Превредновање нико није избегао, па неће ни Д. Ћосић!

"Унутрашње дисидентство
(....) Ћосић је био комунистички верник, човек близак Титу (мање од његовог лика, Душана Катића), ученик Ђиласа, чија је позната књига Нова класа снажно утицала на многе комунистичке вернике широм света али је Ђилас дефинитивно био смењен тихо (извршио је своју самокритику и упознао титоистички затвор); од 1968. Ћосић је постао дисидент изнутра. Предосећајући крах Југославије, што је неминовно код Хрвата Тита створило опрез у односу на Србе и посебно појава новог Устава из 1974. године, у којем се Тито проглашава доживотним председником, српски националиста Ћосић се, упозорен свим овим знацима распада Југославије, за коју су се и он и многи други борили против Немаца, повлачи и прихвата пера. Умерени српски националиста, заузима скоро неодрживу позицију: одатле склањање у роман.
Политичка теза Времена обмане је очигледна: рушевина земље јужних Словена, грађански рат коју је рушевина изнедрила, насиља извршена са свих страна, траже да се пође од свог – Ћосић га објашњава Титовом обманом. Тајни вођа партизана, снажна политичка звер какав је Тито био, одлучила се за круњење земље уместо одрицања власти. Макијавелијев ученик без читања Макијавелија, знао је да Власт као једини и јединствени циљ има Власт. Изванредна сцена романа где се са Душаном Катићем нађе на представи Шекспировог Јулија Цезара, показује га као правог шекспировског тиранина: „Шта мислиш, Катићу, ко би могао да буде Брут, овде, код нас?” Комад је забрањен, многи су могли да буду Брут, видео их је свуда, поскидао је своје најбоље пријатеље, чак и оне који су му помогли када се супротставио Стаљину. Катић има прилику да убије Цезара: нож је ту, на столу, тиранин је удаљио своју стражу. Али Катић одолева искушењу, фасцинацијом помешаном са гађењем, што је урезано у сва настојања његове „Хронике”, у жељи да досегне Титову праву природу. Дакле, Катић није Брут! И како би се оправдао, он себи понавља да поред њега нема ни Касија. „Удри га у врат! У врат”, каже му неки глас. Уместо тога, Душан крцка чашу у стегнутој песници...
Вратимо се на имплицитно политичко доказивање: Тито је играо на карту „после мене потоп”. Па, зашто, онда Катић није насрнуо на њега ножем? Зашто не бар један завереник, један Клаус фон Штауфенберг? У својој „Хроници” Катић понекад износи контрадикторне аргументе, посебно овај: социјализам самоуправљања, кога је измислио Кардељ, а усвојио Тито, постао је предмет обожавања широм западњачког света, био је обмана али је сваком Југословену давао мало власти а то мало, нарочито готовина у оцрњивању других, управљало је новцем микроауторитаризма који је одговарао људском инстинкту...."

Одломак из преведеног текста

Есхаезија - најбоља држава / Светислав Стефановић

Есхаезија - најбоља држава

Република, 27. 03. 1921.

(Мало шале, мало збиље, посвећено Г. Најглаватом Обзнанићу)

                Полиција Драшковић-Прибићевићева забранила је Републику, између осталих превратничких идеја, једног пута и због тога што смо у једном чланку рекли да ми верујемо у једну бољу државу, у једну бољу Југославију! И, заиста, као рђав ђак кад добије пацке од учитеља те се наједанпут опамети, јер је познато да се по старој опробаној педагошкој методи батинама утерује памет у главу, тако смо и ми, добивши од полиције по рукама, дошли до боље памети и увиђамо своју погрешку. Погрешили смо, заиста, што смо рекли да верујемо у једну бољу државу, и то још у једну бољу Југославију!

                Чудимо се сада како смо смели рећи нарочито ово последње! Прво, ми смо издевали име нашој држави, којој је право име Есхаезија, а издевање имена је кажњиво. Друго, Југославија је забрањено и опасно име. Пашић је то име забранио једном поверљивом наредбом још на Солунском фронту. Тада је то име забрањено било јер је било опасно по наше односе са нашом великом и херојском (забрањено је смејати се!) савезницом Италијом! Италија није трпела то име јер је оно подсећало на ослобођење Хрвата и Словенаца испод аустријског јарма, које је Италија желела да намакне у свој јарам. Сад је, пак, исти, главом и брадом, исти Пашић, забранио и уништио то име јер се оно показало опасно по државно и народно јединство. И сасвим је у праву! Јер кад је име Југославија могло учинити толико много, врло много да се сруши и распадне Аустрија; заиста Пашић, као далековиди политичар (греше који тврде да је он слеп и да се врти само око својих ћошкова!) сасвим је у праву што се боји да то име може бити опасно и за Есхаезију која је пљунута Аустрија! Зато се то опасно име Југославије мора једном уништити у интересу државног јединства. То су увидели, најзад, и они једини политичари есхаески који једино и искључиво знају како се прави државно јединство, а који се сви налазе у једној странци, Демократској, која за јединство све жртвује - све до последње тачке програма, и до последње мрве образа.

