Грачаница између поплаве историје и корена

Грачаница између воде и молитве. -Бранко ПУЗОВИЋ | 10. март 2016. 07:34 | Пробно пуњење будућег језера Стубо-Ровни потопиће манастир код Ваљева. Епархија ваљевска тражи да се језерo пуни до коте од 333 метра, како би богомоља остала на сувом

Језерска вода већ је ушла до половине храма

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Не потапајте Ваљевску Грачаницу

• Праисторијско гробље у порти Ваљевске Грачанице
• Храм се премешта

У МАНАСТИР Светог Архангела Михаила из 15. века, у народу познат као Ваљевска Грачаница, у Тубравићу, почела је да продире вода због пробног пуњења акумулације Стубо-Ровни. Верници који себе називају "стражари грачанички", најављују свакодневне протесте испред Владе Србије и захтевају да се пуњење језера заустави, како би се спречило да богомоља оде под воду. Епархија ваљевска тражи да се језерo пуни до коте од 333 метра, како би манастир ипак остао на сувом, а у Јавном предузећу "Колубара" у Ваљеву, које газдује акумулацијом, поручују да је за такву одлуку надлежна искључиво - држава.

Група верника окупљених око рашчињеног монаха Драгана Давидовића, започела је јуче протесте за одбрану немањићке светиње и против пуњења језера. Упозоравају да је вода ушла у манастир, до кога се сада може једино - сплавом.

- За све ово крива је безбожна, безакона брана Ровни - поручио је Давидовић. - Плачи Србијо, јер су се владике, свештеници, који треба да бране ову светињу, разбежали. Ако цркву и буду успели да потопе, ми ћемо с божјом помоћи дочекати да наредних дана језеро буде хитно испражњено и да безбожници више не буду у прилици да наносе овакву штету.

Будуће језеро, у долинама река Јабланице и Сушице, запремине око 50 милиона кубика, водом за пиће снабдеваће Ваљево, Лајковац, Лазаревац, Уб и Мионицу, подручје са око 200.000 становника. До сада је у градњу система, којa је почела 1988. године, држава уложила више од 90 милиона евра. У изградњу цевовода и резервоара воде за пиће Европска унија издвојила је 6,3 милиона евра. Хидроакумулација Ровни обезбедиће, тврде стручњаци, најпоузданије снабдевање водом највишег квалитета, али и заштиту од поплава.

МОЛБА ВАЉЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ- ПРОЈЕКАТ који је започет још пре више од две деценије, и поред свих учињених напора са наше стране, није се могао зауставити и вода је дошла до саме цркве - саопштила је јуче Епархија ваљевска. - Са жаљењем изражавамо неверицу и страх да у древној светињи ваљевског краја више није могуће служити свету литургију. Епархијски управни одбор последњи пут моли да се пуњење језера задржи на коти од 333 метра надморске висине. Тиме би сачували древну светињу од потапања, а добили ново језеро.

- Нема апсолутно никаквог спора са Српском православном црквом око манастира, односно градње хидроакумулације, највеће државне инвестиције у западној Србији - каже Миодраг Марковић, директор ЈП "Колубара". - Још пре 25 година знало се да ће храм бити потопљен. Тадашњи владика шабачко-ваљевски Јован са државом је потписао уговор о измештању цркве Ваљевске Грачанице, што је био основни предуслов да брана може да почне да се гради. Тај уговор потврдио је и наредни епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.

Стручњаци Завода за заштиту културе у Ваљеву утврдили су да је евентуално премештање храма на другу локацију немогуће, због трошног материјала од ког је изграђен. Због тога, са СПЦ је потписан уговор 2003. године о размени непокретности - Епархији ваљевској изграђена је нова црква у оближњем селу Брезовице, са парохијским домом, продавницом, паркингом, а храм Ваљевска Грачаница постао је власништво Јавног предузећа "Колубара" из Ваљева. Иначе, иконостас и све иконе из цркве скинути су крајем прошлог лета, да би званично били предати Епархији ваљевској. Иконе које се сада налазе у храму, сазнајемо, поставили су верници које предводи рашчињени монах.

