Шуме гутају цела села
Шуме гутају цела села
Владимир Николић у фабрици воде
МИГРАЦИЈА на југу Србије је заустављена. Више нико не одлази јер ко је могао и имао где да оде, учинио је то још пре двадесетак година. Заједно са њима отишао је живот из Мајковца, Обилића, Ображда, Савинца, Турјана, Јаворја, Козила, Пржојна, Радевца, Радиновца, Секицола, Мелова, Мрковице, Падежа, Равног Дела, Црвеног Брега, Богуновца, Боровца, Велике Браина, Врапца, Павличине, Рајчетине, Рупља, Састав Реке... Са људима нестају и називи села.
Острозуб се предао, у њему више нема живота. На бедемима Јаворја остала је само немоћна Гмитра Илић (90). У Медвеђи је за десет година преполовљен број становника, а у Црној Трави има само 200 радно способних Црнотраваца. За десет година држава слободно може да отпише Црну Траву, Медвеђу, Бојник, Лебане и делове Власотинца и Лесковца. Остаће пространства у којима тренутно живи мање становништва него крајем 19. века.
Становници ових живописних села лако се могу пребројати. Ретко ко од њих је млађи од 50 година. Само три бебе рођене су прошле године у Црној Трави, што је прослављено као златна медаља на олимпијади.
Узроци су бројни, а последице већ видљиве. Села гутају шуме и растиње, пропадају куће и окућнице, путеви се тешко обнављају. Суморна предвиђања наших саговорника су да више никаква државна стратегија када би и сутра почела (а то се неће десити у скорије време), не би могла да помогне.
- Држава се према селима односи као да је то минимални и готово неважни део територије. А политичари се занимају за сељаке, њихове оборе и оранице у време избора и изборних кампања. Нестанак становништва у селима, за две-три деценије, довешће до промене биодиверзитета на великом простору, пре свега на југоистоку Србије. Некада култивисаним и уређеним атарима поново ће овладати дивљина, а стара напуштена села вратиће се у период од пре двеста и више година, када су то била насеља у настајању. Тада су људи крчили шуме да би подигли куће - указује проф. др Ђура Стевановић са београдског Пољопривредног факултета, директор Завода за социологију села.
Слободан Драшковић, председник општине Медвеђа, каже да се у последњој деценији број становника смањио за 50 одсто. Броје три хиљаде душа мање и тренутно их је 10.778, од којих је осам хиљада радно способних. У поређењу са Црном Травом где живи 2.050 становника од којих су 200 радно способни, а која је по пространству много већа, Медвеђа је „мегалополис“.
- Не треба бити много мудар да би се открио узрок овакве демографске слике - каже Драшковић. - Сиромаштво и безнађе су учинили своје. Нисам сигуран да стање може да се поправи, али дајемо све од себе да задржимо људе. Да им дамо парче хлеба и наду да остану у Медвеђи. Држава би требало да клекне и замоли их да не одлазе. Отворили смо рудник, ускоро ћемо оживети „Нитексов“ погон, а држава ће саградити затвор. Сад је минут до 12, а ми смо пропустили све рокове.
ШКОЛЕ ЦЕНТРИ ЖИВОТА ПРОФЕСОР Ђура Стевановић указује да развој села непосредно зависи од сеоских институција, посебно од сеоских школа које су и културни и социјални центри: - У њима се не одвија само наставни процес, већ и културни и друштвени живот села. Оне су симболи аутономије заједнице, њене виталности и идентитета. То што комуналне службе у мала села не долазе, што немају лекаре, учитеље, само показује зашто су села код нас препуштена нестајању. Очигледно је да друштво мора да промени став према селу и сељаштву.
Није лако ни Славољуби Благојевићу, првом човеку Црне Траве који више не очекује „чуда“, али као рођени горштак верује да ипак држава неће дозволити да ова пространства остану на брисаном простору. Помоћ из Београда споро и недовољно се пробија до Власинске висоравни.
- Како да замерим мојим Црнотравцима што су отишли када и мене понекад ухвати паника „зашто сам остао“, вајка се Благојевић. - Највише сам тужан јер ми је жао мојих старих и немоћних комшија који су остали сами. Имамо само 200 радно способних. Шта је за државу да макар половини обезбеди посао.
Десетак младића из Преслапа, Калне и Градске, опустелих планинских села на Власинској висоравни, ни у сну нису могли да замисле да ће надомак својих кућа наћи запослење. Нјихов сан постао је јава захваљујући Радету Ђурићу, предузетнику из Београда који је сав свој капитал уложио у изградњу савремене фабрике за флаширање воде.
Владимир Николић (29) из Градске тек је формирао своју породицу. Има супругу и сина. Добио је посао као приправник у фабрици воде „Слив“.
- Веровао сам да ћу пре добити премију на лутрији него посао. Није ми било друге и планирао сам да одем у печалбаре, јер морам да бринем о породици, прича Владимир, не прекидајући надгледање линије за пуњење боца чистом, планинском водом.
Раде Ђурић је пуних девет година упорно радио да би добио потребне дозволе и саградио фабрику.
- Отишао сам као и сви „трбухом за крухом“ и 30 година се нисам враћао. Бавио сам се прерадом меса. Ипак, вукло ме је нешто месту рођења - прича Раде. Овакву климу и природу нећете нигде наћи. Нема индустрије на стотине километрима около. Штета је само што је све мање људи. Подухвати попут овог, неће зауставити миграцију, јер готово и да нема ко да оде, већ ће натерати многе да се врате.
Нјегове речи потврђују и радници Милан Благојевић (22), Бобан Голубовић (39), Срђан Стојановић (24). Хтели би да задрже посао по сваку цену и апелују да држава помогне људима који желе да уложе новац у црнотравски крај.
- У Преслапу живи 170 становника од којих смо нас 40 момци. Без посла и девојака нема нам живота овде. Фабрика за нас може у правом смислу речи да значи живот - вели Бобан Голубовић.
(Наставиће се)
Шуме гутају цела села
Нема коментара:
Постави коментар