није упропастио углед Српске Монархије,мада парадоксално звучи,као В.Драшковић.Мислим да је његов задатак био да ослушкује јавност,па ако су у Србији сви за четнике он да промовише партизане и обрнуто ако су сви за партизане да промовише четнике.Он је то сјајно радио и чега се он подухвати"ту трава више не ниче" па ће нас тако решити "чедиста".

seljak srednjebosanski-ruralni | 14/01/2012 18:59

Steta.A u Briselu bas pocinje kisa. Covjeku koji se vec dvadeset godina ujutro pita na kojoj je politickoj poziciji bio sinoc, trebalo je dodati kisobran.

Vladimir Nikolic | 15/01/2012 02:27

Postoje u Srbiji ljudi po zanimanju "razočatani članovi SPO". U životu ništa drugo nisu radili, osim što su razočarani u Vuka. I lepo žive. Prvi je bio neki Mirko Jović pre više od 20 godina, a onda svakih godinu dana se po neki javi.
Evo sad ovi. Nema ih mnogo. Sada se javilo njih 5 i za svoju platu su "razočarani". Da su ubili čoveka ne bi dobili naslovnu stranu, ali ako si razočaran u Vuka, molim lepo.
A ovi komentatori, koji se ispod svakog teksta o Vuku i SPOu, u komentaru gade i Vuka i SPOa i književnog dela Vuka (Dana je neizostavna), mogli bi da budu malo sofisticiraniji.
Bar u Politici.
Inače mi, SPO, nikog ne diramo. Osim savest. Prvi smo rekli u Srbiji demokratija. Prvi smo u Srbiji rekli sloboda medija. Prvi smo u Srbiji rekli Milošević je zlo. Prvi smo podigli tri prsta. Prvi smo u Srbiji zapalili sveće Sarajevskim žrtvama i stideli se "Vukovarske pobede". Prvi smo rekli da je Kosovo izgubljeno. I do god je Srba biće i nas koji gledamo svojim očima i slušamo svojim ušima.

Видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=204486

ПОЛИТИКА

Све више захтева за смену Вука Драшковића

Политико, колико коштају овакви чланци?

Дејан Милутиновић ПУТОВАЊЕ У СРЕДИШТЕ ТАЈНЕ

Јован Пејчић: Профил и длан. Појмови и поимања, Плато, Београд 2003.

  

Дејан Милутиновић

Књи­га Про­фил и длан: пој­ма­ви и по­и­ма­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа ор­га­ни­зо­ва­на је као тро­дел­на це­ли­на. Пр­ви део је­сте оквир ко­ји је са­ста­вљен од лир­ских фраг­ме­на­та, по­е­ти­зо­ваннх при­ча и пе­са­ма. По­ет­ске ин­тен­ци­је окви­ра усло­вље­не су ти­ме што ту до­ла­зи до по­ста­вља­ња и су­бли­ми­са­ња про­бле­ма. За раз­ли­ку од цен­трал­них де­ло­ва ко­ји ме­та­је­зи­ком, са по­вре­ме­ним искра­ма тро­па, го­во­ре о пој­мо­ви­ма и про­бле­ми­ма, ујед­но ука­зу­јућн и на огра­ни­че­ност и про­бле­ма­тич­ност (ме­та)је­зич­ког пре­но­ше­ња, ру­бо­ви при­ка­зу­ју свест да се про­теј­ска при­ро­да ми­шље­ња мо­же из­ра­зи­ти је­ди­но кроз су­ге­ри­са­ње и до­ча­ра­ва­ње. Јо­ван Пејчић на ру­бо­ви­ма је­зи­ком ча­ра и су­ге­ри­шу­ћи сво­ди ме­та­је­зич­ке по­став­ке.

Цен­трал­ни део књи­ге чи­не два де­ла ко­ји су на­гла­шенн и у на­сло­ву. Пој­мо­ви пре­но­се апо­ри­је и ди­хо­то­ми­је всза­не за на­у­ку о књи­жев­но­сти, као што су: он­то­ло­ги­ја књи­жев­но­сти, кри­ти­ке, жан­ра; од­но­си тер­ми­на и кри­ти­ке, књи­жев­но­е­ти и вред­но­ва­ња, пи­са­ња и ми­шље­ња, по­ру­ке и по­у­ке, по­е­зи­је и про­зе, умет­но­сти и исто­ри­је; про­блем пе­сни­ка-кри­ти­чарâ (ко­је Јо­ваи Пеј­чић на­зи­ва по­ли­гра­фи­ма), књи­жев­ног знал­ства, узо­ри­то­сти учи­те­ља...

Дру­ги дeo, По­и­ма­ња, до­но­си тек­сто­ве ко­ји су гру­пи­са­ии око, три „ча­сти“, три тсмат­ска кру­га. Пр­ву част чи­не тсксто­ви са те­ма­ма из на­ци­о­нал­не исто­ријс. Ства­ра­о­ци ре­чи­ма – Све­ти Са­ва, Је­фи­ми­ја, Ра­кић, Ну­шић, Aнђa Пе­тро­вић, Јо­ван Скер­лић, Бра­ни­мир Ћо­сић – по­сма­тра­ју се као при­ме­ри ро­до­љу­бља, као узо­ри ко­ји су сво­јим де­ла­њем и пре­га­ла­штвом за­слу­жи­ли ви­со­ко ме­сто у на­ци­о­на­ли­ој исто­ри­ји и ми­ту. Дру­га част при­ка­зу­је Бе­о­град у књи­жев­но­сти, од­по­сно књи­жев­ни Бе­о­град, од пр­вих по­ме­на дo Дру­гог свет­ског ра­та. Tpeћa част при­па­ла је ве­ли­ким свет­ским пе­сни­ци­ма и мпсли­о­ци­ма: Де Ви­њи­ју, Рил­кеу,