- Вода је до манастира дошла брже него што је очекивано - каже Марковић. - Брзину пробног пуњења језера није било могуће предвидети, јер се отопио снег на околним брдима, а пало је и доста кише последњих дана. Тако је уследио прилив 2.500 литара воде у секунди из реке Сушице, што је подигло ниво акумулације и изазвало делимично потапање манастира. О захтеву групе верника, да се вода из језера испусти, како би се манастир спасао од потапања, може да одлучује само држава. Међутим, ако би се акумулација испразнила, то би изазвало потапање Ваљева и угрозило би животе на хиљаде људи!

ПРОТЕСТ ИСПРЕД ВЛАДЕ

- БИЋУ испред Владе Србије сваког дана од шест сати ујутру до 11 увече, а ви ћете ми се придруживати око 17 часова, све док се последња кап из бране "Ровни" не источи - рекао је јуче рашчињени монах Антоније из удружења "Истинољубље" окупљенима испред Владе Србије, који су протестовали против потапања манастира Ваљевска Грачаница. - Примили су ме представник премијера и директор ЈП "Србијаводе" Горан Пузовић и објаснили да не могу да спасу цркву ако немају допис из Патријаршије. Рекли су ми и да се сада припремају за одбрану од поплава, а после ћемо видети.
(Ј. Н.)

Грачаница између воде и молитве

    = Неки од коментара уз овај чланак:

Marko 10. март 2016. 09:38 #3967708

Bože pomozi.
Лаки 10. март 2016. 09:30 #3967701

Дакле, базилике се асфалтирају, средњевековни манастири потапају, вековни храстови чупају. Шта ти је конвертитство.
Miki 10. март 2016. 08:23 #3967630

I vi ste se setili sada da pričate o ovome kada je manastir već poplavljen. Totalni medijski, najcrnji mrak, vlada u Srbiji. Strahota.
Dragan Bgd 10. март 2016. 08:22 #3967628

Au, pa ovi unistavaju sve srpsko, svetinje, porodicu, obicaje.
Rasko 10. март 2016. 08:10 #3967608

Pa Srbi, kako se toliko neorganizovani i podeljeni? Nisam jedan takav naraod jos nigde vidio. Jel' se ta crkva nije mogla ranije isprazniti, ikone, i ostali predmeti na bezbedno smestiti, ranije na sva zvona lobirati da se crkva zastiti? neverovatno, rusite manastire koji su vam preci gradili, koji svedoce o vasoj, ne o tudjinskoj historiji i srednjo veovnoj kulturi Srba...Za reakciju i Srpske pravoslavne crkve i drzave nemam reci.

Stop komunizmu 10. март 2016. 08:02 #3967604
Spasimo manastir i oterajmo ovu "decu komunizma"jednom za svagda iz ove nase drazave...Neznam kako neko moze da trguje manastirima pa nije im to otac ostavio u nasledstvo...TREBA SRUSITI KUCU CVECA I KRENUTI KONACNO U OBNOVU OVE JADNE ZEMLJE...DA ZABORAVIMO DRUGA IZ "LEPE NJIHOVE"I NJEGOVE SLEDBENIKE KOJI NIKAKO DA "SJASU"SA NASE GRBACE

Kraljevina - Srbija će opet biti !

odlomci iz intervjua Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića

Jedini legitimni naslednik krune Srbije za Telegraf otvoreno govori o problemima Karađorđevića, čiji je zapravo Titov sef, kako se družio sa Zoranom Đinđićem, gde ga je zatekla vest da mu je otac preminuo, od čega živi i o mnogim drugim zanimljivim temama ...

Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević dočekao nas je na vratima svog doma – dvora Karađorđevića, u kojem su živeli njegovi pretci, ali i mnogi drugi srpski vladari kojima tu i nije bilo mesto, poput Josipa Broza Tita ili Slobodana Miloševića.

Nismo mogli da odolimo, a da prestolonaslednika ne pitamo otkud i dalje na stubovima dvora urezane petokrake, prefarbani grbovi Karađorđevića, kao i metak u čelo Isusa Hrista u crkvi Svetog Andreja Prvozvanog?

– Pustite to. Ja nisam diktator da brišem istoriju, to samo oni čine – rekao nam je srpski kralj odmahujući rukom. To kaže isti onaj čovek, kome su komunisti zabranili ulazak u zemlju i proglasili ga državnim neprijateljem.

