Doktor Smrt. - Ništa nije onako kako se govori i priča, kako se u javnosti nameće, ili kako se čini na prvi pogled. Recimo, B. Kljajić, u svom rečniku(1) opisuje intelektualca kao "umnog radnika". Leksikonska odrednica je, vidimo, u duhu Nametnoga, tj. 20. veka. Definicija je, elem, leksikonska: tipičan primer redukovanog shvatanja,materijalističkog, ideološkog shvatanja pojmova intelektualac, inteligenicija. Pojam intelektualca se više od pola veka primao u vulgarnom redukovanom nametnutom razumevanju inteligencije, birokratske inteligencije. Kada razmišljamo o intelektualcu, treba uzeti na prvom mestu pamet, bistrinu uma, široko - najšire obrazovanje, visoku kvalifikovanost za jednu ili više oblasti, izuzetnu moć shvatanja, misaone, mislilačke sposobnosti, ali i harmonično jedinstvo duševnog, duhovnog, razumskog, umnog u ravni intelekta. Pamet je najskuplja na svetu, a u Srbiji i među Srbima? Bacite pogled na 19. i 20. vek i odgovorite pošteno sebi. Intelektualizam, podsetimo, u filozofiji i teoriji spoznaje predstavlja shvatanje na osnovu kojeg do spoznaje dolazimo intelektom, razumom, a ne čulima.
Koliko se Pamet ceni danas, na početku 21. veka, u Srbiji i među Srbima? Ako se naročito ceni zašto se toliko i još uvek neprestano iz zavičaja, odliva? Ako se ne ceni Pamet, ako je omalovažena i povučena u ponore gluposti, bezvrednosti i nestajanja, zar nije krajnje vreme da se upitamo, razumljivo, jasno: šta se dešava sa srpskom Kulturom, Pameću, Religioznošću?
Postoji li prava, realna predstava o srpskim intelektualcima i inteligenciji u poslednjih sto pedeset godina, recimo?
Rajs je savetovao Srbima: "Držite se samo vi, Srbi, one prave: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. I, prionite! Procvetaćete".
Koliko se Pamet ceni danas, na početku 21. veka, u Srbiji i među Srbima? Ako se naročito ceni zašto se toliko i još uvek neprestano iz zavičaja, odliva? Ako se ne ceni Pamet, ako je omalovažena i povučena u ponore gluposti, bezvrednosti i nestajanja, zar nije krajnje vreme da se upitamo, razumljivo, jasno: šta se dešava sa srpskom Kulturom, Pameću, Religioznošću?
Postoji li prava, realna predstava o srpskim intelektualcima i inteligenciji u poslednjih sto pedeset godina, recimo?
Rajs je savetovao Srbima: "Držite se samo vi, Srbi, one prave: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. I, prionite! Procvetaćete".
Razmišljajući o Rajsu i doktoru Petroviću, Dimitrijević(2) kritički piše:
"I Rajs i doktor, pisac dnevnika, behu u sličnom položaju dok su ispisivali najzabrinutije svoje stranice. Na Rajsa se posle Velikog rata u Beogradu niko već osvrtao nije; nisu ga zarezivali. Glatko su odbijani njegovi elaborati. Ni Pašić ga nije primao. Beše u položaju kao i doktor, zabataljen. Kao pisac dnevnika u Dragomancima, odmah posle proboja fronta, pa u Bitolju. Nadežnost protib beznadežnosti. Da li ta bitka beše dobijena uprkos prekomernom onom mrcvarenju?...” (3)
Dimitrijević je, identifikujući Dnevnik vojnog hirurga, dr Mihaila Petrovića (1869 - 1934), utvrdio činjenice koje potvrđuju autorstvo pokojnog gorostasa i tipičnog srpskog prekumanovskog intelektualca. Pri tom je otkrio, i toliko slojeva zapretane važne istorije; otkrivši da su veštačka srodstva jača od krvnih i da živa Srbija - ona koja je probijala i probila Solunski front - stoji nasuprot mrtvom Jerusalimu. Najviše pohvale, već na početku, doktor Dimitrijević zaslužuje baš time: što je svoju najnoviju knjigu sročio u duhu iskrenih i svesrdnih duhovnih potomaka prekumanovskih intelektualaca.
