Djavolja Varos - DVD

Djavolja Varos - DVD

Симбол отпора...

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Марковић: Још нисам окачио копачке...
• 
  Награда за Марковића

• Горан Марковић: Све док тражимо вођу нисмо зрели
• Француска одликује српске ствараоце
• Горан Марковић: Не може се побећи од себе

КАДА пишете не зависите од новца. Филмови коштају. Али снимање има непоновљивих задовољстава. Писање је апсолутно лични подухват а снимање напор великог броја људи које ви као редитељ морате да мотивишете и поведете у неизвесну борбу - каже, за “Новости”, Горан Марковић, поводом преласка са филмског на књижевни језик и своје прве збирке прича “Три приче о самоубицама”, у издању “Архипелага”.

Аутор филмова “Специјално васпитање”, “Национална класа”, “Мајстори, мајстори”, “Вариола вера”, “Већ виђено”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Кордон”, “Турнеја”, “Фалсификатор”, позоришни редитељ и ангажовани интелектуалац, сада се показује и као врсни приповедач. Пише занимљиво и духовито, испуњавајући своје приче узбудљивом драматургијом.

Ове приче почивају на снажном унутрашњем конфликту и напетости, па у првој, под насловом “Подгрејана сарма од прекјуче”, говори о плодном писцу сценарија који у једном часу губи моћ писања из чега настаје сва његова трагедија. У другој причи, “Сусрет са химером”, Марковић приповеда о београдском заводнику који изненада пада као жртва своје осмишљене заводничке трагедије постајући плен властите лакомислености и једне упорне и, како је он види, просечне жене. Трећа и најдужа прича у књизи, “Друга смрт доктора Грујића”, је о епидемији “Вариоле вере” у Београду и Србији 1972. године.

* Када сте их написали?

- У различитим временима, између рада на филму и позоришту. Записивао сам ствари које нису могле бити снимљене или одигране на сцени. Нисам мислио да ће постати литература, радио сам то за себе. До пре извесног времена нисам ни помишљао да ће бити штампане. А онда је Гојко Божовић то прочитао и решио да “Три приче о самоубицама” изда. У стварно рекордном року. Не знам да ли је прошло више од месец, месец и по дана од тренутка да сам му послао ове приче. Хвала му на подршци. И храбрости.

СИМБОЛ ОТПОРА* ПОМИЊЕТЕ на једном месту и биоскоп “Звезду”. Како сада видите све што се десило и дешава у том простору? 
- “Звезда” је симбол много чега. Не треба заборавити да је то био атеље нашег дворског фотографа Милана Јовановића. Да је између ратова, па и касније, био култни београдски биоскоп. И да је данас симбол отпора некултурној политици власти. У том биоскопу неће, вероватно, бити филмских представа али ће он остати симбол борбе за цивилизовани живот.

* Имате ли их још у рукописима, или на уму?

- Код мене су у глави прилично помешани појмови драматургија, режија, писање и глума. Све то спада у корпус драмске уметности. Некада сам писао само сценарија (за “Националну класу” дванаест верзија текста од по 120 страна!). Не знам тачно колико пута сам добијао награде за сценарио, не мање него за режију, сигурно. Касније сам почео да пишем и за позориште. За први текст, “Турнеју” добио сам Стеријину награду што ме је охрабрило да наставим. У међувремену објавио сам неколико књига које су биле дневничка, документарна и биографска проза. Неке од њих, као што су “Чешка школа не постоји” и “Мале тајне” имале су по два издања. “Година дана”, која је била хроника најтежих година под бомбама, мени је лично много значила.

* Да ли је боље бити писац него режисер или сценариста?

- Данас је свеједно шта сте. У овом тренутку, ма шта стварали ви сте на маргини интересовања ове државе.

* Јунаке “Три приче о самоубицама” повезују ситуације у којима се суочавају са сопственом пропашћу. Зашто вас је тај мотив привукао?

- Најближе памети је да се и сам суочавао са сопственим искуством. Али није само то посреди. Ја, на пример, нисам самоубица, волим живот и људе око себе. Али ме страшно копка шта је то самодеструктивно у људима ове земље. Зашто тако незадрживо, већ деценијама, срљамо у сопствену пропаст?