Foto: Marko Todorović

Da se sudbina veoma zna poigrati sa svima nama, dokazuje i činjenica, da se i danas na Dvoru, po naredbi prestolonaslednika održava grob Davorjanke Paunović – Titove ljubavnice!

Počinjemo razgovor s jednim mučnim pitanjem za sve Srbe, a pitali smo Aleksandra II Karađorđevića, kako to da on nije bio pozvan na obeležavanje 100. godina Kolubarske bitke?

Foto: Marko Todorović

– To je neka nova istorija – u svom stilu rekao je prestolonaslednik Aleksandar II koji se, ipak, pojavio na Kolubari, a srpski narod ga je pozdravio s oduševljenjem! Zastaje prestolonaslednik Srbije, uzima dah i nastavlja:

– Ovo je bila važna godina – 80. godišnjica ubistva mog dede, Kralja Aleksandra I, 100 godina od početka Prvog svetskog rata, 100 godina od Cerske i Kolubarske bitke, u kojima je moj deda bio vrhovni komandant. Zapamtiću nepoštovanje države prema meni, jer kao unuk glavnokomandujućeg srpske vojske, Kralja Aleksandra I, nisam pozvan na komemoraciju navedenih događaja. To je zaista tužno.

(....)

Šta je ono što priželjkujete da se dogodi u 2015. godini?

Foto: Marko Todorović

– Otvaranje novih radnih mesta. Privlačenje investitora u našu zemlju. Poboljšanje socijalnih usluga. Investicione konferencije u inostranstvu, u Njujorku, Frankfurtu itd, ali sa dobrim planiranjem i propisno organizovane.

Dokle se stiglo sa procesom povratka imovine porodici Karađorđević?

Foto: Marko Todorović

– Ceo proces restitucije započela je prethodna vlada, kao potvrdu izvršene konfiskacije, i po tom zakonu porodica Karađorđević, odnosno, da budem precizniji, glavna grana porodice, izgleda da ima manja prava od bilo kog drugog građanina u ovoj zemlji.

Zašto još uvek kralj Petar II Karađorđević nije rehabilitovan?

– Odgovoriću vam pitanjem zašto uopšte kralj treba da bude posebno rehabilitovan? Po dva postojeća zakona ove zemlje, rehabilitacija je trebalo da stupi na snagu automatski.

Foto: Marko Todorović

Monarhija i ljubav prema kruni se vraća u Srbiju, sve je više pristalica ideje da Srbija ponovo treba da bude kraljevina, kako to komentarišete?

– Mogu vam reći da će njih biti još više. Interesovanje postoji svuda, pošto veliki broj naših ljudi u dijaspori živi u ustavnim parlamentarnim monarhijama kao što su Švedska, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Kanada.

(....)

Mislite li da je konačno kucnuo čas da Srbija opet postane parlamentarana monarhija?

– Kada se to dogodi, tada ćemo znati da je bilo vreme za to. Moramo biti spremni kad god da to bude. Naši političari treba da znaju da je ustavna parlamentarna monarhija pozitivna za našu zemlju i da će obezbediti novu sliku o njoj. Bilo bi dobro da se oni uvere kako se naši ljudi osećaju u zemljama koje sam navedeo. Ustavna parlamentarna monarhija nije pretnja našim političarima jer premijer vlada sa svojim kabinetom i parlamentom, posle slobodnih i fer izbora. Takođe, predsednik republike može da se kandiduje za premijera, pošto ta funkcija nije ograničena samo na dva mandata.

...

Marko Todorović:  Mnogi ljudi u Srbiji ne znaju da vašim ličnim novcem održavate zdanje Kraljevskog doma na Dedinju, može li i koliko Srbija da vam pomogne kako bi ovaj kompleks uvek sijao i bio ponos Beograda?

– Održavali smo Dvorski kompleks na Dedinju iz sopstvenih privatnih izvora od jula 2001. do maja 2004. godine, i na to potrošili 3,5 miliona evra sopstvenog novca. Nakon toga, i tek nakon intervencije Svetske banke, država je uključla (ponovo) održavanje sopstvenog vlasništva u državni budžet. U početku je to bilo dovoljno, a od 2008. godine je daleko od toga. Svake godine je isto, gore nego prethodne…

Foto: Marko Todorović

Poznato je da Karađorđevići nemaju državnu apanažu. Od čega se onda finansirate?