Pišući svoju najnoviju knjigu, uradio je više nego što se očekuje od jedne identifikacije i rekonstrukcije, više nego što se očekuje od darovitih arhivara, književnika, među kojima je, barem kada je reč o poslednjih nekoliko decenija, bilo i darovitih ljudi, ali ne i intelektualaca u pravom smislu reči. Uvek je bilo više onih drugih, birokrata. Uvek je među tzv. srpskom inteligencijom druge polovine 20. veka, i književnicima, bilo više onih koji su pripadali "srpskom bezbožništvu, koje je toliko briga Rajsu zadavalo" - ne slučajno! Dakle, knjigu "U KONTEJNERU" je napisao neko drugi, a ne tipični junak svoga vremena - ne dejtonski intelektualac, u čije najizrazitije predstavnike možemo ubrojati i jednog od najpoznatijih srpskih pisaca, koga je izbacila i nametnula tzv. jugoslovenska, titovska revolucija. Dimitrijevićevu knjigu sam, što se kaže, progutao u jednom dahu, jedne noći, dok je vejao sneg...
Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je, prema svedočenju Jovana Dučića, povodom smrti jednog običnog seljaka ranjenika Milovana, koja uopšte nije bila obična, izrekao nešto vredno pamćenja, da je smrt za srpskog seljaka "jedna obmana, predrasuda, intriga..." Dominantni srpski pisci druge polovine 20. veka - kako oni iz prvih partizanskih redova, tako i oni drugi i treći koji su došli posle njih, sve do S. Basare i najmlađih - ma koliko to nekom izgledalo čudno i neverovatno, i usprkos darovima koje su pojedinačno posedovali, usprkos glomaznim bibliografijama, milionima odštampanih stranica njihovih knjiga - nisu prožeti srpskom metafizikom, samim supstratom naciona, ostatkom ostataka srpskog etnosa. Dogodilo se, nažalost, ono što je jedan veliki i srpski iskreni prijatelj - kakav Arčibald Rajs beše - predviđao, čega se bojao.(* ) To nije teško dokazivati.
"I Rajs i doktor, pisac dnevnika, behu u sličnom položaju dok su ispisivali najzabrinutije svoje stranice. Na Rajsa se posle Velikog rata u Beogradu niko već osvrtao nije; nisu ga zarezivali. Glatko su odbijani njegovi elaborati. Ni Pašić ga nije primao. Beše u položaju kao i doktor, zabataljen. Kao pisac dnevnika u Dragomancima, odmah posle proboja fronta, pa u Bitolju. Nadežnost protib beznadežnosti. Da li ta bitka beše dobijena uprkos prekomernom onom mrcvarenju?...” (3)
Dimitrijević je, identifikujući Dnevnik vojnog hirurga, dr Mihaila Petrovića (1869 - 1934), utvrdio činjenice koje potvrđuju autorstvo pokojnog gorostasa i tipičnog srpskog prekumanovskog intelektualca. Pri tom je otkrio, i toliko slojeva zapretane važne istorije; otkrivši da su veštačka srodstva jača od krvnih i da živa Srbija - ona koja je probijala i probila Solunski front - stoji nasuprot mrtvom Jerusalimu. Najviše pohvale, već na početku, doktor Dimitrijević zaslužuje baš time: što je svoju najnoviju knjigu sročio u duhu iskrenih i svesrdnih duhovnih potomaka prekumanovskih intelektualaca.
