(...)
12. X 73.
Као и пре када бих јој дошао у посету, она је ко сова хукнула изнутра:"Ко је?"
Ја бих узбуђено прошапутао, а онда би ме она оставила да чекам читаву вечност пред вратима, што ме је доводило у највећу могућу неугодност. Нисам знао шта да чиним са рукама, шта да посматрам, јер кад бих погледао горе према небу, видео бих рупу на крову поткровља, паучину која виси. На једном од зидова црнела се чађ: тихо, тихо ми је све говорило да сам изгубио кураж, подсећало м,е је на пређашње доласке када сам дрхтао као прут при помисли да ћу сести на њену постењу, расплести јој бујне плаве увојке и љубити јој руке.... Али сада док ово пишем, јасно видим шта ме је спречавало да поступим одлучно: њене очи... (Очи сове! Не инсинуирам, она ми је и сама једном рекла да је права "ноћна птица", да н о ћ у све чини...) итд. итд.
____________
= извор: из једне од бележница. (Глупи сусрети са Д. из Осијека.)
Нема коментара:
Постави коментар