                Зато је с Југославијом свршено. И највећи и најевропскији, шта више сасвим ваневропски, београдски државни лист, који се с поносом и хероизмом једног дезертера назива "Балкан", имао је пуно право кад је узвикнуо: Браво, Пашићу! Доле Југославија! Ми на то одушевљено балканско клицање имамо само да узвикнемо: живела - покојна Аустрија, т. ј. опростите овај лапсус калами - Есхаезија. Толико што се тиче тог опасног имена које је, као мора, давило забринуте груди есхаеских патриота, нарочито оних који су негда били аустријски конфиденти а сада су се, својим патриотским хероизмом, прославили у батињању и кундачењу есхаеских грађана, те се иначе зову још и батинаши, сабљаши и сличним именима која припадају људима божјим промислом предодређеним да утерују другима памет у главу.

                Не мање смо погрешили што смо рекли да верујемо у једну бољу државу од Есхаезије. По оној француској изреци: боље је непријатељ доброг!, кад ми верујемо и желимо једну бољу државу, онда ми управо желимо Есхаезији непријатеља. А то је, просто, издајство земље, и зато само још мало па бисмо били жигосани као издајници земље, који стојимо у вези с њеним непријатељем. Но не само то. Него смо ми учинили и један чин раван злочину када смо макар само и помислили да може бити за наш народ боље државе од Есхаезије. Јер шта би било од Есхаезије када би њени грађани почели желети једну бољу државу од Есхаезије! То би просто довело до пропасти и распада Есхаезије. Тако је и с те стране угрожено државно јединство за које је Пашић готов жртвовати и своју браду, а демократе све сем министарских фотеља! Према томе и ми сад увиђамо да се боља држава од Есхаезије не сме желети.

                А и не треба, јер је Есхаезија најбоља држава. И то у сваком погледу. Тако, на пр., док су у другим неким државама потребни закони, Есхаезија је у том погледу кудикамо измакла испред свију: у њој нису потребни никакви закони, у њој се влада и живи без закона; читави редови грађанства могу да егзистирају чак и ван закона. Закони су се показали не само као излишни него и као штетни, и стога их треба не само изиграти него и погазити. Ту велику државну тековину показује Есхаезија целом свету за пример. Даље, има држава у којима је за живот грађана потребна слобода. Међутим, Есхаезија показује да је слобода не само излишна но и штетна за живот грађана. Зато је она у Есхаезији сасвим укинута, а људи ипак сасвим лепо живе: једу, пију, спавају и чине све што је за живот потребно и од чега се живи. Даље, у другим државама осећа се потреба чак и за моралом - у приватном и јавном животу. У Есхаезији се, напротив, показује да је и то једна не само излишна но и веома штетна ствар са којом се у животу, како приватном тако и јавном, не може скоро ништа постићи. Зато је и та штетна ствар укинута, и задржана је само у једној познатој есхаеској речи: морално, у значењу оно што се мора. Зато есхаески грађани необично воле оно што је у том смислу морално, и раде оно што је исто тако морално. У том погледу предњаче и служе за пример есхаески министри који се, у свему свом раду, руководе оним што се у смислу мора, морално; што је за њих, било од стране какве невине беле руке или беле браде или не знам кога, морално да учине.

                Ето, тако смо и ми једном увидели своје погрешке, те нам не остаје ништа друго него да, по савету најумнијег листа Балкана, жалимо за Југославијом (наше јој сузе не помогоше!), и да се дивимо Есхаезији, најбољој држави у и ван Европе, особито ван Европе, држави у којој нема ни закона, ни слободе, ни морала! И у којој све бива што је морално, у смислу што се мора, а у знаку беле руке и беле браде. Једино још што по мало смета, и у чему Есхаезија личи на друге државе, то је скупоћа. Но и у овом правцу Есхаезија предњачи; у њој је најскупље оно што је и у другом свету најскупље, а то су људи, људске савести. Баш ових дана купљено је за четврт милијарде динара нешто око два туцета људи, дакле много пута скупље од просечне цене човека која је израчуната на 20 000 дин. Кажу да је при овој куповини цена једног човека дошла скоро на десет милиона динара. То је досад светски рекорд, и он припада Есхаезији! Браво! У свему прва и најбоља Есхаезија!