* Видите ли те процесе самоуништења и у нашој културној, друштвеној и политичкој свакодневици?

- Не. То исувише дуго траје да би било везано за данашњицу. Пре ће бити да живимо у последицама онога што смо искусили раније. Узрок нашим тегобама није ова власт али ова власт је последица, она је страшна казна за оно што нисмо имали снаге да учинимо.

* У причама је реч и о стваралаштву, па је и београдски заводник из друге приче, заправо, истински уметник у свом “послу”. Да ли је и уметност у Србији данас пред самоубиством?

- Не, наравно. Она је жртва покушаја убиства. Најгрубљег насртаја једне некултурне атмосфере. Али цивилизација није нешто што можете тек тако искоренити. Она улази у све поре једног друштва и кад-тад се поново појављује. Нови моћници или богаташи имају децу која више неће да живе њиховим животом, желе квалитетан а не луксузан свет који их окружује, они хоће садржај а не власништво и привилегије. Када се то деси, прва ствар коју они чине јесте да потраже културу, да почну да конзумирају или стварају уметност.

* Кажете, ипак, да ваше приче нису мрачне?

- Наравно да нису. Као што покушавам да исмејем разне мучне ствари из свог живота, тако у овој књизи настојим да о самоубиству говорим са извесним подсмехом. У сваком случају, те три приче нису мрачне. Чак и када говорим о 1993, најстрашнијој години нашег живота, што је случај у другој причи, ја се трудим да будем забаван.

* Шта може филм а шта не може литература, и обрнуто?

- Одговор на то је садржан у првој причи која обрађује кризу идентитета једног познатог филмског сценаристе. Филм и литература су дијаметрално различите дисциплине. Један од разлога што сам написао тих неколико књижица је управо тај: има ствари које не можете изразити филмом.

МОЋ ФИЛМАЉУБАВ, мржња, страх, нада... То је филм. Свако од људских осећања може се на филму приказати у неколико секунди и то на тако ефикасан, убедљив начин да је било какво додатно објашњење потпуно излишно. Гледаоци или верују или не верују; они или саосећају са јунацима или су равнодушни према догађајима с платна. Филмска прича има толику моћ да гледаоце води за руку као слепце, нудећи огромна узбуђења без превелике обавезе удубљивања у чињенице... Филм јесте врхунска лаж, имитација живота, али у служби једног новог света који почиње на улазу у “20. октобар” или у “Звезду”. Иза те границе свет напољу је лаж, имитација - пише Марковић.

* Зашто сте одлучили да тему епидемије вариоле вере сада дате и у књижевној форми?

- Из више разлога. Први је тај што сам, истражујући десет година епидемију једне искорењене тропске болести, која нас је задесила 1972, скупио много више материјала него што је могло да стане у један двосатни филм. Било ми је жао да све то остане у мом компјутеру, исувише је то било узбудљиво и драгоцено. Затим, ту је било веома много детаља који су морали бити описани речима. И најзад, у филму не постоји главни лик, а у причи “Друга смрт доктора Грујића” се у први план извукао један антихерој који се тако зове. Он се уклапао у концепт ове књиге.

* На једном нивоу ова прича осликава и време комунизма. Које последице тог периода трпимо данас, колико слободе смо освојили?

- А шта је ово данас? Можда демократија? Време у коме су медији контролисани од власти и руковођени од разних служби не разликује се много од комунизма. Једино што сада имамо и беду. У комунизму, колико се сећам, није било глади. У реду, не треба заборавити комунистичко једноумље и терор који га је пратио. Али, као што се види, то једноумље се поново рађа. Изгледа да ће увек бити тако. Као некаква мрачна сила која мења костиме, то јест идеологије.

Горан Марковић: Срљамо у сопствену пропаст | Култура | Novosti.rs

Ликвидације у режији Расинског партизанског одреда у том крају, за време Другог светског рата

КЉУЧНИ разлог зашто су мештани Велике Дренове, родног села чувеног писца Добрице Ћосића, најавили бојкот наставе 1. септембра, када школа понесе његово име, јесу ликвидације у режији Расинског партизанског одреда у том крају, за време Другог светског рата. Ћосић је у том одреду био заменик политичког комесара са партизанским надимком Геџа.

