Шта да радим? Аплицираш захтев / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић

АПЛИКАЦИЈЕ, КОНВЕНЦИЈЕ И ОСТАЛЕ  ЗАВРЗЛАМЕ

Да је пољопривреда будућност Србије  обзнани својевремено и Председник републике.

Шта се у времену дешавало?  Србија је све више пуста земља, број напуштених села се увећава, број гладних у градовима расте, једино на тв забава не сустаје, ријалити шоу назван „Парови“ осликава стање ствари. Грађани гледају, забављају се, тобож згражавају и све је као у  песми о „Пред огледалом.“ Уредник Марић тврди да је то Србија, моје мишљење да су  „Парови“ алузија на стање познаници  не прихватају. Али има их који су разумели. Јављају се гледаоци.*

Ја сам дигао руке од тв и  узалудног бављења књижевношћу и под старе дане латио малинарског посла у завичају. Јер, пољопривреда је будућност Србије? Да ли?

И док пишем о томе на уму ми је филм из 1983. Слободана Шијана Како сам систематски уништен од идиота за који је сценарио написао блаженопочивши Мома Димић. Елем, да би наплатио  приход од, с муком узгајених малина, треба, по новим прописима, да региструјем газдинство. (Тако пише: Република Србија, Министарство пољопривреде и заштите животне средине... )

 „Стратегија пољопривредног и руралног развоја... потенцијали.. атрактивни пословни амбијент... пише Министарство како се  овим „припремамо за тржишну утакмицу са европским парнерима“.  „Наш циљ је да сачувамо село, унапредимо аграр  и креирамо подстицајни амбијент у којој будућност на селу представља основ за развој модерне Србије.“ У потпису Министар проф. др Снежана Богосављевић – Бошковић.

„Бого мој“, каже  Срећко, до пре пар година сељак, па индивидуални пољопрвредни произвођач, сада фармер, а негда стручњак за моторе  у Раковици, „пише ми министарка“.

 За регистрацију треба се припремити и све  таксирати, мора узети из катастра потврду о власништву, затим ићи у Управу за  трезор, потом треба у банци отворити наменски рачун.

Помислих да је логично да потврду узмем у Општини где се од памтивека  налази имање, али не може.  Регистрација се врши у месту становања власника – газде. Морам у Ниш. Нема логике кажем. Ко те пита за логику, такав је закон. Имање је ту не мења, а  ја мењам, адресу. Не мудруј много, можда ће се догодине променити. Окренуће супротно и биће како треба. Чича Гаврило каже да су то  наша посла и заврзламе.  Људски посао. Господ је срећом одредио да  наше њиве стоје.

Замисли кад би њиве, брда, реке као и ми кренуле у свет. Шта би овде остало?    Наши ово мало преосталих сељака даве прописима.  Мало, јер се пољопривредом махом баве пензионери из оближњих вароши. Неће проћи много година „овде ће да живи друга раса, црњи од Цигана“.   Тако  пише  и  у роману „Непреболи.“ Код нас Срба село и живот на селу  одавно није тема уметности. Ко ће да пише о селу и сељацима. Писао је Буњин „Село“, Зола „Земља“, Владислав Рејмонт „Сељаци“... Али наши скоро да и нису иако су, готово сви,  сељачког порекла. Још не схватају да је судбина села судбина државе. Али, брзо ће  свима стићи из дупета у главу...

Читам како су „Кинези из Пећи, Истока и Дренице закупили целу јужну падину Мокре горе, да би обновили шуме и гајили проређену дивљач...” О томе пискарам, али о пустим селима не вреди више  причати. Кажу да то знају и врапци, али ни врабаца одавно нема. Само још гладне вране гракћу преко у коров зараслих поља.

Ко региструје сељаке, ововременим  новосрпским језиком казано, фармере... њихову „старосну структуру?“ Ово мало сељака се згучило, у чудо нашло и пита  зашто сада и   пензионери чапрљају по земљи? Копа и онај што мотику никад у руке није узео... Ето вам ваше самоуправљање, и обећана срећна будућност, комунизам, подсмевају се, иако знају да  ситуација не ваља. И њихова деца се, ако у свет не оду, враћају... Ниђе умешено, обешено. Док не засучеш рукаве нема. Има само на тв. Али не за све.

23. фебруара поднесем у Нишу захтев.  Ред до улице, седе главе се јадају како се више ништа не исплати. Хрпа папира, шифре, нико да се снађе да попуни како траже. Кажем на шалтеру да гајим малине. Упишите шифру. Колико стабала? Нису стабла, малина је као кромпир, расте у земљи. Шалим се, али црнка дугих ноктију  то не зна. Није ни видела стабљику малине. Партијски кадар, завршила мастер на Униону.  Не зна  где је Ариље. Никад чула, осмехује се.  Напишите шифра. Како?  Попуним уз помоћ обрасце. Ко се не снађе  нек иде у канцеларију за едукацију.  Имају службу  која помаже да се обрасци попуне.   О свеми мислили.

Добијем папирић да с њим, за две недеље,  дођем по Уверење. Поново ред. Коначно, ево Уверења. Шта имам од овога? Могу, ако је комерцијално газдинство, да конкуришем за субвенције.  Како? У мају ће бити расписан оглас  на порталу градске управе (!!!). Чека се нешто од ММФ? Још се не зна, али јавиће. Значи треба у брдима имати текнику. Компјутер, инернет...

 И тада треба да аплицирам. Шта да радим? Аплицираш захтев. Ако  гајите на конвенционалан начин, саветује чиновник, упишите крст на свако газдинство. Како то конвенционално... ја их гајим како треба, каже седа глава.  Следећи, не задржавај...

 У банци  потписујем „Уговор о наменском текућем рачуну пољопривредника број...“ Банка клијенту издаје индетификациони картицу за Рачун. 18 тачака има уговор.

Обавих велики посао, добих потврду „о активном статусу у регистру пољопривредних газднстава.“

Имам потврду,  сада чекам, у пустој Трешњевици, да сунце гране и оно што је најлакше  матор да  заорем прву бразду. Само не знам чиме, нема коме ни да платиш да нешто уради. 

Пролеће касни, снег завејао брда, пуцкета ватра у бубњари,  а ја  у празној кући, читам Шолохова („Узорана ледина“) хуји ветар, а мени се чини да отуд  чујем глас из Свете књиге: „Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити*.“

 

Село Трешњевиц а (код Ариља), са југозападне стране. Из албума аутора М. Тодоровића

_______________

Мојсијева, 3. 19.

*

Шта је слагао Марић? Све је у праву. Зар парови нису Србија у огледалу? Имамо јединствену прилику да видимо целу Србију на једном месту. Огољену до коске. Са системом вредности који у Србији влада. Ко је створио такву Србију? Марић није, он је само показује. Рекапитулира. Зар ове две ( и остали учесници) нису жртве транзиције? Које су им могућности у друштву дате? Каква им је перспектива? Ко и осталим Србима. Парови су заиста едукативан програм, за оне који имају менталну могућност да се попну на галерију и одатле посматрају ствари.

 **

Пред огледалом

Нашао мајмун стари
огледало неко,
па видео себе
и озбиљно реко:

-"Е, што јесте, јесте,
нема брате, збора -
још видео нисам
оваквога створа!

Гле како је смешан,
гле, како је длакав!
Е, баш свима хвала
што ја нисам такав!"

А. Франичевић