 |
| Фотографије Бранке Веддер |
(...)
(Повест о Блудном Сину који је отишао у свет, јер није желео да га воле они који су му најближи, као ни други људи, била ми је неразумљива дуго, све док нисам схватио своју матер, свога оца, свога брата, своје блиске рођаке, све док се и сам нисам одрекао њихове љубави.)
Боже, зашто сам се поново вратио свему томе - зар човек заиста не може без љубави?
Зар човек никада неће постати аутомат, машина независна од свога творца и мајстора?
Јер све у који сам се вратио и за којим сам чезнуо у туђини хладан је као загробна плоча и увенуо као хризантеме.
Будио сам се више пута у току ноћи из мутног сна и осећао неописиво безнађе - соба у којој сам лежао била је нека врста љубичасте гробнице, у којој сам сахрањен жив, и имао сам утисак да ће срце сваког тренутка да ми стане.
Јесте ли икад срели Блудног сина који је побегао у свет јер није желео да га ико воли, а онда је после извесног времена у туђини у неком великом граду жудео за домом, завичајем, девојкама, родитељима и браћом којих се у себи био одрекао?
Јесте ли икад срели човека који није знао шта би са својим животом, као ни слепац са чаробном лампом?
(....)
_________________
= извор: из необјављених белешки (14. октобар 1973.)
Нема коментара:
Постави коментар