....Za Čudića je osobito zanimljiva i struja nacionalnog, tzv. vizantijskog stihoklepanja, rimovanja, čiji je jedan od najpriznatijih autora akademik Milosav Tešić i koji čak preti da ugrozi fenomen skeč-pesnika broj jedan

(......)

Nacionalno zatvorene, nepopustljive klanove u književnosti Čudić locira u Udruženju književnika, to jest u Francuskoj 7, u Srpskom PEN-u, u SANU, u partijama. Rodoljublje se lepo prodaje: “Dometi zvanične, državne kulture su zabetonirani prirodnom sklonošću umetnika prostituciji. U terazijskoj crnogorskoj ili bosansko-hercegovačkoj literarnoj sekciji nećete naći ni jednog a da nije velikosrb. Oni, ... osećaju nešto posebno što drugi prirodni, svakodnevni Srbi ne osećaju...” U medijima i izdavaštvu to je vidljivo u prelazu te tzv. kulturne elite iz nekadašnjeg BIGZ-a, Prosvete, NOLIT-a, Narodne knjige u Službeni glasnik i Zavod za udžbenike. Osmi putnik, nevidljivi tutor srpske nacije, bez koga ona ne može, samo menja svoja ispoljavanja, neguje podmladak, uvek kontroliše novac i moć, pre, posle i za vreme svih ratova koje, za potrebu svoje konsolidacije, sam i izaziva.

“Poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”. Zato je njena institucionalna beda tako vidljiva kod nas. Nekoliko stotina književnih nagrada godišnje deli mala korumpirana grupa profesora, urednika, pesnika, između sebe, i još govori kako je poezija nešto najbolje što imamo u literaturi. Večiti dečaci i buntovnici, članovi svih žirija, komisija, za sve književne rodove, do stripa i rokenrola, uvek zabrinuti kako se slabo čita iako baš oni već decenijama devalviraju književnu reč, lica su korupcije u literaturi, vejači ovejane suštine: Mihajlo Pantić, koji je pisao i o Nogu i o Danilovu, Bojana Stojanović Pantović, Vasa Pavković, ceo taj medijski hor koji predstavlja književnost kao nešto odavno mrtvo i nepotrebno, dosadno, što nema veze sa realnim. Ali samo takvom izolacijom i odvraćanjem oni mogu biti nekakvi znalci. Čudić kaže da se kod nas “kritika nikad i nije bavila drugim osim akcijama na književno pesničkoj berzi koja je strogo povezana sa političkom berzom”. Međutim, ona uporno negira ideološku osnovu svog bavljenja literaturom, što važi i za najnovije agresivne Ćosićeve jurišnike, grupu P70. Time bi oni razgolitili svoju poziciju moći, podršku koju imaju u sistemu korupcije.

Nacionalistička kičerica: Rajko Otrov Nogo

Photo: Subotica.info/Dejan Malagurski

Rajko Petrov Nogo i Dragan Jovanović Danilov autori su koji bi bili nevažni da im nacionalistički sistem nije dao centralna mesta u jednoj kulturi, konkretno u poeziji kakva mu je baš potrebna ne bi li se legitimisao kao autentičan. Zato upravo u njihovom pesništvu Čudić razotkriva laž i obmanu sistema. Jer baš u poeziji je nemoguće lagati. Studiozno i veselo, na skoro 200 strana istraživanja, autor imenuje kod njih mnogo književnihlaži: od logičkih i materijalnih grešaka, koje govore o pesničkom amaterizmu, preko stilske, rimatorske banalnosti i rogobatnosti, do hipertrofiranog, pervertiranog, nečitljivog kič stila, beskrajne površnosti koja nam ništa novo ne govori. Njihovi opusi poetski utemeljuju dnevno-političku podobnost, bilo da je ona nacionalistička kao kod Noga ili infantilna i sladunjavo patetična kao kod Danilova. Obe su veoma poželjne radi popune praznine koju širi zločin koji se upravo dešava na svim planovima.

Za Čudića je osobito zanimljiva i struja nacionalnog, tzv. vizantijskog stihoklepanja, rimovanja, čiji je jedan od najpriznatijih autora akademik Milosav Tešić i koji čak preti da ugrozi fenomen skeč-pesnika broj jedan, državotvornog Matije Bećkovića. Tešić je sledbenik nacionalnog radenika Slobodana Rakitića. Tešićevo umeće urnebesno smešnog rimovanja, epskog stila nasilno stegnutog u kvaziliriku pokušavaju da dosegnu njegovi epigoni Dragan Hamović, Đorđo Sladoje, Grujić, Baković i drugi monasi koji tihuju na državnim jaslama. Glavna stvar u svemu tome je da se uvek peva vođi, vladajućoj ideologiji, nekada socijalističkoj, sada lažno hrišćanskoj, pod plaštom umetničkog dela zarad novca, sinekura.