      = извор: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943 / Светислав Стефановић. Избор и предговор Предраг Пузић. - Нови Сад:  копно, 2006, стр. 57-58

Trezor Narodne biblioteke

POSLE više od 40 godina, otkako je izdanje Narodne biblioteke
Srbije na Vračarskom platou otvoreno, obavljena je kompletna
rekonstrukcija i opremanje Trezora. Dragocena zbirka srednjovekovnih
rukopisa tako je dobila obnovljen, trajan i siguran dom, u skladu sa
najvišim međunarodnim standardima. Trezor će svečano biti otvoren u petak, na Dan NBS, koji je od prošle godine i Nacionalni dan knjige.
O značaju rekonstrukcije Trezora, na konferenciji za štampu
govorili su Svetlana Jančić, v. d. upravnika Biblioteke, Dejan Ristić,
državni sekretar za kulturu, prof. dr Tatjana Subotić Golubović,
načelnik Odeljenja za arheografiju i mr Milisav Vulović, načelnik
Odeljenja za tehničko-bezbednosne poslove.

Za protekle četiridecenije mesto gde se čuvaju najveće pisane dragocenosti srpske kulture
bilo je bez klimatizacije i ventilacije, bez mogućnosti merenja
temperature i vlažnosti vazduha, što je neophodno za očuvanje retke
bibliotečke građe; nije bilo stabilnog protivpožarnog sistema, podne i
zidne obloge sačinjene su od neodgovarajućeg materijala, nije postojao
sistem video-nadzora, a bila su vidljiva oštećenja polica i ormana. Sada
je sve to, zahvaljujući sredstvima koja su obezbedili Ministarstvo
kulture i NBS, dovedeno na najviši mogući nivo, tako da Trezor
predstavlja potpuno izdvojenu jedinicu u odnosu na zdanje Biblioteke,
neku vrstu modernog bunkera, koji u slučaju bilo kakve havarije
omogućava potpunu zaštitu dragocene građe.

NAGRADE CENTRALNA svečanost biće održana u petak u 11 sati u amfiteatru Narodne
biblioteke Srbije. Tom prilikom, predsednik Republike Tomislav Nikolić
obratiće se prisutnima i svečano uručiti nagradu „Janko Šafarik“ za
bibliotekarstvo, kao i nagradu za najbolju knjigu u javnim bibliotekama
Srbije za prošlu godinu.

U Trezoru se čuva 737 jedinica sa
statusom kulturnog dobra od izuzetnog značaja, i to 578 rukopisnih i 159
starih štampanih knjiga i fragmenata. Zbirka stare i retke knjige
oštećena je u Prvom, a gotovo u potpunosti stradala u Drugom svetskom
ratu. Zbirka sadrži listove koji su ispisivali neki od najboljih srpskih
pisara, dela originalne i prevodne srednjovekovne književnosti, među
kojima i autografe, sjajnu iluminaciju koja pripada različitim
umetničkim stilovima i izobilje materijala za proučavanje razvoja
srpskog književnog i govornog jezika kroz vekove.

Među rukopisima, posebnu kulturnoistorijsku vrednost imaju „Beogradski
parimejnik“ (prva četvrtina 13. veka), „Brankov minej“ (nastao od druge
četvrtine 13, do druge četvrtine 14. veka), „Zbornik popa Dragolja“
(treća četvrtina 13. veka), „Zbornika taha monaha Marka“ iz 1370/75 sa
najstarijim sačuvanim prepisom Teodosijevog „Žitija Svetog Save“. Tu su i
„Prizrenski rukopis Dušanovog zakonodavstva“ (1515/25), „Dovoljsko
četvorojevanđelje“ (druga polovina 16. veka), „Ivićevo četvorojevanđele“
(1570), račanski „Arhijerejski činovnik“ (nastao uoči Velike seobe
Srba)...

Odeljenje za arheografiju, koje brine o Trezoru, u
svojoj Fototeci čuva rukopisnu građu iz celog sveta snimljenu na 5.432
mikrofilma, 78.444 fotografije i 514 kompakt-diskova koji su na
raspolaganju istraživačima književne prošlosti.