Pišući svoju najnoviju knjigu, uradio je više nego što se očekuje od jedne identifikacije i rekonstrukcije, više nego što se očekuje od darovitih arhivara, književnika, među kojima je, barem kada je reč o poslednjih nekoliko decenija, bilo i darovitih ljudi, ali ne i intelektualaca u pravom smislu reči. Uvek je bilo više onih drugih, birokrata. Uvek je među tzv. srpskom inteligencijom druge polovine 20. veka, i književnicima, bilo više onih koji su pripadali "srpskom bezbožništvu, koje je toliko briga Rajsu zadavalo" - ne slučajno! Dakle, knjigu "U KONTEJNERU" je napisao neko drugi, a ne tipični junak svoga vremena - ne dejtonski intelektualac, u čije najizrazitije predstavnike možemo ubrojati i jednog od najpoznatijih srpskih pisaca, koga je izbacila i nametnula tzv. jugoslovenska, titovska revolucija. Dimitrijevićevu knjigu sam, što se kaže, progutao u jednom dahu, jedne noći, dok je vejao sneg...
Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je, prema svedočenju Jovana Dučića, povodom smrti jednog običnog seljaka ranjenika Milovana, koja uopšte nije bila obična, izrekao nešto vredno pamćenja, da je smrt za srpskog seljaka "jedna obmana, predrasuda, intriga..." Dominantni srpski pisci druge polovine 20. veka - kako oni iz prvih partizanskih redova, tako i oni drugi i treći koji su došli posle njih, sve do S. Basare i najmlađih - ma koliko to nekom izgledalo čudno i neverovatno, i usprkos darovima koje su pojedinačno posedovali, usprkos glomaznim bibliografijama, milionima odštampanih stranica njihovih knjiga - nisu prožeti srpskom metafizikom, samim supstratom naciona, ostatkom ostataka srpskog etnosa. Dogodilo se, nažalost, ono što je jedan veliki i srpski iskreni prijatelj - kakav Arčibald Rajs beše - predviđao, čega se bojao.(* ) To nije teško dokazivati.
Nema sumnje da je poglavlje "Prekumanovski intelektualac" jedno od najboljih u Dimitrijevićevoj knjizi; napisao ga je jasno, inteligentno, jedan od ređih današnjih srpskih intelektualaca, koji je poznatiji u medicinskoj oblasti u kojoj je stekao i doktorat (predaje kao redovni profesor na Stomatološkom fakultetu Beogradskog Univerziteta), nego u srpskoj književnosti. Obavio je jedan dragoceni istraživački posao, i nije podlegao iskušenju srpskih književnika da romansira nađeni i neidentifikovani ratni dnevnik jednog od najpoznatijih srpskih vojnih hirurga, koji je, kao i toliki drugi, nepravedno zaboravljen, zahvaljujući, pre svega, nametnoj "pameti" (gluposti) Nametnog ili 20. veka. Profesor Dimitrijević je sa hladnokrvnošću jednog veštog i duševnog anatoma, ušao u strpljivu i napornu i delikatnu "operaciju" oživljavanja ispisanih papira plemenitog doktora, koje su nemilosrdni potomci bacili - doslovce - u kontejner. U celini, Dimitrijevićeva knjiga je izvanredna po mnogo čemu, a meni je draga zbog više stvari, a prvenstveno i zato, što je, kao i pokojni Leonid Šejka, na đubrištu 20. veka, pronašao jednu dragocenu vrednost, koje se prave i istinske kulture ne odriču. I u ovim uvodnim napomenama biće dovoljno da kažem još : Dimitrijević, u najvažnijem poglavlju svoje knjige, pravi paralelu između pisca bačenog Dnevnika, vojnog hirurga dr Mihaila Petrovića i Arčibalda Rajsa, pozivajući se povremeno na Frankla, Dučića... Mogao se pozvati u ovom svom poglavlju i na Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića. Dimitrijević u Rajsovoj knjizi "ČUJTE SRBI" nalazi "opis" prekumanovskog intelektualca. Nasuprot lika prekumanovskog intelektualca, stoji onaj drugi soj,- komersantski.(4)
Miroslav Lukić*
____
1 dr Bratoljub Klaić: "Rječnik stranih riječi", Zagreb, Zora, 1962, 1608 str. ; str. 641. - Dok "inteligenciju" određuje kao "naziv za radnike kod kojih prevladava umni rad nad fizičkim ( inžinjeri, liječnici, pravnici, učitelji, profesori, umjetnici, oficiri, službenici državnog aparata) ; historijski je inteligencija nastala uslijed odvajanja umnoga rada od fizičkog; 2. u dnevnom govoru: razumijevanje, razboritost; oštroumnost, bistrina uma, pamet, obrazovanost, naobrazba, izobraženost, učenost, visoka kvalificiranost..." Itd.
