СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА - нова књига Зорана М. Мандића ускоро излази из штампе у издању "Заветина"

МИРАН ПЕСНИК

Миран песник не треба народу

Он га својим ћутањем вређа

Он тако пристаје на страх а

Опет је нечији слуга

Некоме воду носи

Миран песник

не може бити више од

тужног човека

од јадног појединца

Миран песник

Никада неће ући у историју

Свог народа

Зоран М. Мандић

СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА

Библиотека МОБАРОВ

Поезија. Есеј. Проза

Поезија I, Књига 2

Издавач

ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Главни и одговорни уредник

Мирослав Лукић

Оперативни уредник

Димитрије Лукић

Прво штампано издање, 2015.

Тираж: 500 примерака

Припрема за штампу

„Поповић и синови“, Пожаревац

Штампа

„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац

Цена ове књиге је 720,00 динара.

Књиге се наручују директно од издавача преко мобилне
Књижаре писаца

https://krmikovac.wordpress.com/

или

Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950.

Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине.

Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:

Мирослав Лукић, 180 309 Београд,

ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

(молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу

у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,

и број – Control number).

Чудовање над сенима песника Слободана Стојадиновића / Драган Борисављевић

ПРОКУПЉЕ-Каменица, манастир Св. Ђорђа, место помена песнику Стојадиновићу. Слике Д. Борисављевић

ПОСЛАНИЦА СЛОБОДАНУ СТОЈАДИНОВИЋУ

Не знам где си Стојадиновићу чудесни песниче

Ових дана када по Топлици Рака опет виче

Да је време за рушење свега што у песму неће

И глас његов са неба на брезе па у ум наш слеће

Куда оде тако изненада генерале Чу Де

Да л некуда где ћеш бољку тешку ранога пролећа

У самоћи да лакше преболиш за нове победе

Над речима што у песме мећеш директно са смећа

Презирући на свој начин бучно творце умне беде

Што се крију иза ореола празног красноречја

Понесе ли бар два горка стиха са овога света

Од богова само срцем чистим хајдучки отета

Којим ћеш уз пиће души својој спокој вечни дати

Рецитујућ стално да је часно уз њих умирати

Са том надом чекам да те видим да ме мисли врате

На почетке у дане и ноћи кад се снови снатре

Да идемо у ту Каменицу Слободане брате

У виноград тамо где ће луди песници да сврате

Вином црним ту да се црнимо док се скаменимо

Тела ова све трошнија стеном сви да заменимо

СЛОБОДАН СТОЈАДИНОВИЋ

_____ Чудовање над сенима песника Слободана Стојадиновића

Био је петак, 17. април, лета господњег 2015-ог. Горе у брдима Церја, изнад Каменице, одакле се испред наших очију у бескрају губе Понишавље и Поморавље и одакле кључа ледени кладенац, самује манастирски храм Св. Ђорђа. Доле, испод њега, тихује споменик на Чегру, без игде икога. Само се сећања у нама враћају на Синђелиће као на легенде невероватног људског чина достојног античког епоса. И невиђене грађевине од њихових глава, крај реке која вековима покушава да испере то недело какво ни адски неимари зла нису могли да смисле.

Овде, у порти манастира, ђаци и песници, побуђују данас слике и дане трајања и појања песника Слободана Стојадиновића. Ђаци су из школе „Стеван Синђелић“, одавде из родног села песниковог. Девојчице, у народној српској ношњи и са прекрасним плетеницама косе, пробише ову тишину појањем старих и црквених песама. Разлегоше се потом Стојадиновићеви стихови кроз дољу из грла дечака.

И тако поче поклоњење сенима песника, легендарног генерала Чу Деа, како је сам себе називао.

На четврту годишњицу смрти овог, по свему чудесног песника, једног од наших последњих истинских боема, његова књижевна сабраћа са југа Србије казиваше своје стихове њему посвећене. Било је то својеврсно чудовање. Први пут после толико времена.

