 |
| Фотографија Б. Веддер |
(...)
Расправљали смо о љупком и ружном. Ја сам се позивао на Шелија, и захтевао да се дрвеће и брегови љупко сликају, у магли. - Ти - успротиви се мој пријатељ сликар - у овом свету примећујеш само љупкост, али ја који упорно посматрам тај свет могу ти рећи да на свету има много више ружног него љупког!Зашто да игноришемо ту чињеницу, то ружно, да га не приказујемо, ако нас прогони? Па чак и ако нас не прогони. Сликаћу ружно и понављаћу фантазмагорије и ужасе из својих снова, па макар ме сматрали лудаком! Сликарство је, као и поезија и филозофија, својеврсни антрополошки прилаз неком егзистенцијалном и неразрешивом, рецимо пиктуралном проблему само наизглед.
Поново смо се вратили на стару тему о пријатељству између животиња и људи. - И оно што је немогућно, истина је. Знам у једном мачванском селу човека који је имао моћ да звиждуком дозива змије, и одлазио са њима. Змије су га волеле...
* *
Стварање не би требало да буде нека врста мазохизма, самомучења. Чим постане то, треба дићи руке од узалудности и покушаја. Или барем отићи у неку дугу шетњу...
______________
= извор: из необјављених бележака (1973)
Нема коментара:
Постави коментар