Srbi kroz 20. vek nisu "procvetali". Intelektualci druge polovine ovog veka nisu dorasli pameti i samopregoru svojih dedova, očeva...Birokratska inteligencija, zvanična, ona najzvaničnija, pomračila je horizont srpske kulture 20. veka.
Srbi kroz 20. vek nisu "procvetali". Intelektualci druge polovine ovog veka nisu dorasli pameti i samopregoru svojih dedova, očeva...Birokratska inteligencija, zvanična, ona najzvaničnija, pomračila je horizont srpske kulture 20. veka.
2 "..Rajs primećivaše da je pravih, prekumanovskih srpskih intelektualaca sve manje, da isplivavaju sve neumitnije oni drugi. U novostvorenoj kraljevini svi narodi će imati svoju kulturnu politiku, svi osim - Srba. A dnevnici će na đubrištima završavati jednog dana..."
Brana Dimitrijević: U KONTEJNERU. Zapisi srpskog vojnog hirurga 1916 - 1918, Beograd, Apostrof, 141 str. ; poglavlje "Prekumanovski intelektualac", str. 93
3 “Pitao se to pisac dnevnika, ali i pisac testamenta "Čujte Srbi", kao da su slutili da će jednom, kasnije, dokazivano biti kako su Srbi samo u ratu dobitnici - poput, možda, Mongola, Tatara ili Huna - a da u mirno doba uvek gube. Rajsa je to tek mučilo, bojao se izokrenute one poslovice od malopre : ratom rešavaj ono što si u miru propustio. Rat je, Srbine, tvoje doba! Te zablude. Umesto : Srbi, prinite! Srbi, sačuvajte!
Jer, šta je vaskrsenje ako ne radost? To se pitao pisac dnevnika, u Bitolju. To se u Beogradu, posle svega, pitao i dr Arčibald Rajs.
Brana Dimitrijević: U KONTEJNERU. Zapisi srpskog vojnog hirurga 1916 - 1918, Beograd, Apostrof, 141 str. ; poglavlje "Prekumanovski intelektualac", str. 93
3 “Pitao se to pisac dnevnika, ali i pisac testamenta "Čujte Srbi", kao da su slutili da će jednom, kasnije, dokazivano biti kako su Srbi samo u ratu dobitnici - poput, možda, Mongola, Tatara ili Huna - a da u mirno doba uvek gube. Rajsa je to tek mučilo, bojao se izokrenute one poslovice od malopre : ratom rešavaj ono što si u miru propustio. Rat je, Srbine, tvoje doba! Te zablude. Umesto : Srbi, prinite! Srbi, sačuvajte!
Jer, šta je vaskrsenje ako ne radost? To se pitao pisac dnevnika, u Bitolju. To se u Beogradu, posle svega, pitao i dr Arčibald Rajs.
I doista, zaboravljen sa svekolikom onom preglomaznom opremom, još i malaričnim atakama spopadan, pisac dnevnika beše umnogome paradigma ondašnjeg srbskog borca koji je hitao, i hitao, nadirući nezadrživo bez zastanka i bez odmora, forsirajući već nabujale i hladne reke; koga su zvali i dozivali i zasipali cvećem, a koji jedva da se osmehivao. Preklinjali su ga da im dođe i izvan onog što do tog trena, u tom veku, beše Srbija...