Живео је Слободан Стојадиновић кратко и јако. Певао срцем и хајдучки бранио истину.

Од Београда до своје Каменице. Од овог извора до Океаније. Од јутра до поноћи. Од свог винограда и рујнога вина до књига и часописа, које је писао и уређивао.

И до пријатеља и непријатеља, које је све овамо призивао и дочекивао са пехаром. Са здравицом црњака и слутњама црњим од њега.

Добро је, мислим, што се сетише, ипак, да нас, као некада Слободан, позову у његову Каменицу. И што му упалисмо свеће за покој душе. И што своје душе спасисмо нашим стиховима.

А рекоше нам ови што нас окупише да ће се то дешавати сваке године. Док трајемо. Ако песници уопште и трају, изван својих речи.

Драган Борисављевић

Порта манастира Св. Ђорђа, ђаци и песници дају помен песнику...

Шта да радим? Аплицираш захтев / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић

АПЛИКАЦИЈЕ, КОНВЕНЦИЈЕ И ОСТАЛЕ  ЗАВРЗЛАМЕ

Да је пољопривреда будућност Србије  обзнани својевремено и Председник републике.

Шта се у времену дешавало?  Србија је све више пуста земља, број напуштених села се увећава, број гладних у градовима расте, једино на тв забава не сустаје, ријалити шоу назван „Парови“ осликава стање ствари. Грађани гледају, забављају се, тобож згражавају и све је као у  песми о „Пред огледалом.“ Уредник Марић тврди да је то Србија, моје мишљење да су  „Парови“ алузија на стање познаници  не прихватају. Али има их који су разумели. Јављају се гледаоци.*

Ја сам дигао руке од тв и  узалудног бављења књижевношћу и под старе дане латио малинарског посла у завичају. Јер, пољопривреда је будућност Србије? Да ли?

И док пишем о томе на уму ми је филм из 1983. Слободана Шијана Како сам систематски уништен од идиота за који је сценарио написао блаженопочивши Мома Димић. Елем, да би наплатио  приход од, с муком узгајених малина, треба, по новим прописима, да региструјем газдинство. (Тако пише: Република Србија, Министарство пољопривреде и заштите животне средине... )

 „Стратегија пољопривредног и руралног развоја... потенцијали.. атрактивни пословни амбијент... пише Министарство како се  овим „припремамо за тржишну утакмицу са европским парнерима“.  „Наш циљ је да сачувамо село, унапредимо аграр  и креирамо подстицајни амбијент у којој будућност на селу представља основ за развој модерне Србије.“ У потпису Министар проф. др Снежана Богосављевић – Бошковић.

„Бого мој“, каже  Срећко, до пре пар година сељак, па индивидуални пољопрвредни произвођач, сада фармер, а негда стручњак за моторе  у Раковици, „пише ми министарка“.

 За регистрацију треба се припремити и све  таксирати, мора узети из катастра потврду о власништву, затим ићи у Управу за  трезор, потом треба у банци отворити наменски рачун.

Помислих да је логично да потврду узмем у Општини где се од памтивека  налази имање, али не може.  Регистрација се врши у месту становања власника – газде. Морам у Ниш. Нема логике кажем. Ко те пита за логику, такав је закон. Имање је ту не мења, а  ја мењам, адресу. Не мудруј много, можда ће се догодине променити. Окренуће супротно и биће како треба. Чича Гаврило каже да су то  наша посла и заврзламе.  Људски посао. Господ је срећом одредио да  наше њиве стоје.