О томе су остали тек ретки писани трагови, а један од њих говори о стрељању 15 људи. Објављен је 1965. у Зборнику докумената НОР-а, где се, у фусноти, наводи да иза псеудонима Геџа стоји Ћосић. Недавно га је поново пронашао истраживач Ратко Лековић.

Извештавајући о стрељању петнаесторице недићеваца, 27. јуна 1943, Драгослав Петровић - Горски, командант Расинског одреда, и Добрица Ћосић - Геџа, заменик политичког комесара, у извештају пишу: "Наши су преобучени у немачко одело разоружали жандармеријску станицу у Горњем Степошу. План је био да још издалека говоре немачки, а када буду заустављени да одговоре "Дојче Вермахт". Тако су упали у станицу и када су свукли и разоружали све недићевце, онда су их саслушали и, пошто су сви били бивши четници, а и данас сарађују са дражиновцима, то су их свих 15 стрељали. Један је пуким случајем остао само рањен."

- Осим што сведочи о тешком злочину, убијању ратних заробљеника, овај документ савршено илуструје да примарни циљ партизана није борба против окупатора и квислинга (недићеваца у овом случају). Јер, заробљеници нису побијени зато што су недићевци, већ зато што су раније били у четницима, а и даље одржавају везу са "дражиновцима. Дакле, стрељани су као помагачи супарничког покрета - каже Лековић.

Он говори да су у исто време и Немци масовно стрељали недићевце који су сарађивали са четницима. Баш тих дана када је Расински одред побио заробљенике, Немци су спроводили масовна стрељања у том крају. Конкретно, 29. јуна 1943. стрељали су 575 присталица Драже Михаиловића и комуниста.

Лековић издваја још један документ. У свом извештају Главном штабу Србије од 18. септембра 1943, штаб Расинског одреда наводи: "Због сталног седења недићеваца и љотићеваца у појединим нашим подпланинским селима у тврдим зградама (школе), које су утврдили са бункерима и направили касарне, упалили смо школске зграде у селима Ломница, Трмчаре, Дворане, Г. Степош и Купци. Последњу под борбом. На овај начин нико неће смети од њих да дође у које од ових села, а још мање да заноћи."

Из овог документа види се да у школама није стално боравила војска, већ су у њих повремено долазили недићевци и љотићевци, каже Лековић:

- Само једна од пет школа запаљена је под борбом. Овај документ потписао је Ћосићев саборац Јанко Милојевић (политички комесар), и из њега се јасно види шта је радио одред, чији је Добрица био један од руководилаца и "мозак операција". У истом документу наводе се и подаци о "реквизицији", тј. пљачки стоке и пшенице од сељака.

Добричин Расински одред стрељао заробљенике | Друштво | Novosti.rs

Наш 'Холивуд' појели мољци

Испод тона прашине и прекривени паучином леже хиљаде костима, сакоа, хаљина. Фото А. Станковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Агенција за приватизацију и даље не открива ко стоји иза "Филмског пута"
• 
  Купац "Авале" још непознат

• Капитал тајни, планови јавни
• Очекује се уплата за Авала филм
• Продаја баштине само димна завеса

ЧУВЕНИ југословенски Холивуд у Кошутњаку, три месеца после продаје изгледа - тужно! Огроман посед у филмском граду прогутао је коров, а изузетна колекција костима виси у паучини и пропада у мемли, међу мољцима. Са студија и атељеа, у којима су снимљена култна дела домаће кинематографије и чувене копродукције, отпада фасада. А свуда около разбацан шут, обрасла трава. Место некадашњег сјаја и гламура налик је сценографији хорора. 

Овај утисак из шетње поседом некада чувеног "Авала филма", пре неколико дана, још је и страшнији него десетак дана пре продаје.

У управну зграду у средишту поседа од око 32 хектара уселило се седморо запослених фирме "Авала филм веј", нових власника југословенске кинематографске баштине. За осам милиона евра добили су студије, атељее, лабораторију, фундус, кинотеку, а поред објеката и земљишта и продуцентска права на 200 играних и више од 600 документарних "Авалиних" филмова.

