СРОДНЕ ВЕСТИ

           - СВОЈИМ положајем, природним богатствима и лепотама, Србија је испред многих земаља у које се Срби исељавају. Оно што је њен проблем јесте што ми нисмо свесни потенцијала своје земље и што се не трудимо да отклонимо оно што је главни проблем и мана - одсуство реда, а то значи закона који важи за све. Као и дуготрајног уверења државних чиновника и свих из јавних сектора да народ постоји због њих, а не они због народа.Из засеока Драјић код Бајине Баште успео је да стигне до Аустралије, где је био наш амбасадор. У међувремену, бавио се разним пословима, био и министар вера, а већ неколико година је управник Андрићеве задужбине. Као писац огласио се још у ђачким данима и после тога објавио осамнаест песничких књига, четири романа, две збирке приповедака, три романа за младе, приче за децу...
          * Шта вас је подстакло да се у зрелим годинама опробате у прози, и то веома успешно?
          - Када песник осети потребу да о нечему каже нешто више од онога што му омогућава песничка форма, он се подухвата романа или приче да би исказао то што жели. Усудио бих се да кажем да је проза у једном тренутку неминован избор.
          * У бројним песмама и књигама бавите се националном тематиком, али без претеривања и митоманије...
          - Песник јесте јединка, али и члан заједнице у којој је рођен, а тиме је и национално биће. Од почетка сам веровао да песник, говорећи о своме времену, не може да не говори и о своме народу, о историји и свему ономе што је део њега и његовог света. Песник и када пева о праисторији, о антици или о Византији, говори делом и о своме времену и о себи. И када, из било ког интереса, или грантова који пристижу из незнаних извора, говори против свога народа, он говори о себи. Када служи туђем интересу, он је обичан војник који извршава налоге. Савест не мора увек бити сметња. Пошто је људски нагон самоодржања и стицања моћи јачи од много чега, лако се све да оправдати. Времена су “флексибилна”. Знамо да је гесло Енглеске, која је била највећа колонијална сила модерног доба, да нема вечитих пријатеља већ да постоје само интереси. Та логика помера у други план све друго: нацију, моралност, патриотизам, хуманост...
          ПУТ У СВЕТ O СВОМ ТРОШКУКојим путем наша књижевност може да стигне у свет?
           У свет се стиже ако имате преведену књигу, најбоље на енглески језик, и ако се уреднику, односно издавачу она свиди. То је најсигурнији пут и моје књиге су углавном тим путем ишле. До сада имам објављене 23 књиге у Америци, Италији, Швајцарској, Немачкој, Румунији, Грчкој, Македонији, Турској, Русији, Индији, Кини, Аустралији. Све те књиге објављене су без икаквих подстицаја државе, првенствено што то издавачи књига нису тражили. Само сам се једном обратио Министарству културе, у време када га је водио СПО, за помоћ око плаћања пута на Варшавску песничку јесен, и био одбијен. Више се нисам обраћао и сам сам плаћао своја путовања.
          *Живимо у чудном времену, у коме су границе између истине и лажи, правде и неправде, морала и неморала, све мање видљиве. То за последицу има да све постаје дозвољено?
          - Уверен сам да ово све проистиче из онога што сам рекао - да је интерес наметнут да замени све идеале и вредности. Тада све то бива дозвољено, па и да се ревидира историја. Донедавно смо учили и веровали да победници пишу историју, сада се уверавамо да то, ништа мање успешно, раде и побеђени онда када господару (Америци) одговара. Они против којих је у два светска рата ратовала сада су њени вољни и невољни савезници, а они који су јој тада били савезници сада су непријатељи. Зато историја има да буде онаква каква садашњим интересима одговара. Сутра може бити сасвим друкчије. Нема трајних савезника, говоре Енглези. Да ли ће икада доћи тренутак када ће политика почети да се заснива и на интересу који не искључује и не супроставља већ и на уважавању и пријатељству... Зар мора да се и данас продужава прастара матрица ратова, пљачкања, доминације и потчињавања, отимања и експлоатације?
          * Као економиста по струци, како гледате на наше економске (не)прилике?
          - Ако ова влада настави у овом правцу, уверен сам да се стварају услови за излазак из зачараног круга корупције, пљачке и безнађа. Уз све то, мора се, али не стварањем мржње према другима, развијати самопоуздање нашег народа и вера у себе. Знамо колико су се трудили, и то још увек многи чине, да нас оставе без вере у себе, користећи разне методе и средства. Морамо знати да без вере у себе нема оптимизма ни енергије потребне да се иде напред. Нужно је зауставити кукњаву и жаљење због сиромаштва, уз пуне кафиће и кафане у свако доба дана и ноћи. Тога нема тамо где се наши исељавају. Тамо су дан и ноћ пуна места где се ради и ствара.
          * Неколико година били сте секретар Републичке заједнице културе. Како видите нашу данашњу културну политику?
          Био сам скоро осам година секретар те заједнице. Учињено је толико много да је немогуће све набројати. Ниједну одлуку нисам донео сам, већ надлежни органи. Тада се нису могла дати средства за снимање филмова који никад нису снимљени, а ни паре враћене. Нису исти годинама могли да путују по свету заступајући једну уметничку браншу. Тада није могла једна група писаца или других уметника бити годинама фаворизована од државе. Сада, јавно и без стида, појединачни и групни интерес побеђују сваки други.
          КРИТИКА У ЋОРСОКАКУ
          ШТА се догађа са нашом књижевном критиком, која се све чешће своди на плаћене рецензије?
          ВЕЋ сам неколико пута говорио о ћорсокаку у којем се критика нашла, на штету себе и књижевности. Један од озбиљних проблема је и то што сада листови и часописи немају средстава да хоноришу те текстове. Ако то чини онај о чијој књизи се пише, онда се тешко може говорити о поузданости такве критике. Такође, не може се очекивати да то неко ради бесплатно. Ако ту додамо интересне групе, политичку и партијску солидарност, борбу против “национализма у српској књижевности” и друге методе онда би нам требало времена и простора да све тек поменемо.