Замисли кад би њиве, брда, реке као и ми кренуле у свет. Шта би овде остало?    Наши ово мало преосталих сељака даве прописима.  Мало, јер се пољопривредом махом баве пензионери из оближњих вароши. Неће проћи много година „овде ће да живи друга раса, црњи од Цигана“.   Тако  пише  и  у роману „Непреболи.“ Код нас Срба село и живот на селу  одавно није тема уметности. Ко ће да пише о селу и сељацима. Писао је Буњин „Село“, Зола „Земља“, Владислав Рејмонт „Сељаци“... Али наши скоро да и нису иако су, готово сви,  сељачког порекла. Још не схватају да је судбина села судбина државе. Али, брзо ће  свима стићи из дупета у главу...

Читам како су „Кинези из Пећи, Истока и Дренице закупили целу јужну падину Мокре горе, да би обновили шуме и гајили проређену дивљач...” О томе пискарам, али о пустим селима не вреди више  причати. Кажу да то знају и врапци, али ни врабаца одавно нема. Само још гладне вране гракћу преко у коров зараслих поља.

Ко региструје сељаке, ововременим  новосрпским језиком казано, фармере... њихову „старосну структуру?“ Ово мало сељака се згучило, у чудо нашло и пита  зашто сада и   пензионери чапрљају по земљи? Копа и онај што мотику никад у руке није узео... Ето вам ваше самоуправљање, и обећана срећна будућност, комунизам, подсмевају се, иако знају да  ситуација не ваља. И њихова деца се, ако у свет не оду, враћају... Ниђе умешено, обешено. Док не засучеш рукаве нема. Има само на тв. Али не за све.

23. фебруара поднесем у Нишу захтев.  Ред до улице, седе главе се јадају како се више ништа не исплати. Хрпа папира, шифре, нико да се снађе да попуни како траже. Кажем на шалтеру да гајим малине. Упишите шифру. Колико стабала? Нису стабла, малина је као кромпир, расте у земљи. Шалим се, али црнка дугих ноктију  то не зна. Није ни видела стабљику малине. Партијски кадар, завршила мастер на Униону.  Не зна  где је Ариље. Никад чула, осмехује се.  Напишите шифра. Како?  Попуним уз помоћ обрасце. Ко се не снађе  нек иде у канцеларију за едукацију.  Имају службу  која помаже да се обрасци попуне.   О свеми мислили.

Добијем папирић да с њим, за две недеље,  дођем по Уверење. Поново ред. Коначно, ево Уверења. Шта имам од овога? Могу, ако је комерцијално газдинство, да конкуришем за субвенције.  Како? У мају ће бити расписан оглас  на порталу градске управе (!!!). Чека се нешто од ММФ? Још се не зна, али јавиће. Значи треба у брдима имати текнику. Компјутер, инернет...

 И тада треба да аплицирам. Шта да радим? Аплицираш захтев. Ако  гајите на конвенционалан начин, саветује чиновник, упишите крст на свако газдинство. Како то конвенционално... ја их гајим како треба, каже седа глава.  Следећи, не задржавај...

 У банци  потписујем „Уговор о наменском текућем рачуну пољопривредника број...“ Банка клијенту издаје индетификациони картицу за Рачун. 18 тачака има уговор.

Обавих велики посао, добих потврду „о активном статусу у регистру пољопривредних газднстава.“

Имам потврду,  сада чекам, у пустој Трешњевици, да сунце гране и оно што је најлакше  матор да  заорем прву бразду. Само не знам чиме, нема коме ни да платиш да нешто уради. 

Пролеће касни, снег завејао брда, пуцкета ватра у бубњари,  а ја  у празној кући, читам Шолохова („Узорана ледина“) хуји ветар, а мени се чини да отуд  чујем глас из Свете књиге: „Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити*.“

 

Село Трешњевиц а (код Ариља), са југозападне стране. Из албума аутора М. Тодоровића

_______________

Мојсијева, 3. 19.

