PESMA TIJA I KOMENTARI / Radivoj Šajtinac

PESMA TIJA

Ovo zimi ne postoji, dušo moja,

Zаto ležim usred brazde,  izmed luka i popanca

od povaljanog i izvađenog pravim  jastuk

 a unos mi se zabagljali suvi prašak

ljutina i  mrtvi leptirovi.

Ko da kiše nikad nije bilo,

Ko da kiša nikad neće ni pasti,

 ko da kiša ni  ne postoji,

 samo peruške od raspali’  anđela

 samo crno brašno s tvrdi’ grudava i busenja

 samo suva kašika bunarska

samo bruj iz šuplji’ ptičji jaja

samo nesanica, samo opanica.

Ovo zimi ne postoji,

ovog bez sunca žarkog nema,

ovaj jendek, ovaj otoman sav  od  kašlja

ova sita salata što se u grude udeva

i naoči izbija, mraz kad sluti, svetlo ne viđa

ovo je samo kad si miran skomolo.

Zapali se duša, nabubri koža

I izbije pesma tija, ko lukovina.

 Jul 26,  2009      
      ____ Iz propratnog pisma autora, ili Ovo zimi ne postoji

Za  trenutke dok je mraz spolja i mraz  iznutra.Iz intimne zavetine,

preskupe za objavljivanje Znate sta hocu da kazem,dobri Lukici.

Nevreme  između dva para dlanova

   Nije ni naročito komplikovano a još manje posebno tužno prihvatiti  činjenicu da obolenje ne samo bolest, menja u biću sem navika čak i neke naklonosti. Ne ljubavi, ništa sazdano od velikih zaveštanja i zakletvi već upravo to - naklonosti. I tako su ovim danima i noćima kroz mene strujali zvuci, pevanje, pevušenje i sične pojave na koje sam, hteo-ne hteo, reagovao ili ih čak i prizivao, a jedna od tih je upravo moja posebna i nesputana naklonost ka tihoj pesmi.

   Ili, preciznije rečeno, tihom pevušenju, onom koje liči na oglašavanje olakšanja. Onako kako je pevušila moja baka po majci, baka Danica - onoga dana kad je preminula, nakon lepog prepodneva naglo je krenulo neko olujno nevreme. Tamo, kad se pogleda niz dvorište i baštu prema ataru, nadvio se ogroman sivi oblak, sličan velikoj, obijenoj mrlji na emajliranom lavoru i vetar je prebirao po krošnjama, grmlju i biber-crepu.

   Doveli smo joj i našeg, tada još vrlo malog sina, njeno prvo unuče. Malo pognuta, iznad njegovih kolica u kojima je ležao lica uokvirenog  bledo, plavom čipkanom kapom. Držeći u svojim sitnim, ostarelim dlanovima njegove još sitnije, ona je zapevušila ono poznato - taši, taši, tanane. Glasom, iz kog je izbijala i neka razgovetna iznemoglost, ona je pevušila i  kao i uvek i sada očekivao se onaj stih gde se pojavi, oglasi višak slogova  ali se toga sećam i kao deo sopstvenog dečačkog iskustva. Taj stih beše i ostade: ...tamo ima jedna grana. U sebi je sadržavao nešto slikovito i naravno narkotičko, neki zamah odozgo, neki titraj vazduha, šapat ili tračak vetra s grančice, nije bitno... U tom poznoprolećnom popodnevu, ne sluteći da će joj to biti poslednje glasne reči, ona je to, kako drugačije već upravo pevušeći  iz sebe glavom, glasom i mišlju izbavila:

              .... "tamo ima jedna grana".

   U toku beše ta moja naklonost. Tu prigušenu prijatnost osećao sam upravo tako, kao neko akutno stanje strpljenja, rečju neobjašnjivo, kao večnotrenutnu poeziju.

   Moja naklonost tihom pevušenju survala se na mene kao spoljna grmljavina, spojila enteijer i svet spolja, spojila svet ispod i iznad obijenog lavora i  od tada bez ikakvog smisla i pokrića priželjkujem jedan te isti san, olovno težak i prašnjav kao svaka pojava koja vapi za pričom - poljem  zrele dateline jurca grupa slepih, slabovidih ljudi s mrežicama za hvatanje leptirova i pevuši.