– To je tačno. Samo zahvaljujući prethodnom radu moje supruge i mene, mi preživljavamo. Radili smo za život. Nije bilo voza punog zlata – to je bajka.

... Zanimljiva činjenica, je da Vam je Zoran Đinđić pomogao da se vratite u Srbiju kao i da ste se družili, ispričajte nam kako je izgledalo to druženje?

– Kada sam se vratio da živim u Srbiju imao sam jako dobru saradnju sa predsednikom Vlade, Zoranom Đinđićem. Dok sam živeo u inostranstvu pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Zoran je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: “Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili”.

..... Srbija malo toga zna o vašem životu, koji ste živeli van Srbije, sve dok se niste vratili u nju. Ispričajte nam kako je izgledao vaš život u Britaniji i Americi?

– Živeli smo u izgnanstvu i bilo je tužno što smo znali da nismo mogli da se vratimo kući. Moj otac, stričevi i drugi članovi porodice patili su od ogromne nostalgije. 1947. godine oduzeto nam je državljanstvo dekretom Edvarda Kardelja, po naređenju Tita, a sva naša imovina je zaplenjena. Ja sam tada imao samo dve godine, šta sam uradio da to zaslužim? Zatim uvreda da je moja porodica ukrala zlato i iznela ga iz zemlje u vozovima, čista laž, čista glupost. Radili smo i živeli u mnogim zemljama, otrgnuti od naših korena. Još gore su prošli naši građani koji su dali živote za Kralja i otadžbinu. Danas moramo da živimo svi zajedno u miru i da poštujemo jedni druge. Međutim, i ljudska prava moje porodice moraju da se poštuju. Treba napomenuti da je rumunskoj i bugarskoj Kraljevskoj porodici vraćena imovina, a da je Grčkoj kraljevskoj porodici nadoknađena.

Kada je preminuo vaš otac kralj Petar II bili ste kao britanski kapetan u Nemačkoj, kako ste se tada osećali?

– Ja sam pratio tradiciju mog pradede Kralja Petra I. On je otišao u francusku vojnu akademiju, a ja u britansku. Mnoge kraljevske porodice to rade, i to je bilo veliko iskustvo za mene. Bio sam tužan i šokiran kada mi je otac umro u Americi 1970. godine, ali sada on počiva u miru, sa drugim lanovima porodice, u prelepom Olpencu.

....Kralj Petar Drugi nikada nije abdicirao. Kako ocenjujete stavove onih koji vam negiraju titulu prestolonalsednika?

– Neki od njih imaju loše namere, neki su neznalice, a neki se suprotstavljaju svemu. U većini slučajeva to je kombinacija sva tri. Rođen sam kao Prestolonaslednik na jugoslovenskoj teritoriji u londonskom hotelu Kleridžiz, u apartmanu 212. Moja kuma bila je tadašnja Princeza Elizabeta, kasnije Kraljica Elizabeta II, a moj kum Kralj Džordž VI, i oni su me krstili kao Prestolonaslednika. Bilo je divno što je naš patrijarh Gavrilo služio krštenje Prestolonaslednika.

            = prreuzeto, videti više

Квадратура круга?

Нечастиви на Студенском тргу /  Иван Миладиновић | 28. фебруар 2016. 15:48 | Коментара: 3

Све тајне прогона професора Београдског универзитета крајем 1944. године. После рата на удару десетине професора БУ, као и наши најугледнији научни радници

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Тито у екс-ју опстаје, а све српско бришу
• 
  Ђенерал који није узмицао

• Дукатима преломио Енглезе
• Запад ставио вето Србима на Јадран
• Патријаршијски двор у Сремским Карловцима - ризница српске историје

СРПСКА интелигенција често је у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се издваја и може се назвати једном од највећих хајки на националну интелигенцију.

Било је то крајем 1944. године. У Србији је почео прогон неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове акције биле су и такве личности којима би се трајно поносиле и културе много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила.

На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности, проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду, проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике "Политике", проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској...