Niko ne treba da bude pošteđen kritike, makar imao i dobrih dela ili baš zbog toga, jer ništa mu neće faliti ako je i nešto stvarno dobro uradio. Od Laze Kostića i J. J. Zmaja, preko Vinavera i Crnjanskog koji su bili žestoki polemičari i kritičari, do Časa anatomije D. Kiša i naših dana, tradicija negativne kritike koja otvara nove prostore, problematizuje tradiciju, nalazi odličan nastavak u ovoj knjizi. Njen duhovit i pedantan, studiozan stil, ali i ubitačno tačne definicije i dijagnoze o dugom periodu pisanja poezije kod nas, od 1945. do danas, drugačije, tamno osvetljavaju još neke nedodirljive autore poput Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića. Ona spaja ono što je najveći greh kod nas spojiti, literaturu i politiku, a što je sasvim uobičajena praksa, odavno, u civilizovanom svetu. Panorama srpskog pesništva je, ipak, više mračna nego svetla.

Možemo se pitati zašto je idolopoklonstvo najčešći oblik recepcije kod nas? Sveti Sava, Njegoš i drugi još nisu postali ljudska bića u našim knjigama, udžbenicima. Nepodnošljiva je kreativna igra sa tradicijom za našu uvek ugroženu palanačku svest.

Govori se o Miljkovićevoj smrti ovih dana, o tome svake godine bulazne lokalni bardovi. Po broju ispraznih epigona poetike vatre i ničega on skoro da nema premca, čak je jedan njegov stih uklesan na julovskom spomeniku Večna vatra na ušću Save u Dunav. Igra literature i politike, izgleda, nikada ne prestaje. Može se postaviti i pitanje kako obezbediti svoje delo da ne bude prostituisano? Da li je to moguće? Danila Kišarazvodnjavaju mnogobrojni akademski mrčitelji hartije, ali ipak njegovo delo još uvek proizvodi polemičku vatru, opire se konzerviranju, biva napadano i danas od strane palanačkih veličina. To ne bi bio problem, naprotiv, samo kada bi napadi bili dobro argumentovani (N. Vasović, T. Rosić...).

Ništa bitno se, dakle, nije promenilo od 1945. godine osim pojačavanja terora za sve ljude koji se ne uklapaju. Miodrag Stanisavljević je jedan ekstremni primer savršenog pesnika za koga niko ne zna. Knjiga završava tekstom o njemu kao o jednom pozitivnom primeru i njegovim uvek važećim i proročkim stihovima „Neverovatno je koliko si nepotreban“. Milan Milišić, drugi nepoznati i tragično poginuli pesnik koga Čudić pominje, još krajem šezdesetih godina pisao je o jalovim imitatorima Miljkovića. Averzija prema pravom talentu je veća što je društvo korumpiranije.

Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast: Dragan Jovanović Danilov

Photo: www.novosti.rs

Čudić nam ovom knjigom pokazuje kako čitati srpsku poeziju. Kako razlikovati mrtvu od žive literature. Kako prepoznati književnu vrednost, a kako njenu savršenu imitaciju. Treba čitati sa osmehom i pažnjom, jer čitati Danilova kroz Čudićeve reči urnebesno je smešno. Kao i Noga. Čudić ih svodi na njihovu pravu meru i to samo upotrebom proste logike i dobronamernosti, uprkos njima samima. Oni, praktično, sami sebe dave zbog količine književne laži koju produkuju. Duhovitost je najsubverzivnija ako je prava i to nam Predrag Čudić ponovo raskošno demonstrira na delu dva kanonizovana pesnika srpskog (postgenocidnog) Panteona. Dakle, čitajte Čudića, Danilova, Noga, sve šta želite, ali pažljivo i promišljeno!

Dragana Mladenović
KO JE UBIO POEZIJU?
U redu je pesniče
Dosta si srao o
Ranjenom labudu studeni
Odori Serbiji
Beskrajnom horizontu i sferi
Umesto suvozidnice podbrežja
Međulužja
Daj malo toalet papira
Kesu za smeće na primer
Kontejner pun kerova Cigana
Plastičnih flaša od sokova i piva
Hajde malo prestani pesniče
S nedozrelim plodovima buđenja
Koji trule između ostarelih snova
Ili to šapni uspavanoj ljubi u krevetu
Koja će uprkos ujedajućem zadahu
Iz usta
Pomisliti da se jebala s poetom
I ti boemčino u kafani
Pod lipom i reskim vinom
Među nepcima progutaj tu haiku tekućinu
I ćuti
Sve dok se ne istroše
Magličaste zidanice
Od nebeskih opeka
Plati kurvu ili klošara pesniče
Čitaj im celu noć znojave stihove
Ako ti se baš mora
Ne bunari više
Pesme iz tuđe smislene prošlosti
Iskopaćeš mrtvog pesnika
Čuvaj se poeto
Možda će ti pripasti čast
Da mu objasniš
Zašto je poezija
Ovih dana
Umrla

