PESMA TIJA
Ovo zimi ne
postoji, dušo moja,
Zаto ležim usred
brazde, izmed luka i popanca
od povaljanog i
izvađenog pravim jastuk
a unos mi se zabagljali suvi prašak
ljutina i mrtvi leptirovi.
Ko da kiše nikad
nije bilo,
Ko da kiša nikad
neće ni pasti,
ko da kiša ni
ne postoji,
samo peruške od raspali’ anđela
samo crno brašno s tvrdi’ grudava i busenja
samo suva kašika bunarska
samo bruj iz
šuplji’ ptičji jaja
samo nesanica,
samo opanica.
Ovo zimi ne
postoji,
ovog bez sunca
žarkog nema,
ovaj jendek, ovaj
otoman sav od kašlja
ova sita salata
što se u grude udeva
i naoči izbija,
mraz kad sluti, svetlo ne viđa
ovo je samo kad
si miran skomolo.
Zapali se duša,
nabubri koža
I izbije pesma
tija, ko lukovina.
____ Iz propratnog pisma autora, ili Ovo zimi ne postoji
Za
trenutke dok je mraz spolja i mraz iznutra.Iz intimne zavetine,
preskupe
za objavljivanje Znate sta hocu da kazem,dobri Lukici.
Nevreme između dva para dlanova
Nije ni naročito
komplikovano a još manje posebno tužno prihvatiti činjenicu da obolenje ne samo bolest, menja u
biću sem navika čak i neke naklonosti. Ne ljubavi, ništa sazdano od velikih zaveštanja
i zakletvi već upravo to - naklonosti.
I tako su ovim danima i noćima kroz mene strujali zvuci, pevanje, pevušenje i
sične pojave na koje sam, hteo-ne hteo, reagovao ili ih čak i prizivao, a jedna
od tih je upravo moja posebna i nesputana naklonost ka tihoj pesmi.
Ili,
preciznije rečeno, tihom pevušenju, onom koje liči na oglašavanje olakšanja.
Onako kako je pevušila moja baka po majci, baka Danica - onoga dana kad je
preminula, nakon lepog prepodneva naglo je krenulo neko olujno nevreme. Tamo,
kad se pogleda niz dvorište i baštu prema ataru, nadvio se ogroman sivi oblak,
sličan velikoj, obijenoj mrlji na emajliranom lavoru i vetar je prebirao po krošnjama, grmlju i biber-crepu.
Doveli smo joj i
našeg, tada još vrlo malog sina, njeno prvo unuče. Malo pognuta, iznad njegovih
kolica u kojima je ležao lica uokvirenog
bledo, plavom čipkanom kapom. Držeći u svojim sitnim, ostarelim
dlanovima njegove još sitnije, ona je zapevušila ono poznato - taši, taši, tanane. Glasom, iz kog je
izbijala i neka razgovetna iznemoglost, ona je pevušila i kao i uvek i sada očekivao se onaj stih gde se
pojavi, oglasi višak slogova ali se toga
sećam i kao deo sopstvenog dečačkog iskustva. Taj stih beše i ostade: ...tamo ima jedna grana. U sebi je
sadržavao nešto slikovito i naravno narkotičko, neki zamah odozgo, neki titraj
vazduha, šapat ili tračak vetra s grančice, nije bitno... U tom poznoprolećnom
popodnevu, ne sluteći da će joj to biti poslednje glasne reči, ona je to, kako drugačije
već upravo pevušeći iz sebe glavom,
glasom i mišlju izbavila:
....
"tamo ima jedna grana".
U toku beše ta moja naklonost.
Tu prigušenu prijatnost osećao sam upravo tako, kao neko akutno stanje
strpljenja, rečju neobjašnjivo, kao večnotrenutnu poeziju.
Moja naklonost tihom pevušenju survala se na mene kao spoljna grmljavina,
spojila enteijer i svet spolja, spojila svet ispod i iznad obijenog lavora i od tada bez ikakvog smisla i pokrića
priželjkujem jedan te isti san, olovno težak i prašnjav kao svaka pojava koja
vapi za pričom - poljem zrele dateline
jurca grupa slepih, slabovidih ljudi s mrežicama za hvatanje leptirova i pevuši.