ОВОЈ хајци против српске памети, која је трајала од 5. децембра 1944. до јуна 1945, код нас се деценијама ћутало. Савет Београдског универзитета у јуну 2008. формирао је радну групу са задатком да припреми извештај о прогону професора из 1945. године. Радна група наилазила је на многе непремостиве тешкоће у раду и тај посао до данас није завршен. Радна група констатовала је да Суд части БУ није судио по правним и демократским начелима, као и да је његова улога била првенствено идеолошка. Није им омогућено да саопште нешто више о судбини више од 60 асистената, доцената, ванредних и редовних професора. Хроничари ће констатовати слабо познавање историје властитог универзитета и потребу за озбиљнијим проучавањима. Изузев неколико радова др Момчила Митровића и Ђорђа Станковића (Записник и извештај универзитетског комитета КПС 1945-1948. "Народни и државни непријатељи после рата у Србији") и публицистичког штива Пере Симића "Нечастиви на Београдском универзитету" овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. У Архиву Србије и Историјском архиву Београда стрпљивим радом може се доћи до докумената помоћу којих се може реконструисати судбина више од 60 професора и сарадника БУ и научних радника. То су, пре свега, "Извештај о раду Комисије за обнову универзитета", "Извештај Удбе о раду на универзитету 1945-1951" и "Правилник о Суду части Београдског универзитета". Постоји кутија списа о раду Суда части, па и оригинали неких пресуда професорима који су се нашли на листи.

Веселин Чајкановић, Перо Слијепчевић, Јустин Поповић

Пракса је показала да је највећи проблем то што је Суд части функционисао само неколико месеци, до јуна 1945. године. Тада његови предмети прелазе у надлежност Окружних судова, из којих је документација после одређеног времена требало да буде пребачена у градске архиве. Међутим, у Београду се то није десило, предмети су остали у судовима и многима се губи траг.

Неки од поменутих докумената откривени су случајно у досијеима који нису имали никакве везе с њима, као да су ту намерно скривани.

Тако је ова чистка деценијама била прекривана велом мистерије. Надживела је Броза и распад његове партије и државе, и прве дане и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, а ова ипак није.

НАЦИСТИ још нису били отерани с Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд. Суд части Београдског универзитета, који је званично формирала Комисија за обнову Универзитета 5. децембра 1944. године. Први потез повучен је 12. децембра 1944. године. Свим професорима Београдског универзитета упућено је циркуларно писмо и наложено им да што ревносније напишу изјаве о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" других професора Универзитета.

СУДБИНА АКАДЕМИКА ЧАЈКАНОВИЋААПРИЛА 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. По сведочењу његовог сина Коље Чајкановића, легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до смрти, августа 1946. године.

Из извештаја о раду Комисије за обнову универзитета и Извештаја Удбе о стању на факултетима на Београдском универзитету и Великим школама види се да је чистку започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде Авноја. И то 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача. Пет дана пре формирања Суда части издао је писани налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су с његовим одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић. Практично, једини њихов грех био је - што нису били комунисти.

Суд части Београдског универзитета непрестано је заседао, а по сачуваним извештајима, највише посла имао је 3. априла 1945. године, када је с Универзитета избачено више од 30 асистената, доцената, ванредних и редовних професора.

Међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се и једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил. Познавао је петнаестак језика. Три пута је биран за декана Филозофског факултета. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Био је један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: "О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима", "Студије из религије и фолклора", "Преглед римске књижевности", затим "Тит Макције Плаут - Одабране комедије"... Аутор је класичног дела "Мит и религија у Срба", а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа. Академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.

ОДЛУКУ да га "казне удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Тјелинео, лингвиста Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.

ОПТУЖБЕ БЕЗ ОСНОВА

У ДОСИЈЕУ професора Веселина Чајкановића, односно у пресуди Суда части, види се да је био у првој групи која је отерана с Београдског универзитета. Оптужбе против њега биле су без основа. И то не само с правног, већ и с разложног, политичког становишта.

За његов највећи, неопростиви грех, Суд части је прогласио то што је током рата за веома узак круг људи одржао једно стручно предавање и учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. Циљ тог плана био је да се и у ратним условима, колико је то било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

    Из коментара:

Квадратура круга 28. фебруар 2016. 22:25 #3948404

Први пут сам од комуниста био ухапшен већ у октобру 1944. непосредно после уласка комуниста у град. Потказао ме је на улици бивши школски друг као симпатизера покрета ДМ. Родитељи нису знали у ком сам затвору па су их све редом обилазили. Пронашли су ме у згради на Обилићевом венцу. Ту је седећи на клупи мати почела да плаче, а један од партизана јој рече: "Немој да плачеш. Они које твој син воли су некада нас апсили, сад апсимо ми њих, а после ће они опет нас. Тако то иде у круг."