*Tekst izgovoren na promociji knjige Vejači ovejane suštine (Nova histerija srpske književnosti, Od godina raspleta do naših dana) Predraga Čudića u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, 22. decembra 2011. godine

      = Preuzeto  Piše: Dragoljub Stanković  Velika književna prevara

Задужбинари обновили сјај Србије

Задужбина Луке Ћеловића у Улици Карађорђевој

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Задужбине су заветни ковчег нашег народа
• 
  Добротвори оставили 1.094 задужбине

• Легати препуштени себи
• Задужбине вратити задужбинарима
• Задужбинари давали према дубини джепа

У ОБНОВИ српске државности учествовали су заборављени задужбинари од Кијева, преко Будима и Беча, све до Трста. Србију која је постала ратовима опустошена гранична област Османске империје, они су видели васкрслу у немањићком сјају и нису жалили да иметак и животе уграде у ту визију.

Српска револуција вратила је најхрабрије потомке Срба из збегова као утемељиваче професионалне војске, дипломатије, просвете и државне администрације. Као својеврсну задужбину оставили су нам и израз "прави се Тоша", којим се устаници 1804. описивали необичног Тодора, првог српског артиљеријског војводу и тополивца. Зналац разних вештина и језика упорно се правио невешт кад су га питали одакле је. Као и сви Срби "иностранци" у устанку он је имао лажни идентитет да би сачувао породицу од одмазде и сакрио кријумчарске канале којима је стизао ратни материјал плаћен његовим новцем.

Тек недавно је откривено да се артиљерац Тоша звао Томо Милиновић. Родом из Мориња у Боки которској постао је морепловац и успешан трговац, а научио је и вештину ливења бронзе, од које су се правила и звона и топови. Чим је 1804. букнуо устанак, он оставља колонију имућних Срба у Трсту и долази у Србију.

- Већ 1806. у бици на Делиграду Милиновић командује артиљеријом, која је била пресудна за успех устаника у првом судару с регуларним трупама Османског царства - наводи историчар Бранко Богдановић.

Прота Матеја Ненадовић наводи да су устаници од Срба у Трсту добили помоћ од 2.000 форинти, кад је товар муниције на црном тржишту вредео 600 форинти, колико и крдо од 100 свиња. Ратне линије снабдевања с приморјем ишле су преко Обреновића и Луњевица, а Ненадовићи су држали везу са Сремом, на традиционалној рути збегова, трговаца и кријумчара из Западне Србије. Тим путем је стигао и Божидар Грујовић, први секретар устаничке владе Правитељствујушчег совјета. Право име овог доктора права рођеног у Руми, потомка избеглица из Врела у Ваљевској нахији, било је Теодор Филиповић. Оставио је каријеру на универзитету у Харкову да би утемељио правно уређење устаничке Србије. Кад је 1807. умро од исцрпљености, његову задужбину је наставио тајанствени Иван Југовић, у ствари Јован Савић, потомак угледне сомборске породице, бриљантни правник, писац и полиглота. Оставио је велику каријеру због устанка, а захваљујући овом визионару у Београду је 1808. отворена Велика школа за образовање будуће народне елите. Ученицима је преносио идеале о јакој и самосталној Србији, носиоцу ослобођења и уједињења српских крајева. Умро је 1813. одбачен од олигархије која је први устанак одвела у пропаст, али његови идеали су преживели.

О томе сведочи и тестамент капетана Ђоке Влајковића, јунака ратова против Турака и у српској и руској војсци. У младости је у боју изгубио ногу, али наставио да јуриша са штулом и заслужио 19 високих одликовања. Пред полазак у рат 1878. он завештава цео иметак отаџбини "на просветне цељи" јер: "Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути, јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није".

Градска болница на Звездари 

Новац задужбине Ђоке Влајковића спасавао је од глади током Другог светског рата осиротеле српске научнике и књижевнике. После рата задужбина је национализована и угашена. Исту судбину доживеле су бројне српске задужбине 19. и 20. века, укључујући највеће које су српском подмлатку оставили трговци Лука Ћеловић и Никола Спасић. Мање је познато да су они у тајности били главни финансијери ослободилачких покрета у поробљеним крајевима. Ћеловићева задужбина је учинила Београдски универзитет једним од четири најбогатија на свету. Спасићева задужбина је 1912, каду ју је завештао отаџбини, вредела као фондација Нобелове награде.