- Још се не зна ко је у ствари нови власник, нагађа се, а последња два месеца само се смењују екипе, вероватно нових купаца - чуло се у кафеу "Авала филма". - Прича се да ће "Авала" бити препродата. То логично и изгледа. Овде се ништа није променило, ни травка још није исечена, а камоли да је неки новац упливао.

Три студија - 1, 7 и 5 - и даље се закупљују за потребе снимања емисија народне музике. Кулисе импровизованог "Римског града" већ дуго нико не користи. Не ради ни италијанска продукцијска кућа која је годинама снимала филмове у "Авали".

- Саша Поповић из "Гранда" нам је причао да је огроман новац уложио у реновирање студија за "Гранд", а само за месечни закуп оставља "Авали" 62.000 евра - прича нам Бобан из филмаџијске кафанице. - Каже биће ту сигурно још годину дана, тако се ваљда договорио, а после ко зна. Овде су некад шетали Софија Лорен, Клинт Иствуд, Берт Ланкастер...

Управа нове фирме која газдује бившим филмским гигантом формирана је пре неколико недеља. Директорка Марина Јовановић нашу екипу дочекала је срдачно и расположено да покаже све, откључа сва врата и, чини се, не сакрије ништа.

Сам прилаз задњем делу Студија пет, где се чувају костими, силазак низ степенице "нападнуте" смећем и травом делује сабласно. А када је Маријана Маричић, једна од запослених у новој "Авали", откључала врата, снажан мирис влаге и буђи полетео је из мрачне просторије. Са њим и мољци и мушице. Испод тона прашине и прекривени паучином леже на хиљаде костима, сакоа, хаљина. Дубље кроз просторију, језа расте - висе похабане униформе, у другом углу брегови римских шлемова и штитова. На зиду табла "Народни суд", "Живело јединство"... Све увијено у деценијске слојеве прашине.

ПРОЦЕНАМеђу благом које се крије у "Авала филму" је и фундус, у коме је сачуван сваки шлем, униформа, сваки пар ципела и реквизит коришћени у време највећег сјаја српске седме уметности.
- Костимографкиња Светлана Зојкић, коју сам ангажовала да уђе у фундус и процени ситуацију, тврди да може око 90 одсто фундуса да се искористи - каже нам Марина Јовановић. - Све мора да се уреди и реновира, а затим очишћени предмети, реквизити и костими врате. Већина костима може да се изнајмљује и тада по потреби носи на хемијско.

- Ово што видите затекли смо када смо дошли и још нисмо почели да радимо и сређујемо - каже нам Марина, која је пре ове функције била директор "Дунав филма". - Лично сам осећала страх од ове функције баш због великог поштовања према овом простору, према свему што је "Авала филм" представљао. Имамо добре намере. Жеља нам је да овде све поново врви од фимских радника, да се осавременимо, дигитализујемо, да се раде копродукцијски филмови. Зато нам дајте времена.

Како наша "домаћица" каже, водећи нас од једног до другог атељеа и студија, до сада се нови тим бавио административним пословима, техничким стварима, па и рашчишћавањем простора где ће запослени седети.

- Наравно да планирамо да се ова трава покоси, простор уреди и однесе шут - каже наша саговорница. - Па, на овим степеницама којима сада ходамо некада је стајао црвени тепих. Много је посла пред нама, потреба за великим улагањима. И тачно је да су долазили многи, али не да се распитују око препродаје, већ око закупа и могућих послова. Сада је прерано да причам о томе, али потрудићемо се да се овде поново снимају филмови за понос.

ФИЛМОВИ ЗА СВА ВРЕМЕНА

Прво остварење рађено у "Авала филму" било је "Славица", још 1947. године, па редом стотине, међу којима и "Љубав и мода", "Прекобројна", "Марш на Дрину", "Орлови рано лете", "Скупљачи перја", "Повратак отписаних", "Дечко који обећава". Снимани су овде и "Није лако са мушкарцима", "Већ виђено", "Како је пропао рокенрол", "Сабирни центар", "Кудуз", "Бољи живот", "Тито и ја", "Ми нисмо анђели"...

Последњи филм у продукцији "Авала филма" снимљен је 1989. године. Реч је о филму "Птице које не полете".

Авала филм: Наш 'Холивуд' појели мољци | Култура | Novosti.rs