*

Шта је слагао Марић? Све је у праву. Зар парови нису Србија у огледалу? Имамо јединствену прилику да видимо целу Србију на једном месту. Огољену до коске. Са системом вредности који у Србији влада. Ко је створио такву Србију? Марић није, он је само показује. Рекапитулира. Зар ове две ( и остали учесници) нису жртве транзиције? Које су им могућности у друштву дате? Каква им је перспектива? Ко и осталим Србима. Парови су заиста едукативан програм, за оне који имају менталну могућност да се попну на галерију и одатле посматрају ствари.

 **

Пред огледалом

Нашао мајмун стари
огледало неко,
па видео себе
и озбиљно реко:

-"Е, што јесте, јесте,
нема брате, збора -
још видео нисам
оваквога створа!

Гле како је смешан,
гле, како је длакав!
Е, баш свима хвала
што ја нисам такав!"

А. Франичевић

Превредновање нико није избегао, па неће ни Д. Ћосић!

"Унутрашње дисидентство
(....) Ћосић је био комунистички верник, човек близак Титу (мање од његовог лика, Душана Катића), ученик Ђиласа, чија је позната књига Нова класа снажно утицала на многе комунистичке вернике широм света али је Ђилас дефинитивно био смењен тихо (извршио је своју самокритику и упознао титоистички затвор); од 1968. Ћосић је постао дисидент изнутра. Предосећајући крах Југославије, што је неминовно код Хрвата Тита створило опрез у односу на Србе и посебно појава новог Устава из 1974. године, у којем се Тито проглашава доживотним председником, српски националиста Ћосић се, упозорен свим овим знацима распада Југославије, за коју су се и он и многи други борили против Немаца, повлачи и прихвата пера. Умерени српски националиста, заузима скоро неодрживу позицију: одатле склањање у роман.
Политичка теза Времена обмане је очигледна: рушевина земље јужних Словена, грађански рат коју је рушевина изнедрила, насиља извршена са свих страна, траже да се пође од свог – Ћосић га објашњава Титовом обманом. Тајни вођа партизана, снажна политичка звер какав је Тито био, одлучила се за круњење земље уместо одрицања власти. Макијавелијев ученик без читања Макијавелија, знао је да Власт као једини и јединствени циљ има Власт. Изванредна сцена романа где се са Душаном Катићем нађе на представи Шекспировог Јулија Цезара, показује га као правог шекспировског тиранина: „Шта мислиш, Катићу, ко би могао да буде Брут, овде, код нас?” Комад је забрањен, многи су могли да буду Брут, видео их је свуда, поскидао је своје најбоље пријатеље, чак и оне који су му помогли када се супротставио Стаљину. Катић има прилику да убије Цезара: нож је ту, на столу, тиранин је удаљио своју стражу. Али Катић одолева искушењу, фасцинацијом помешаном са гађењем, што је урезано у сва настојања његове „Хронике”, у жељи да досегне Титову праву природу. Дакле, Катић није Брут! И како би се оправдао, он себи понавља да поред њега нема ни Касија. „Удри га у врат! У врат”, каже му неки глас. Уместо тога, Душан крцка чашу у стегнутој песници...
Вратимо се на имплицитно политичко доказивање: Тито је играо на карту „после мене потоп”. Па, зашто, онда Катић није насрнуо на њега ножем? Зашто не бар један завереник, један Клаус фон Штауфенберг? У својој „Хроници” Катић понекад износи контрадикторне аргументе, посебно овај: социјализам самоуправљања, кога је измислио Кардељ, а усвојио Тито, постао је предмет обожавања широм западњачког света, био је обмана али је сваком Југословену давао мало власти а то мало, нарочито готовина у оцрњивању других, управљало је новцем микроауторитаризма који је одговарао људском инстинкту...."

Одломак из преведеног текста

Есхаезија - најбоља држава / Светислав Стефановић

Есхаезија - најбоља држава

Република, 27. 03. 1921.