Лука Ћеловић, рођен 1859. у Придворици крај Требиња, као дете је отишао у печалбу и шегртујући стигао до Београда. У родни крај се вратио 1875. у Босанско-херцеговачки устанак, као добровољац у чети капетана Ђоке Влајковића. Већ 1876. одлази у Србију којој је Турска објавила рат и војује до победе 1878. године. Затим започиње самосталну трговину и постиже велике успехе, а оснива и Београдску задругу, прву деоничарску банку малих и средњих трговаца, занатлија и чиновника. Строги Ћеловићев кодексу који су морали да поштују деоничари од задруге ствара моћну институција која је изнедрила генерацију највећих привредника Србије. Ћеловић живи скромно и усамљенички, а новац тајно улаже у ослобађање српских крајева. С патриотама и задужбинарима др Милорадом Гођевцем, Николом Спасићем, Васом Јовановићем, Жиком Рафаиловићем и Љубом Ковачевићем оснива Главни одбор Четничке организације.

Задужбина Николе Спасића у Улици Кнеза Михаила

- Тиме је започет мукотрпан рад на ослобођењу Јужне Србије и Македоније - забележила је Мира Софронијевић, аутор књиге "Даривали су своме отечеству", капиталног дела које је 1995. у сећање вратило заборављене добротворе.

- Када је сачињавао тестамент, Никола Спасић није познавао институцију национализације тако да од ње није ни могао да заштити своју имовину завештану српском народу. Потомцима остаје само да се питају куд се деде и на шта се троши Спасићево, односно српско благо - питала се пре 30 година Мира Софронијевић. Одговора још увек нема.

ИДЕОЛОГИЈА ПРОТИВ ДОБРОТОЉУБЉА

ОД 1995. кад је истраживач Мира Софронијевић вратила у сећање велике задужбинаре 19. и 20. века, траје тешка борба да им се врати имовина, како би наставиле рад.

- Задужбинарство које је у нас добило карактер институције, губило се током своје дуге историје само у два маха: за време ропства под Турцима, и после Другог светског рата, током владавине комунистичке идеологије. За активирање задужбина потребно је превазићи још многе препреке, углавном идеолошке природе - закључила је Мира Софронијевић.

Капетан Ђока Влајковић, просветитељ Иван Југовић, трговац Лука Ћеловић и Никола Спасић 

ДАРИВАЛИ СВОЈУ ИМОВИНУ

ЋЕЛОВИЋ тестаментом сву имовину дарује Београдском универзитету "уверен да наука и привредни рад уз неговање младог нараштаја најбоље обезбеђују културну и политичку будућност народа". Истог је мишљења и Никола Спасић који имовину завештава просвети и бризи о здрављу српске омладине. Тим богатством су финансиране градске болнице у Београду, Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте у Књажевцу, организоване су школе за домаћице, курсеви за сеоску омладину и младе привреднике...

Задужбинари обновили сјај Србије | Репортаже | Novosti.rs

Држава мецена?

ЗА откуп уметничких дела у области визуелних уметности за 2014. Министарство културе и информисања Србије издвојило је 71,8 милон динара. Толико је, другим речима, коштао „одговор“ на 81 предлог - захтев музеја и галерија, који су новим делима савремених уметника желеле да обнове своје колекције. Радови су плаћани од 20.000 динара до око 10 милиона. Конкурс за финансирање уметничких дела први пут је расписан после готово 15 година. 

Видео рад „Исповест“ Марине Абрамовић - десет милиона динара

Укупан износ расположивих средстава био је 98 милиона динара, а на основу одлуке Комисије (др Јерко Денегри, др Јасмина Чубрило, Љиљана Тадић из галерије „Звоно“ у Београду, Маида Груден, уредница ликовног програма ДК Студентски град и Аница Туцаков, историчарка уметности) - распоређено је око 26 милиона мање, односно укупно је издвојено 71.801.480,91 динара. Конкурс за откуп дела насталих у протеклих пет година био је отворен од 2. априла до 19. маја, а пристигле су 253 пријаве.

Највећи износ за неки појединачни рад одобрен је Музеју савремене уметности Војводине (МСУВ) за видео рад „Исповест“ Марине Абрамовић (црно-бело, без звука, 60 минута) - 9.996.000,00 динара.

“ЗВЕЗДЕ ИЛИ АНЂЕЛИ“ У ЧАЧКУУМЕТНИЧКА галерија „Надежда Петровић“ у Чачку добила је 3,61 милион за колекцију коју, између осталих чине радови Анице Вучетић, Радомира Кнежевића, Здравка Јоксимовића, Драгослава Крнајског, Жолта Ковача, Александра Рафајловића, Владимира Перића, група „Шкарт“ и „Уртика“ и других. Галерија је добила је 1,74 милиона динара за рад „Звезде или анђели“ Мрђана Бајића (продукција 966.000, накнада за уметника 776.000), затим 1,3 милиона за рад „Алегорија о чекићу“ Живка Грозданића Гере, 198.000 динара за рад Миодрага Кркобабића, те око 730.000 динара за рад Миливоја Мишка Павловића у дворишту Установе за дневни боравак деце, младих и одраслих са сметњама у развоју у Чачку.