Povodom
Nacionalnog dana knjige, Eurobank i Fondacija Ana i Vlade Divac,
poklonili su 2.000 dečjih knjiga za 20 najsiromašnijih biblioteka širom
Srbije, a u okviru dugoročnog projekta „Veliko srce“. O značaju ovog
dara u četvrtak su govorili Svetlana Jančić,
Dejan Ristić, Ana Divac i Nataša Strugarević, dok je Ljubivoje Ršumović
naizmenično sa simpatičnim mališanima iz vrtića „Duga“ kazivao svoje
pesme, od kojih jedna počinje stihom „Ljudi više ne žive u brizi/Ko nema
u glavi ima u knjizi“.

VUKOVA “PJESMARICA“

U
SPECIJALNOJ komori Narodne biblioteke izložena su prva izdanja „Male
prostonarodne slaveno-serbske pjesmarice“ i „Pismenice serbskoga jezika
po govoru prostoga naroda“ Vuka Stefanovića Karadžića, a povodom
200-godišnjice od njihovog objavljivanja. U Biblioteci su u četvrtak
održani druženje i kreativne radionice sa arheografima, konzervatorima,
stručnjacima za digitalizaciju, održana su dva predavanja kao i koncert
studenata FMU.



Trezor pun narodnog pamćenja | Kultura | Novosti.rs

Хрвати тврде да је Слободан Милошевић жив и да је са породицом у Русији? - Правда

Хрватски интернет портал Дневно.хр објавио је текст под насловом“ Је ли Слободан Милошевић уопће умро и живи ли и данас у Русији заједно са својом обитељи?“ у коме наводе низ „нелогичности“ због којих сумњају да је Милошевић жив.

Хрвати предлажу есхумацију

- Недвосмислено његова је „смрт“ 2006. многима одговарала. Међутим, сама чињеница да нико није видио његово мртво тело (осим патолога Холанђанина, Руса и Србина), затим прича да је у његовом телу нађен лек који изазива стање потпуне обамрлости, неке врсте дубоког сна – налик смрти, као и сазнање да нико никада није хтео есхумирати његово тело како би се демантовале све те бројне теорије завере, отварају врата сумњи да је највећи Милошвић и данас жив – пише овај сајт.
Новинар даље наводи да је Милошевићева смрт исценирана да би се уништили докази у поступку Хрватске против Србије за геноцид.
- Реално, такав исход одговарао је многима, јер прекид судског процеса у Хагу осим Србији – држави која се налазила пред оптужбом за геноцид, ишао је на руку и многим светским центрима моћи који су били уплетени у крвави сукоб на подручју бивше Југославије, а којима је претило откривање, јер су биле отворене тајне југоархива. Јасно све је то с временом подгрејало причу како Милошевић није умро у Хашком притвору, него је његова смрт заправо исценирана на што су упућивали бројни докази – тврди аутор.
Као следећи доказ да је Милошевић жив, Хрвати наводе то што породица не обилази гроб:
„Будући је Милошевић покопан на прилично необичном месту, будући нитко није видио његово мртво тело (осим службених патолога) и с обзиром да његов гроб данас нико од његове породице и најближих сарадника уопште не обилази, није немогуће да и Милошевић као и цела његова породица (супруга, кћи, син и брат) живи у Русији.
Занимљиво је да хрватски новинар спомиње и Милошевићевог брата Борислава који је преминуо почетком 2013. године?!
Портал „Дневно“ тврди да паталози који су наводно извршили обдукцију Милошевића ни не постоје.
- Управо је невероватна чињеница да имена и адресе патолога с ВМА (пуковника Илића и Милосављевића) нема у нити једном именику и адресару у Србији. Четири месеца пре изненадне смрти Милошевића је у Хагу прегледао тим од троје специјалиста – кардиолог из Француске, специјалиста за крвне судове из Русије и оториноларинголог из Београда који је на суђењу био сведок одбране. Они су предложили да Милошевић оде на преглед у Русију у познати специјалистички институт Бакуљев, али судско веће је то одбило. Неколико дана касније Милошевић је наводно умро, а индикативно је и то да је Борислав Милошевић само неколико дана након братове смрти отишао у Москву на Институт Бакуљев  - плете се мрежа хрватског новинара теоретичара завере.
У тексту се помиње и повезаност Милошевића са КГБ, као и да је интерес ЦИА и других тајних служби био да Милошевић не буде осуђен. Они верују да је Холандија одиграла кључну улогу у „евакуацији“ Милошевића како би избегли одговорност холандског контигента за „геноцид у Сребреници“.
Портал који је објавио спорни текст је склон промовисању усташке идеологије, а кроз своје текстове је подржавао нападе на ћирилицу у Вуковару.
Извор: Правда


Хрвати тврде да је Слободан Милошевић жив и да је са породицом у Русији? - Правда