(Мало шале, мало збиље, посвећено Г. Најглаватом Обзнанићу)

                Полиција Драшковић-Прибићевићева забранила је Републику, између осталих превратничких идеја, једног пута и због тога што смо у једном чланку рекли да ми верујемо у једну бољу државу, у једну бољу Југославију! И, заиста, као рђав ђак кад добије пацке од учитеља те се наједанпут опамети, јер је познато да се по старој опробаној педагошкој методи батинама утерује памет у главу, тако смо и ми, добивши од полиције по рукама, дошли до боље памети и увиђамо своју погрешку. Погрешили смо, заиста, што смо рекли да верујемо у једну бољу државу, и то још у једну бољу Југославију!

                Чудимо се сада како смо смели рећи нарочито ово последње! Прво, ми смо издевали име нашој држави, којој је право име Есхаезија, а издевање имена је кажњиво. Друго, Југославија је забрањено и опасно име. Пашић је то име забранио једном поверљивом наредбом још на Солунском фронту. Тада је то име забрањено било јер је било опасно по наше односе са нашом великом и херојском (забрањено је смејати се!) савезницом Италијом! Италија није трпела то име јер је оно подсећало на ослобођење Хрвата и Словенаца испод аустријског јарма, које је Италија желела да намакне у свој јарам. Сад је, пак, исти, главом и брадом, исти Пашић, забранио и уништио то име јер се оно показало опасно по државно и народно јединство. И сасвим је у праву! Јер кад је име Југославија могло учинити толико много, врло много да се сруши и распадне Аустрија; заиста Пашић, као далековиди политичар (греше који тврде да је он слеп и да се врти само око својих ћошкова!) сасвим је у праву што се боји да то име може бити опасно и за Есхаезију која је пљунута Аустрија! Зато се то опасно име Југославије мора једном уништити у интересу државног јединства. То су увидели, најзад, и они једини политичари есхаески који једино и искључиво знају како се прави државно јединство, а који се сви налазе у једној странци, Демократској, која за јединство све жртвује - све до последње тачке програма, и до последње мрве образа.

                Зато је с Југославијом свршено. И највећи и најевропскији, шта више сасвим ваневропски, београдски државни лист, који се с поносом и хероизмом једног дезертера назива "Балкан", имао је пуно право кад је узвикнуо: Браво, Пашићу! Доле Југославија! Ми на то одушевљено балканско клицање имамо само да узвикнемо: живела - покојна Аустрија, т. ј. опростите овај лапсус калами - Есхаезија. Толико што се тиче тог опасног имена које је, као мора, давило забринуте груди есхаеских патриота, нарочито оних који су негда били аустријски конфиденти а сада су се, својим патриотским хероизмом, прославили у батињању и кундачењу есхаеских грађана, те се иначе зову још и батинаши, сабљаши и сличним именима која припадају људима божјим промислом предодређеним да утерују другима памет у главу.

                Не мање смо погрешили што смо рекли да верујемо у једну бољу државу од Есхаезије. По оној француској изреци: боље је непријатељ доброг!, кад ми верујемо и желимо једну бољу државу, онда ми управо желимо Есхаезији непријатеља. А то је, просто, издајство земље, и зато само још мало па бисмо били жигосани као издајници земље, који стојимо у вези с њеним непријатељем. Но не само то. Него смо ми учинили и један чин раван злочину када смо макар само и помислили да може бити за наш народ боље државе од Есхаезије. Јер шта би било од Есхаезије када би њени грађани почели желети једну бољу државу од Есхаезије! То би просто довело до пропасти и распада Есхаезије. Тако је и с те стране угрожено државно јединство за које је Пашић готов жртвовати и своју браду, а демократе све сем министарских фотеља! Према томе и ми сад увиђамо да се боља држава од Есхаезије не сме желети.