МСУВ је од свих институција добио највише: 8.505.649,00 динара за радове Милице Томић, Илије Шошкића, Мрђана Бајића, Уроша Ђурића, групе Ирвин из Словеније, Драгољуба Раше Тодосијевића, Весне Перуновић, Милоша Томића, Јасмине Цивиц из Словеније, Вахиде Рамујкић, Селмана Тртовца, Даринке Поп-Митић, уметничке групе „диСтруктура“, Наташе Теофиловић, Јелене Јуреше, Петра Мирковића, Горана Јуреше и Ђорђа Одановића.

За колекцију Октобарског салона Културном центару Београда припало је 4,87 милиона динара. Галерија САНУ добила је 1,4 милиона динара за три рада Светозара Арсића Басаре, Душана Оташевића и Тодора Стевановића, док је Музеју града Београда одобрено 3,44 милиона динара. Средства су припала и Галерији савремене ликовне уметности у Нишу (4,36 милиона динара), Савременој галерији уметничке колоније Ечка у Зрењанину (1,49 милиона), Музеју у Смедереву (950.000), Градском музеју Вршцу (2,78 милиона), Културном центару Пожега (2,43 милиона), Галерији „Ликовни сусрет“ у Суботици 500.000. Сталне поставке уметничких радова за 1,55 милиона обогатиће Универзитет у Новом Саду, а београдски Завод за уџбенике за 700.000 динара. Седма београдска гимназија добила је 650.000 динара за откуп рад Михаела Милуновића.

Конкурс се односио на установе културе чији је оснивач покрајина или локална самоуправа, па међу онима који су добили средства нема Народног и Музеја савремене уметности, чије су сталне поставке затворене због реконструкције већ годинама.

ДРЖАВА поново постаје мецена | Култура | Novosti.rs

Ма, каква израда спомен-парка!

Оборено стабло још лежи поред градилиштаФото Д. Миловановић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Србија после 26 година добија нову пругу на Коридору 10
• 
  Још један археолошки локалитет на Коридору 10 биће затрпан!

• Михајловић: Базилика је конзервирана, није затрпана
• Храст пао у зору
• Ни мешетари сада неће земљу поред Коридора 11

КАО да га овде никада није било. Као да на овом месту вековима није столовао. Као да ни дана овде није извијао гране. 

Овако изгледа место у Савинцу код Такова на ком је недавно, у рану зору, 23. јулског дана посечен столетни храст-запис. Да је ту био, сведочи још само дрвени путоказ на ком пише "Храст". А од њега - само три веће гомиле посеченог стабла и грања са сувим, браонкастим лишћем. И оне, ипак, најбоље осликавају његову величину. Један оборени део стабла, који "лежи" поред градилишта, пречника је барем метар и седамдесет центиметара.

- Највећи део стабла нашег записа пребачен је на црквено земљиште месног храма Светог Саве - каже Јован, мештанин Савинца. - Недавно смо добили новог свештеника, а ових дана очекујемо да нам дође и владика жички Јустин, да нас све посаветује шта ћемо да учинимо са стаблом.

Жао је Јовану, а каже, и другим житељима Савинца, што је њихово свето, заветно дрво смакнуто "како не ваља, и како се не ради".

- Кад су власти одлучиле да га посеку, не обазирући се на мишљење народа, требало је то бар да ураде људски, достојанствено - наставља наш саговорник. - Да позовемо свештеника, да очита молитву и да нам дозволе да га видимо последњи пут, да се опростимо од записа. Јер, вековима је он нашем народу, нашим чукундедовима био светилиште. Као црква.

После ових речи Јовану се више није причало. Само нам је још рекао:

- Узмите децо, откините коју гранчицу са њега. Понесите кући, ваља се. И не бацајте. Да вас чува.

Придружи нам се тад и старина Миодраг. Да новинарима, вели, каже још понеку. Али, неће да се фотографише.

- Бранећи храст, сликали смо се ми из Савинца много, али нам то ништа није помогло. Оборише га у зору - збори гласно Миодраг, па ућута.

Очи му зацаклише од суза. Неколико пута дубоко уздахну и, после дуже паузе испуњене неком чудном тишином, настави:

- На овом градилишту раде неки радници из, како нам рекоше, Азербејџана или Турске. И они нису хтели да посеку храст. Веле: "Греота је". Али, дођоше наши! Е, то ме боли највише.

Испричаше нам Јован и деда Миодраг да су данима после сече њиховог храста-записа мештани Савинца долазили и са њега узимали ивере и откидали гранчице. И не само они. Његове делове са собом су носили и намерници који су после сече дошли да виде, како кажу, убијеног горостаса.

- Би шта би - веле. - Али зна наш народ да је сад добро барем његове свете делове имати у кући. Да нас чувају као што је живи храст вековима чувао наше претке. А живот иде даље. И ауто-пут, ако бог да, нек и нама у таковском крају и целој Србији донесе напредак и бољитак.