Ситар 29. фебруар 2016. 00:43 #3948588

Добро је повремено објављивати овакве чланке (мада би могли да буду мало краћи) да добронамерни свет почне да схвата све те корене зла које је уназадило наш народ!! На тим коренима уз нестручно и бесмислено калемљење либералног капитализма,веровали или не ,почива наше друштво!!!!

Нечастиви на Студенском тргу

ЧАРДАК И ОБЕЋАЊА

Драгана Мaтовић | 15. фебруар 2016. 10:00 |"Новости" у кући Милића од Мачве, која, захваљујући породици, и даље изгледа аутентично као да је сликар и сада посећује. О наслеђеном бринемо најбоље што можемо, каже Данка Станковић

ДРАГОЦЕНО Кућа Милића од Мачве,Фото В. Данилов

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Катастар без виле Милића од Мачве
• 
  Због немара пропадају 64 слике Милића од Мачве

• Милић од Мачве - сликар који је разарао мере
• Балвани на жутом небу
• Спремају пасуљ Милића од Мачве

КУЋА Милића од Мачве у звездарској шуми, у Београду, коју је заувек напустио пре 16 година, и данас изгледа готово исто као за његовог живота. Чим се прекорачи праг, чини се као да је сликар управо некуд изашао. И сваки час може да се врати.

"Новости" су после шест година поново добиле ексклузивно право да отворе врата ове сликарске оазе, коју су многи већ отписали.

- Само ми, Милићева породица, ни трунке се не одричемо овог спомен-дома, који је мој муж готово сам подигао и у њега уткао део себе и наших успомена - дочекује нас Данка Станковић, која је "Новостима" указала поверење да обаве ову својеврсну визиту - да погледају не само атеље, већ и драгоцена дела која је сликар оставио породици и Београђанима.

- Нервира ме што пишу да слике и кућа пропадају. Ми пропадамо чувајући их, а у ствари ни динара немамо. Трудимо се да кућа остане у истом стању као док је Милић био жив - каже Милићева супруга. - Никад нисмо живели овде. Кућа је лепа, али није удобна за породични живот. Одржавамо је колико можемо. Имамо чувара.

Над белим здањем у Волгиној улици као да се надвила сенка уметника у дугом црном плашту и са штапом у руци, по којима га многи памте. "Кула на седам ветрова", која подсећа на оне из епских народних песама, и даље дише Милићевим плућима. Сликар је био опседнут нашим средњовековним дворовима, па је неке прозоре овог здања на Звездари "урамио" кованим гвожђем са српским ознакама. Изнад улазних врата налазе се остаци фресака које је сам насликао.

- Није било лако живети са Милићем. Понекад је и себи био тежак - исповеда нам Данка Станковић. - Толико је радио да га је то коштало здравља. То што је радио много било је добро само за уметност. Да је мање радио можда би дуже поживео.

УСПОМЕНЕ Супруга Данка у Милићевој "мислионици"

Уласком у кућу стиче се утисак да је она нека врста спомен-дома, а, нажалост, није. Уместо да је посећују ђачке екскурзије, љубитељи Милићевог сликарства, па чак и страни туристи, она је препуштена бризи породице. Милићева супруга и ћерке заиста се труде да унутрашњост атељеа остане аутентична и да све подсећа на великог мајстора сликарства.

- Из новина сам сазнала да су представници Града Београда заинтересовани да се састану са наследницима. Нико нас још није позвао на разговор - каже Милићева супруга. - Милић је 1977. поклонио велики број слика Граду. Заузврат је добио овај плац на коме је саградио "Кулу на седам ветрова". Град се тада обавезао да ће отворити галерију у којој ће бити изложен његов легат. Од тада до данас ништа није решено, па су слике и даље код нас.

Радови које је Милић поклонио Београђанима свуда су по "Кули на седам ветрова". Неке од тих слика висе на зидовима, док су друге поређане уз зид. Уверили смо се да су собе у којима се налазе слике суве, са константном температуром, а дела су неоштећена.