                А и не треба, јер је Есхаезија најбоља држава. И то у сваком погледу. Тако, на пр., док су у другим неким државама потребни закони, Есхаезија је у том погледу кудикамо измакла испред свију: у њој нису потребни никакви закони, у њој се влада и живи без закона; читави редови грађанства могу да егзистирају чак и ван закона. Закони су се показали не само као излишни него и као штетни, и стога их треба не само изиграти него и погазити. Ту велику државну тековину показује Есхаезија целом свету за пример. Даље, има држава у којима је за живот грађана потребна слобода. Међутим, Есхаезија показује да је слобода не само излишна но и штетна за живот грађана. Зато је она у Есхаезији сасвим укинута, а људи ипак сасвим лепо живе: једу, пију, спавају и чине све што је за живот потребно и од чега се живи. Даље, у другим државама осећа се потреба чак и за моралом - у приватном и јавном животу. У Есхаезији се, напротив, показује да је и то једна не само излишна но и веома штетна ствар са којом се у животу, како приватном тако и јавном, не може скоро ништа постићи. Зато је и та штетна ствар укинута, и задржана је само у једној познатој есхаеској речи: морално, у значењу оно што се мора. Зато есхаески грађани необично воле оно што је у том смислу морално, и раде оно што је исто тако морално. У том погледу предњаче и служе за пример есхаески министри који се, у свему свом раду, руководе оним што се у смислу мора, морално; што је за њих, било од стране какве невине беле руке или беле браде или не знам кога, морално да учине.

                Ето, тако смо и ми једном увидели своје погрешке, те нам не остаје ништа друго него да, по савету најумнијег листа Балкана, жалимо за Југославијом (наше јој сузе не помогоше!), и да се дивимо Есхаезији, најбољој држави у и ван Европе, особито ван Европе, држави у којој нема ни закона, ни слободе, ни морала! И у којој све бива што је морално, у смислу што се мора, а у знаку беле руке и беле браде. Једино још што по мало смета, и у чему Есхаезија личи на друге државе, то је скупоћа. Но и у овом правцу Есхаезија предњачи; у њој је најскупље оно што је и у другом свету најскупље, а то су људи, људске савести. Баш ових дана купљено је за четврт милијарде динара нешто око два туцета људи, дакле много пута скупље од просечне цене човека која је израчуната на 20 000 дин. Кажу да је при овој куповини цена једног човека дошла скоро на десет милиона динара. То је досад светски рекорд, и он припада Есхаезији! Браво! У свему прва и најбоља Есхаезија!

      = извор: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943 / Светислав Стефановић. Избор и предговор Предраг Пузић. - Нови Сад:  копно, 2006, стр. 57-58

Trezor Narodne biblioteke

POSLE više od 40 godina, otkako je izdanje Narodne biblioteke
Srbije na Vračarskom platou otvoreno, obavljena je kompletna
rekonstrukcija i opremanje Trezora. Dragocena zbirka srednjovekovnih
rukopisa tako je dobila obnovljen, trajan i siguran dom, u skladu sa
najvišim međunarodnim standardima. Trezor će svečano biti otvoren u petak, na Dan NBS, koji je od prošle godine i Nacionalni dan knjige.
O značaju rekonstrukcije Trezora, na konferenciji za štampu
govorili su Svetlana Jančić, v. d. upravnika Biblioteke, Dejan Ristić,
državni sekretar za kulturu, prof. dr Tatjana Subotić Golubović,
načelnik Odeljenja za arheografiju i mr Milisav Vulović, načelnik
Odeljenja za tehničko-bezbednosne poslove.

Za protekle četiridecenije mesto gde se čuvaju najveće pisane dragocenosti srpske kulture
bilo je bez klimatizacije i ventilacije, bez mogućnosti merenja
temperature i vlažnosti vazduha, što je neophodno za očuvanje retke
bibliotečke građe; nije bilo stabilnog protivpožarnog sistema, podne i
zidne obloge sačinjene su od neodgovarajućeg materijala, nije postojao
sistem video-nadzora, a bila su vidljiva oštećenja polica i ormana. Sada
je sve to, zahvaljujući sredstvima koja su obezbedili Ministarstvo
kulture i NBS, dovedeno na najviši mogući nivo, tako da Trezor
predstavlja potpuno izdvojenu jedinicu u odnosu na zdanje Biblioteke,
neku vrstu modernog bunkera, koji u slučaju bilo kakve havarije
omogućava potpunu zaštitu dragocene građe.