СПАЈАЈУ ТУНЕЛЕ

ОСИМ багера који је стајао близу места где је у Савинцу био храст запис, на градилишту коридора 11, нисмо затекли раднике. Видели смо их и чули ону типичну буку великог градилишта, на по километар даље са обе стране од "храста". Раде на деоницама које би, наредних месеци, требало да споје изграђене траке ауто-пута и четири већ пробијена тунела, по два са обе стране.

ИЗРАДА СПОМЕН-ПАРКА

ДА би се запис и легенда о храсту наставили, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је најавило израду спомен-парка храста. Водећи рачуна о симболичном значају стабла, у оквиру спомен-шумице уградиће се са одговарајућим натписом конзервирани део стабла који би служио као симбол и спомен на храст.

Као да храста никад није било | Репортаже | Novosti.rs

Selo Kravlje-Nis

Највећа воденица у Србији!

Горан Илић и Милутин Ранковић код воденице

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Камен и у сну по звуку распознајем
• 
  Параћин: Воденица чекртала па стала...

• Млинчићи: Воденице као из праве бајке
• РС: Отишао последњи чувар Укрине
• Основац са мајсторским писмом

Илића воденица на Колубари, у Непричави код Лајковца, највећа је у Србији, вероватно и окружењу! Има чак 10 воденичких каменова, на којима се, повремено, меље жито, а недавно је обновљена. 

На Сабору воденичара, 21. септембра у Марковој Цркви код Лајковца, биће и званично проглашена за највећу воденицу у Србији. Предање каже да је направљена половином 19. века, када се Јеврем Илић, домаћин из Непричаве, обрео у Београду, баш кад се, око Дорћола, на добош продавали магацини соли.

Стасити Непричавац, у абаном оделу, са шубаром на глави, опанцима шиљканима и тканом торбицом у којој се сем заструга са сиром и хлеба за успут, код имућних газда какав је и Јеврем био, могло наћи и нешто дуката, злу не требало. Решио је да се надмеће за куповину магацина, понуди највише пара, те је победио на лицитацији.

- Прича која се преноси генерацијама у нашој фамилији вели да је Јеврем, како није имао довољно новца, дукате оставио као капару, па се вратио у Непричаву по ресто - каже његов потомак Горан Илић. - У Београду, међутим, у канцеларији у којој је била лицитација затекао је сасвим друге људе, који су се чудили шта прича, нити су ишта о продаји магацина знали. Схвативши превару, љут на самога себе, за казну је на свом имању ископао пет километара јаза, те је спровео воду из реке Колубаре и ту поставио Илића воденицу.

ЗАМЕЊЕН ЦРЕП- Недавно смо заменили цреп на воденици, коју генерације Илића брижно чувају - каже Горан. - У њој, кад је добра вода, брашно мељу сви из околине. Она је део наше породичне традиције, нема воденичара, већ тај посао, на смену, обављамо ми, Илићи. За воденицу нас вежу само најлепше успомене на дане детињства, које смо поред ње, нарочито лети, проводили.

Данас, Илићи из Непричаве нису сигурни да ли је прича о настанку воденице само предање, али истичу да је поносно чувају, као наслеђе остало од Јеврема. Од укупно 10, Душан Илић из овог села има тапије на пет каменова, четири су наследили његови рођаци. Власник једног воденичког точка није познат.

На подручју општине Лајковац постоје четири воденице које раде. Две су на Колубари - Јолића воденица у Лајковцу и Илића у Непричави. Две су на реци Топлици, у Марковој Цркви - Сретеновића, те Кумова воденица.

- Несумњиво, Илића воденица представљаће атракцију не само у средњој Колубари, већ у читавој западној Србији - каже Милутин Ранковић, директор Туристичке организације Лајковац. - Према неким сазнањима, саграђена је средином 19. века и ко зна колико је душа пројиним брашном отхранила.

ПОНОС СРЕДЊЕ КОЛУБАРЕ

- Средња Колубара може да се поноси највећом воденицом у нашој земљи, можда и шире - каже Милан Павловић, председник Друштва воденичара Србије. - Илића воденица, срећом, имала је мало поредовника, односно сувласника, те је било лако сачувати је и обновити. Није, као код других воденица, долазило до имовинско-правних неспоразума наследника или закупаца каменова. Грађена је стилом каквим су у то доба подизане воденице у Србији, прави је пример народног градитељства средине 19. века.

Највећа воденица у Србији! | Репортаже | Novosti.rs

„Олуја” за један дан

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Сандра Рашковић Ивић: Земља етничког чишћења
• 
  Александар Ђурђев: Оштрије са азилантима

• Ратови доносе инфлацију
• Саво Штрбац: Колико је жртава “Олује”
• Колатерала као корист!