- Биле су овде и док је Милић био жив - каже Данка. - И други уметници чувају своја дела у атељеима или становима. Не знам зашто је то некоме чудно. Овде није влажније него у другим кућама.

Фото В.Данилов

У кући на Звездари су и слике које припадају члановима породице. Лепо су поређане и заштићене папиром. На свакој од њих пише име наследника. Поред Данке и њихове ћерке Јелене, наследнице су и Теодора и Симонида (ћерке из другог брака), а његову преминулу ћерку Одету наследила је њена мајка, прва сликарева супруга Стојанка Оробабић.

- Немамо где да их држимо, па смо их оставили овде. Оставинска расправа је завршена - објашњава Милићева супруга. - Сви смо добили свој део и у добрим смо односима. Заиста није у реду да нас и даље спомињу као главне кривце што се ништа не предузима да се сачува заоставштина мог супруга. О ономе што смо наследиле бринемо најбоље што можемо. На време смо предале документацију за легализацију ове куће. Ни то још није решено.

РЕШЕТКЕКУЋА на Звездари окружена је шумом, па лоповима не треба много храбрости да уђу у њу. Прошле године то се и догодило, па је породица Станковић решеткама заштитила прозоре.- Не знамо ко је провалио у кућу, али узели су само предмете од метала и месинга. Вероватно да их продају као старо гвожђе. Узели су неколико свећњака и скулптура које је Милић добио - говори Данка Станковић. - Слике нису дирали, али су испревртали све и развалили прозоре. После тога смо морали да обезбедимо кућу.

Данка је Милићу открила Звездару. Она је рођена у овом крају града, и када су се заволели често су шетали звездарском шумом.

- Милић је имао навику да седне на траву баш на месту где је сада кућа - сећа се она. - Касније, кад је кућа већ била сазидана, често ме је подсећао на то време.

Милићева супруга је простор оплеменила дивним стилским комадима намештаја. На пијанину стоје црнобеле фотографије Милићевих родитеља. Столицу је уметник сам осликао.

- Пијанино је за славу свирао песник Жарко Петровић, понекад и наша ћерка Јелена - прича Данка. - Престала сам да свирам клавир када сам завршила средњу музичку школу.

Поглед нам пада на гусле на којима су изрезбарени ликови Његоша и Карађорђа.

- Милић није свирао гусле, али је волео да их слуша - каже Данка.

Улазимо у собу коју је уметник звао "мислионица". Велики кревет прекривен је ћилимом. Свуда около поређане су књиге. На радном столу његове фотографије, Нови завет, гушчје перо, слика Салвадора Далија... Милића су често називали српским Далијем.

- Ова соба ми делује чаробно - каже Данка. - Мој муж је овде волео да чита и спава. Често је имао визије у сновима. Тргнуо би се, узео бележницу и насликао оно што је видео.

Док је Милић био жив, кућа у Волгиној била је пуна људи. Милић се дружио са уметницима, највише са Васком Попом и Мијом Павловићем, али и са младим песницима и сликарима.

- Често је говорио да овде не може да се осами. Зато је сазидао кућу на Златибору - прича нам Данка. - Волео је друштво. Био је гостољубив, прави српски домаћин.

Милићева инспирација били су балвани, ужарене лопте, санте леда. Мало људи зна да је његова муза била госпођа Данка. Њен лик је на многим платнима.

Проживели смо три деценије заједно - каже Данка.

ЧАРДАК И ОБЕЋАЊА

-МИЛИЋ је био и сликар, и вајар, и архитект, и песник. Свуда где је дуже боравио градио је својеврсна уметничка дела, која необјашњиво подсећају на њега. Поред куће на Звездари, на Златибору је саградио свој "Чардак ни на небу ни на земљи", а у мачванском селу Белотићи "Радован кулу". За њега је родна Мачва представљала свето место Србије, а он, "Милић од Мачве, син Радованов, унук Пантелијин, зидао је да не дозволи да се та света места забораве". Али, његова родна Мачва је то заборавила. Зграду гризе зуб времена. Дела једног од српских уметника који је обележио 20. век налазе се и у галерији Уфици у Фиренци, Ватиканском музеју у Риму, Историјско-уметничком музеју у Женеви, Гугенхајмовом у Њујорку и многим приватним колекцијама.

U kulama srpskog Dalija žive tajne