СРОДНЕ ВЕСТИ

          СРПСКА интелигенција често је у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се издваја и може се назвати једном од највећих хајки на националну интелигенцију.
          Било је то крајем 1944. године. У Србији је почео прогон неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове акције биле су и такве личности којима би се трајно поносиле и културе много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила.
          На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности, проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду, проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике "Политике", проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској...
          ОВОЈ хајци против српске памети, која је трајала од 5. децембра 1944. до јуна 1945, код нас се деценијама ћутало. Савет Београдског универзитета у јуну 2008. формирао је радну групу са задатком да припреми извештај о прогону професора из 1945. године. Радна група наилазила је на многе непремостиве тешкоће у раду и тај посао до данас није завршен. Радна група констатовала је да Суд части БУ није судио по правним и демократским начелима, као и да је његова улога била првенствено идеолошка. Није им омогућено да саопште нешто више о судбини више од 60 асистената, доцената, ванредних и редовних професора. Хроничари ће констатовати слабо познавање историје властитог универзитета и потребу за озбиљнијим проучавањима. Изузев неколико радова др Момчила Митровића и Ђорђа Станковића (Записник и извештај универзитетског комитета КПС 1945-1948. "Народни и државни непријатељи после рата у Србији") и публицистичког штива Пере Симића "Нечастиви на Београдском универзитету" овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. У Архиву Србије и Историјском архиву Београда стрпљивим радом може се доћи до докумената помоћу којих се може реконструисати судбина више од 60 професора и сарадника БУ и научних радника. То су, пре свега, "Извештај о раду Комисије за обнову универзитета", "Извештај Удбе о раду на универзитету 1945-1951" и "Правилник о Суду части Београдског универзитета". Постоји кутија списа о раду Суда части, па и оригинали неких пресуда професорима који су се нашли на листи.
          Веселин Чајкановић, Перо Слијепчевић, Јустин Поповић
          Пракса је показала да је највећи проблем то што је Суд части функционисао само неколико месеци, до јуна 1945. године. Тада његови предмети прелазе у надлежност Окружних судова, из којих је документација после одређеног времена требало да буде пребачена у градске архиве. Међутим, у Београду се то није десило, предмети су остали у судовима и многима се губи траг.
          Неки од поменутих докумената откривени су случајно у досијеима који нису имали никакве везе с њима, као да су ту намерно скривани.
          Тако је ова чистка деценијама била прекривана велом мистерије. Надживела је Броза и распад његове партије и државе, и прве дане и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, а ова ипак није.
          НАЦИСТИ још нису били отерани с Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд. Суд части Београдског универзитета, који је званично формирала Комисија за обнову Универзитета 5. децембра 1944. године. Први потез повучен је 12. децембра 1944. године. Свим професорима Београдског универзитета упућено је циркуларно писмо и наложено им да што ревносније напишу изјаве о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" других професора Универзитета.
          СУДБИНА АКАДЕМИКА ЧАЈКАНОВИЋААПРИЛА 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. По сведочењу његовог сина Коље Чајкановића, легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до смрти, августа 1946. године.
          Из извештаја о раду Комисије за обнову универзитета и Извештаја Удбе о стању на факултетима на Београдском универзитету и Великим школама види се да је чистку започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде Авноја. И то 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача. Пет дана пре формирања Суда части издао је писани налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су с његовим одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић. Практично, једини њихов грех био је - што нису били комунисти.
          Суд части Београдског универзитета непрестано је заседао, а по сачуваним извештајима, највише посла имао је 3. априла 1945. године, када је с Универзитета избачено више од 30 асистената, доцената, ванредних и редовних професора.
          Међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се и једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил. Познавао је петнаестак језика. Три пута је биран за декана Филозофског факултета. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Био је један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: "О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима", "Студије из религије и фолклора", "Преглед римске књижевности", затим "Тит Макције Плаут - Одабране комедије"... Аутор је класичног дела "Мит и религија у Срба", а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа. Академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.
          ОДЛУКУ да га "казне удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Тјелинео, лингвиста Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.


          ОПТУЖБЕ БЕЗ ОСНОВА
          У ДОСИЈЕУ професора Веселина Чајкановића, односно у пресуди Суда части, види се да је био у првој групи која је отерана с Београдског универзитета. Оптужбе против њега биле су без основа. И то не само с правног, већ и с разложног, политичког становишта.
          За његов највећи, неопростиви грех, Суд части је прогласио то што је током рата за веома узак круг људи одржао једно стручно предавање и учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. Циљ тог плана био је да се и у ратним условима, колико је то било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

              Из коментара:
          Квадратура круга 28. фебруар 2016. 22:25 #3948404
          Први пут сам од комуниста био ухапшен већ у октобру 1944. непосредно после уласка комуниста у град. Потказао ме је на улици бивши школски друг као симпатизера покрета ДМ. Родитељи нису знали у ком сам затвору па су их све редом обилазили. Пронашли су ме у згради на Обилићевом венцу. Ту је седећи на клупи мати почела да плаче, а један од партизана јој рече: "Немој да плачеш. Они које твој син воли су некада нас апсили, сад апсимо ми њих, а после ће они опет нас. Тако то иде у круг."