ВИШЕ знамо како ће изгледати црна победничка парада у Книну, шта ће певати чимбеник Марко Перковић Томпсон, како ће се обући госпођа Колинда, да ли је стројеви корак увежбала тамошња војска, хоће ли бити изравног телевизијског преноса - него избегличко стање у Србији. 

Да није "Веритаса" и упорног истраживача Саве Штрпца држава не би имала ни списак убијених и прогнаних Срба. Невероватно!

До сада су објављена само три романа о геноцидној акцији хрватске војске. Први је написао Јован Радуловић "Од Огњене до Благе Марије", други горепотписани - "Деца олује", а трећи Александра Мандић "Одрешена неман". Овоме би требало придодати песника Ненада Грујичића који је ових дана објавио антологију избегличке поезије "Прогнани Орфеји". Ту је и аутентична документарна продукција поменутог центра "Веритас".

Где су историјске књиге? Има ли о "Олуји" и "Бљеску" бар цртица у дечјим читанкама за неки разред? Да ли је многопрозивано Министарство културе Србије понудило средства за снимање филма о трагедији Срба? Да ли је држава одабрала књигу која би се превела на све релевантне светске језике како би се сазнала истина о страдању?

Нема озбиљног државног пројекта како би "Олуја" постала део нашег памћења.

Замислите да су, не дај боже, овако уништавани Французи. Цео свет би знао сваки детаљ. Нормално.

Каже академик Душан Ковачевић: "Благо оном ко не мора свој родни крај да сања".

"Олује" се присећамо на сва звона само на дан годишњице. Зар такво понашање није национална срамота?

Миломир Краговић: „Олуја” за један дан | Култура | Novosti.rs

Djavolja Varos - DVD

Djavolja Varos - DVD

Симбол отпора...

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Марковић: Још нисам окачио копачке...
• 
  Награда за Марковића

• Горан Марковић: Све док тражимо вођу нисмо зрели
• Француска одликује српске ствараоце
• Горан Марковић: Не може се побећи од себе

КАДА пишете не зависите од новца. Филмови коштају. Али снимање има непоновљивих задовољстава. Писање је апсолутно лични подухват а снимање напор великог броја људи које ви као редитељ морате да мотивишете и поведете у неизвесну борбу - каже, за “Новости”, Горан Марковић, поводом преласка са филмског на књижевни језик и своје прве збирке прича “Три приче о самоубицама”, у издању “Архипелага”.

Аутор филмова “Специјално васпитање”, “Национална класа”, “Мајстори, мајстори”, “Вариола вера”, “Већ виђено”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Кордон”, “Турнеја”, “Фалсификатор”, позоришни редитељ и ангажовани интелектуалац, сада се показује и као врсни приповедач. Пише занимљиво и духовито, испуњавајући своје приче узбудљивом драматургијом.

Ове приче почивају на снажном унутрашњем конфликту и напетости, па у првој, под насловом “Подгрејана сарма од прекјуче”, говори о плодном писцу сценарија који у једном часу губи моћ писања из чега настаје сва његова трагедија. У другој причи, “Сусрет са химером”, Марковић приповеда о београдском заводнику који изненада пада као жртва своје осмишљене заводничке трагедије постајући плен властите лакомислености и једне упорне и, како је он види, просечне жене. Трећа и најдужа прича у књизи, “Друга смрт доктора Грујића”, је о епидемији “Вариоле вере” у Београду и Србији 1972. године.

* Када сте их написали?

- У различитим временима, између рада на филму и позоришту. Записивао сам ствари које нису могле бити снимљене или одигране на сцени. Нисам мислио да ће постати литература, радио сам то за себе. До пре извесног времена нисам ни помишљао да ће бити штампане. А онда је Гојко Божовић то прочитао и решио да “Три приче о самоубицама” изда. У стварно рекордном року. Не знам да ли је прошло више од месец, месец и по дана од тренутка да сам му послао ове приче. Хвала му на подршци. И храбрости.

СИМБОЛ ОТПОРА* ПОМИЊЕТЕ на једном месту и биоскоп “Звезду”. Како сада видите све што се десило и дешава у том простору? 
- “Звезда” је симбол много чега. Не треба заборавити да је то био атеље нашег дворског фотографа Милана Јовановића. Да је између ратова, па и касније, био култни београдски биоскоп. И да је данас симбол отпора некултурној политици власти. У том биоскопу неће, вероватно, бити филмских представа али ће он остати симбол борбе за цивилизовани живот.

* Имате ли их још у рукописима, или на уму?