NAGRADE CENTRALNA svečanost biće održana u petak u 11 sati u amfiteatru Narodne
biblioteke Srbije. Tom prilikom, predsednik Republike Tomislav Nikolić
obratiće se prisutnima i svečano uručiti nagradu „Janko Šafarik“ za
bibliotekarstvo, kao i nagradu za najbolju knjigu u javnim bibliotekama
Srbije za prošlu godinu.

U Trezoru se čuva 737 jedinica sa
statusom kulturnog dobra od izuzetnog značaja, i to 578 rukopisnih i 159
starih štampanih knjiga i fragmenata. Zbirka stare i retke knjige
oštećena je u Prvom, a gotovo u potpunosti stradala u Drugom svetskom
ratu. Zbirka sadrži listove koji su ispisivali neki od najboljih srpskih
pisara, dela originalne i prevodne srednjovekovne književnosti, među
kojima i autografe, sjajnu iluminaciju koja pripada različitim
umetničkim stilovima i izobilje materijala za proučavanje razvoja
srpskog književnog i govornog jezika kroz vekove.

Među rukopisima, posebnu kulturnoistorijsku vrednost imaju „Beogradski
parimejnik“ (prva četvrtina 13. veka), „Brankov minej“ (nastao od druge
četvrtine 13, do druge četvrtine 14. veka), „Zbornik popa Dragolja“
(treća četvrtina 13. veka), „Zbornika taha monaha Marka“ iz 1370/75 sa
najstarijim sačuvanim prepisom Teodosijevog „Žitija Svetog Save“. Tu su i
„Prizrenski rukopis Dušanovog zakonodavstva“ (1515/25), „Dovoljsko
četvorojevanđelje“ (druga polovina 16. veka), „Ivićevo četvorojevanđele“
(1570), račanski „Arhijerejski činovnik“ (nastao uoči Velike seobe
Srba)...

Odeljenje za arheografiju, koje brine o Trezoru, u
svojoj Fototeci čuva rukopisnu građu iz celog sveta snimljenu na 5.432
mikrofilma, 78.444 fotografije i 514 kompakt-diskova koji su na
raspolaganju istraživačima književne prošlosti.

Povodom
Nacionalnog dana knjige, Eurobank i Fondacija Ana i Vlade Divac,
poklonili su 2.000 dečjih knjiga za 20 najsiromašnijih biblioteka širom
Srbije, a u okviru dugoročnog projekta „Veliko srce“. O značaju ovog
dara u četvrtak su govorili Svetlana Jančić,
Dejan Ristić, Ana Divac i Nataša Strugarević, dok je Ljubivoje Ršumović
naizmenično sa simpatičnim mališanima iz vrtića „Duga“ kazivao svoje
pesme, od kojih jedna počinje stihom „Ljudi više ne žive u brizi/Ko nema
u glavi ima u knjizi“.

VUKOVA “PJESMARICA“

U
SPECIJALNOJ komori Narodne biblioteke izložena su prva izdanja „Male
prostonarodne slaveno-serbske pjesmarice“ i „Pismenice serbskoga jezika
po govoru prostoga naroda“ Vuka Stefanovića Karadžića, a povodom
200-godišnjice od njihovog objavljivanja. U Biblioteci su u četvrtak
održani druženje i kreativne radionice sa arheografima, konzervatorima,
stručnjacima za digitalizaciju, održana su dva predavanja kao i koncert
studenata FMU.



Trezor pun narodnog pamćenja | Kultura | Novosti.rs