 |
| ПРОКУПЉЕ-Каменица, манастир Св. Ђорђа, место помена песнику Стојадиновићу. Слике Д. Борисављевић |
ПОСЛАНИЦА СЛОБОДАНУ СТОЈАДИНОВИЋУ
Не
знам где си Стојадиновићу чудесни песниче
Ових
дана када по Топлици Рака опет виче
Да
је време за рушење свега што у песму неће
И
глас његов са неба на брезе па у ум наш слеће
Куда
оде тако изненада генерале Чу Де
Да
л некуда где ћеш бољку тешку ранога пролећа
У
самоћи да лакше преболиш за нове победе
Над
речима што у песме мећеш директно са смећа
Презирући
на свој начин бучно творце умне беде
Што
се крију иза ореола празног красноречја
Понесе
ли бар два горка стиха са овога света
Од
богова само срцем чистим хајдучки отета
Којим
ћеш уз пиће души својој спокој вечни дати
Рецитујућ
стално да је часно уз њих умирати
Са
том надом чекам да те видим да ме мисли врате
На
почетке у дане и ноћи кад се снови снатре
Да
идемо у ту Каменицу Слободане брате
У
виноград тамо где ће луди песници да сврате
Вином
црним ту да се црнимо док се скаменимо
Тела
ова све трошнија стеном сви да заменимо
 |
| СЛОБОДАН СТОЈАДИНОВИЋ |
_____ Чудовање
над сенима песника Слободана Стојадиновића
Био је петак, 17. април, лета господњег 2015-ог. Горе у брдима Церја,
изнад Каменице, одакле се испред наших очију у бескрају губе Понишавље и
Поморавље и одакле кључа ледени кладенац, самује манастирски храм Св. Ђорђа. Доле,
испод њега, тихује споменик на Чегру, без игде икога. Само се сећања у нама враћају
на Синђелиће као на легенде невероватног људског чина достојног античког епоса.
И невиђене грађевине од њихових глава, крај реке која вековима покушава да
испере то недело какво ни адски неимари зла нису могли да смисле.
Овде, у порти манастира, ђаци и песници, побуђују данас слике и дане
трајања и појања песника Слободана Стојадиновића. Ђаци су из школе „Стеван
Синђелић“, одавде из родног села песниковог. Девојчице, у народној српској
ношњи и са прекрасним плетеницама косе, пробише ову тишину појањем старих и
црквених песама. Разлегоше се потом Стојадиновићеви стихови кроз дољу из грла
дечака.
И тако поче поклоњење сенима песника, легендарног генерала Чу Деа, како
је сам себе називао.
На четврту годишњицу смрти овог, по свему чудесног песника, једног од
наших последњих истинских боема, његова књижевна сабраћа са југа Србије
казиваше своје стихове њему посвећене. Било је то својеврсно чудовање. Први пут
после толико времена.
Живео је Слободан Стојадиновић кратко и јако. Певао срцем и хајдучки
бранио истину.
Од Београда до своје Каменице. Од овог извора до Океаније. Од јутра до
поноћи. Од свог винограда и рујнога вина до књига и часописа, које је писао и
уређивао.
И до пријатеља и непријатеља, које је све овамо призивао и дочекивао са
пехаром. Са здравицом црњака и слутњама црњим од њега.
Добро је, мислим, што се сетише, ипак, да нас, као некада Слободан,
позову у његову Каменицу. И што му упалисмо свеће за покој душе. И што своје
душе спасисмо нашим стиховима.
А рекоше нам ови што нас окупише да ће се то дешавати сваке године. Док
трајемо. Ако песници уопште и трају, изван својих речи.
Драган Борисављевић
 |
| Порта манастира Св. Ђорђа, ђаци и песници дају помен песнику... |
Нема коментара:
Постави коментар