"Новости" у кући Милића од Мачве, која, захваљујући породици, и даље изгледа аутентично као да је сликар и сада посећује. О наслеђеном бринемо најбоље што можемо, каже Данка Станковић
| 15. фебруар 2016. 10:00 |
КУЋА Милића од Мачве у звездарској шуми, у Београду, коју је заувек напустио пре 16 година, и данас изгледа готово исто као за његовог живота. Чим се прекорачи праг, чини се као да је сликар управо некуд изашао. И сваки час може да се врати.
"Новости" су после шест година поново добиле ексклузивно право да отворе врата ове сликарске оазе, коју су многи већ отписали.
- Само ми, Милићева породица, ни трунке се не одричемо овог спомен-дома, који је мој муж готово сам подигао и у њега уткао део себе и наших успомена - дочекује нас Данка Станковић, која је "Новостима" указала поверење да обаве ову својеврсну визиту - да погледају не само атеље, већ и драгоцена дела која је сликар оставио породици и Београђанима.
- Нервира ме што пишу да слике и кућа пропадају. Ми пропадамо чувајући их, а у ствари ни динара немамо. Трудимо се да кућа остане у истом стању као док је Милић био жив - каже Милићева супруга. - Никад нисмо живели овде. Кућа је лепа, али није удобна за породични живот. Одржавамо је колико можемо. Имамо чувара.
Над белим здањем у Волгиној улици као да се надвила сенка уметника у дугом црном плашту и са штапом у руци, по којима га многи памте. "Кула на седам ветрова", која подсећа на оне из епских народних песама, и даље дише Милићевим плућима. Сликар је био опседнут нашим средњовековним дворовима, па је неке прозоре овог здања на Звездари "урамио" кованим гвожђем са српским ознакама. Изнад улазних врата налазе се остаци фресака које је сам насликао.
- Није било лако живети са Милићем. Понекад је и себи био тежак - исповеда нам Данка Станковић. - Толико је радио да га је то коштало здравља. То што је радио много било је добро само за уметност. Да је мање радио можда би дуже поживео.
УСПОМЕНЕ Супруга Данка у Милићевој "мислионици"
Уласком у кућу стиче се утисак да је она нека врста спомен-дома, а, нажалост, није. Уместо да је посећују ђачке екскурзије, љубитељи Милићевог сликарства, па чак и страни туристи, она је препуштена бризи породице. Милићева супруга и ћерке заиста се труде да унутрашњост атељеа остане аутентична и да све подсећа на великог мајстора сликарства.
- Из новина сам сазнала да су представници Града Београда заинтересовани да се састану са наследницима. Нико нас још није позвао на разговор - каже Милићева супруга. - Милић је 1977. поклонио велики број слика Граду. Заузврат је добио овај плац на коме је саградио "Кулу на седам ветрова". Град се тада обавезао да ће отворити галерију у којој ће бити изложен његов легат. Од тада до данас ништа није решено, па су слике и даље код нас.
Радови које је Милић поклонио Београђанима свуда су по "Кули на седам ветрова". Неке од тих слика висе на зидовима, док су друге поређане уз зид. Уверили смо се да су собе у којима се налазе слике суве, са константном температуром, а дела су неоштећена.
- Биле су овде и док је Милић био жив - каже Данка. - И други уметници чувају своја дела у атељеима или становима. Не знам зашто је то некоме чудно. Овде није влажније него у другим кућама.
Фото В.Данилов
У кући на Звездари су и слике које припадају члановима породице. Лепо су поређане и заштићене папиром. На свакој од њих пише име наследника. Поред Данке и њихове ћерке Јелене, наследнице су и Теодора и Симонида (ћерке из другог брака), а његову преминулу ћерку Одету наследила је њена мајка, прва сликарева супруга Стојанка Оробабић.
- Немамо где да их држимо, па смо их оставили овде. Оставинска расправа је завршена - објашњава Милићева супруга. - Сви смо добили свој део и у добрим смо односима. Заиста није у реду да нас и даље спомињу као главне кривце што се ништа не предузима да се сачува заоставштина мог супруга. О ономе што смо наследиле бринемо најбоље што можемо. На време смо предале документацију за легализацију ове куће. Ни то још није решено.
РЕШЕТКЕКУЋА на Звездари окружена је шумом, па лоповима не треба много храбрости да уђу у њу. Прошле године то се и догодило, па је породица Станковић решеткама заштитила прозоре.- Не знамо ко је провалио у кућу, али узели су само предмете од метала и месинга. Вероватно да их продају као старо гвожђе. Узели су неколико свећњака и скулптура које је Милић добио - говори Данка Станковић. - Слике нису дирали, али су испревртали све и развалили прозоре. После тога смо морали да обезбедимо кућу.
Данка је Милићу открила Звездару. Она је рођена у овом крају града, и када су се заволели често су шетали звездарском шумом.
- Милић је имао навику да седне на траву баш на месту где је сада кућа - сећа се она. - Касније, кад је кућа већ била сазидана, често ме је подсећао на то време.
Милићева супруга је простор оплеменила дивним стилским комадима намештаја. На пијанину стоје црнобеле фотографије Милићевих родитеља. Столицу је уметник сам осликао.
- Пијанино је за славу свирао песник Жарко Петровић, понекад и наша ћерка Јелена - прича Данка. - Престала сам да свирам клавир када сам завршила средњу музичку школу.
Поглед нам пада на гусле на којима су изрезбарени ликови Његоша и Карађорђа.
- Милић није свирао гусле, али је волео да их слуша - каже Данка.
Улазимо у собу коју је уметник звао "мислионица". Велики кревет прекривен је ћилимом. Свуда около поређане су књиге. На радном столу његове фотографије, Нови завет, гушчје перо, слика Салвадора Далија... Милића су често називали српским Далијем.
- Ова соба ми делује чаробно - каже Данка. - Мој муж је овде волео да чита и спава. Често је имао визије у сновима. Тргнуо би се, узео бележницу и насликао оно што је видео.
Док је Милић био жив, кућа у Волгиној била је пуна људи. Милић се дружио са уметницима, највише са Васком Попом и Мијом Павловићем, али и са младим песницима и сликарима.
- Често је говорио да овде не може да се осами. Зато је сазидао кућу на Златибору - прича нам Данка. - Волео је друштво. Био је гостољубив, прави српски домаћин.
Милићева инспирација били су балвани, ужарене лопте, санте леда. Мало људи зна да је његова муза била госпођа Данка. Њен лик је на многим платнима.
Проживели смо три деценије заједно - каже Данка.
ЧАРДАК И ОБЕЋАЊА
-МИЛИЋ је био и сликар, и вајар, и архитект, и песник. Свуда где је дуже боравио градио је својеврсна уметничка дела, која необјашњиво подсећају на њега. Поред куће на Звездари, на Златибору је саградио свој "Чардак ни на небу ни на земљи", а у мачванском селу Белотићи "Радован кулу". За њега је родна Мачва представљала свето место Србије, а он, "Милић од Мачве, син Радованов, унук Пантелијин, зидао је да не дозволи да се та света места забораве". Али, његова родна Мачва је то заборавила. Зграду гризе зуб времена. Дела једног од српских уметника који је обележио 20. век налазе се и у галерији Уфици у Фиренци, Ватиканском музеју у Риму, Историјско-уметничком музеју у Женеви, Гугенхајмовом у Њујорку и многим приватним колекцијама.
Нема коментара:
Постави коментар