- Код мене су у глави прилично помешани појмови драматургија, режија, писање и глума. Све то спада у корпус драмске уметности. Некада сам писао само сценарија (за “Националну класу” дванаест верзија текста од по 120 страна!). Не знам тачно колико пута сам добијао награде за сценарио, не мање него за режију, сигурно. Касније сам почео да пишем и за позориште. За први текст, “Турнеју” добио сам Стеријину награду што ме је охрабрило да наставим. У међувремену објавио сам неколико књига које су биле дневничка, документарна и биографска проза. Неке од њих, као што су “Чешка школа не постоји” и “Мале тајне” имале су по два издања. “Година дана”, која је била хроника најтежих година под бомбама, мени је лично много значила.

* Да ли је боље бити писац него режисер или сценариста?

- Данас је свеједно шта сте. У овом тренутку, ма шта стварали ви сте на маргини интересовања ове државе.

* Јунаке “Три приче о самоубицама” повезују ситуације у којима се суочавају са сопственом пропашћу. Зашто вас је тај мотив привукао?

- Најближе памети је да се и сам суочавао са сопственим искуством. Али није само то посреди. Ја, на пример, нисам самоубица, волим живот и људе око себе. Али ме страшно копка шта је то самодеструктивно у људима ове земље. Зашто тако незадрживо, већ деценијама, срљамо у сопствену пропаст?

* Видите ли те процесе самоуништења и у нашој културној, друштвеној и политичкој свакодневици?

- Не. То исувише дуго траје да би било везано за данашњицу. Пре ће бити да живимо у последицама онога што смо искусили раније. Узрок нашим тегобама није ова власт али ова власт је последица, она је страшна казна за оно што нисмо имали снаге да учинимо.

* У причама је реч и о стваралаштву, па је и београдски заводник из друге приче, заправо, истински уметник у свом “послу”. Да ли је и уметност у Србији данас пред самоубиством?

- Не, наравно. Она је жртва покушаја убиства. Најгрубљег насртаја једне некултурне атмосфере. Али цивилизација није нешто што можете тек тако искоренити. Она улази у све поре једног друштва и кад-тад се поново појављује. Нови моћници или богаташи имају децу која више неће да живе њиховим животом, желе квалитетан а не луксузан свет који их окружује, они хоће садржај а не власништво и привилегије. Када се то деси, прва ствар коју они чине јесте да потраже културу, да почну да конзумирају или стварају уметност.

* Кажете, ипак, да ваше приче нису мрачне?

- Наравно да нису. Као што покушавам да исмејем разне мучне ствари из свог живота, тако у овој књизи настојим да о самоубиству говорим са извесним подсмехом. У сваком случају, те три приче нису мрачне. Чак и када говорим о 1993, најстрашнијој години нашег живота, што је случај у другој причи, ја се трудим да будем забаван.

* Шта може филм а шта не може литература, и обрнуто?

- Одговор на то је садржан у првој причи која обрађује кризу идентитета једног познатог филмског сценаристе. Филм и литература су дијаметрално различите дисциплине. Један од разлога што сам написао тих неколико књижица је управо тај: има ствари које не можете изразити филмом.

МОЋ ФИЛМАЉУБАВ, мржња, страх, нада... То је филм. Свако од људских осећања може се на филму приказати у неколико секунди и то на тако ефикасан, убедљив начин да је било какво додатно објашњење потпуно излишно. Гледаоци или верују или не верују; они или саосећају са јунацима или су равнодушни према догађајима с платна. Филмска прича има толику моћ да гледаоце води за руку као слепце, нудећи огромна узбуђења без превелике обавезе удубљивања у чињенице... Филм јесте врхунска лаж, имитација живота, али у служби једног новог света који почиње на улазу у “20. октобар” или у “Звезду”. Иза те границе свет напољу је лаж, имитација - пише Марковић.

* Зашто сте одлучили да тему епидемије вариоле вере сада дате и у књижевној форми?

- Из више разлога. Први је тај што сам, истражујући десет година епидемију једне искорењене тропске болести, која нас је задесила 1972, скупио много више материјала него што је могло да стане у један двосатни филм. Било ми је жао да све то остане у мом компјутеру, исувише је то било узбудљиво и драгоцено. Затим, ту је било веома много детаља који су морали бити описани речима. И најзад, у филму не постоји главни лик, а у причи “Друга смрт доктора Грујића” се у први план извукао један антихерој који се тако зове. Он се уклапао у концепт ове књиге.

* На једном нивоу ова прича осликава и време комунизма. Које последице тог периода трпимо данас, колико слободе смо освојили?

- А шта је ово данас? Можда демократија? Време у коме су медији контролисани од власти и руковођени од разних служби не разликује се много од комунизма. Једино што сада имамо и беду. У комунизму, колико се сећам, није било глади. У реду, не треба заборавити комунистичко једноумље и терор који га је пратио. Али, као што се види, то једноумље се поново рађа. Изгледа да ће увек бити тако. Као некаква мрачна сила која мења костиме, то јест идеологије.

Горан Марковић: Срљамо у сопствену пропаст | Култура | Novosti.rs