I, kao što doktor za svoj rad u Dragomancima beše nagrađen onakvim povratkom, dugim i neizvesnim, tako i srpski vojnik, koji hitaše u pomoć navodnoj svojoj braći, beše nagrađen, potom, španskom groznicom, tuberkulozom, novim i novim umiranjima, za koja već niko više nije ni hajao. Golgota, Vaskrsenje i Spas srbije biće ubrzo pretvoreni u puke fraze..." (Dimitrijević, isto, str. 92 - 93)
I, kao što doktor za svoj rad u Dragomancima beše nagrađen onakvim povratkom, dugim i neizvesnim, tako i srpski vojnik, koji hitaše u pomoć navodnoj svojoj braći, beše nagrađen, potom, španskom groznicom, tuberkulozom, novim i novim umiranjima, za koja već niko više nije ni hajao. Golgota, Vaskrsenje i Spas srbije biće ubrzo pretvoreni u puke fraze..." (Dimitrijević, isto, str. 92 - 93)
(*) Bekstvo sa sela u grad. - “...zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu, navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje? Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je, osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, oni dolaze u grad iz dva druga razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa žele da budu “činovnici” jer misle, i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitavanju vrednog osoblja u državnim službama. I, zaista, ližno iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja...” Rodolf Arčibald Rajs: ČUJTE SRBI!Čuvajte se seve, Beograd: SPIK, 2004, 116 str. ; str.10
Dokazi su ispred nosa, svuda, u društvu, u tzv. kulturi, u politici, na univerzitetu, u redakcijama časopisa, u svim prestoničkim novinama, i onim provincijskim, u knjigama i prenatrpanim knjižarama, u arhivima...
Dokazi su ispred nosa, svuda, u društvu, u tzv. kulturi, u politici, na univerzitetu, u redakcijama časopisa, u svim prestoničkim novinama, i onim provincijskim, u knjigama i prenatrpanim knjižarama, u arhivima...
4 "Sujetan, grabljiv i hedonističan soj, odnarođen, beslovestan.
Prvi, nažalost, listom izgiboše počev od slavne one Kumanovske bitke. Otuda sintagma. Pre Kumanova beše ih više, mnogo više od potonjih.
Teško je osporavati makar i utisak da škart preovlada posle rata. I Frankl veli: u srcu znamo, najbolji od nas nisu se vratili. No, za Rajsa je iščezavanje prvih uz umnožavanje ovih drugih jedan od znakova i krupnijih razloga, budućeg srpskog sunovrata.
Jedno od najjačih i istovremeno i najtanjih mesta u već pomenutoj Rajsovoj knjizi jeste pitanje religioznosti Srba. Rajs se, povodom toga, kolebao, bacajući poglede čas ka slabo obrazovanim, jedva pismenim srpskim sveštenicima, ali žestokim rodoljubima, čas ka praznim hramovima. Jedva da se u crkvi zatekne po koja starija žena; prosečnog srpskog vernika tamo nema. Ali taj isti prosečni vernik retko propusti da se ne prekrsti i Boga ne pomene pri kakvom krupnijem događaju. Religioznost - da, ispetljava se Rajs, jedva vidljiva, čudna; i, reklo bi se, o niti visi. Izgubite li i to, Srbi, propali ste! Tako Rajs" (Dimitrijević, isto, str. 83).
________
Prvi, nažalost, listom izgiboše počev od slavne one Kumanovske bitke. Otuda sintagma. Pre Kumanova beše ih više, mnogo više od potonjih.
Teško je osporavati makar i utisak da škart preovlada posle rata. I Frankl veli: u srcu znamo, najbolji od nas nisu se vratili. No, za Rajsa je iščezavanje prvih uz umnožavanje ovih drugih jedan od znakova i krupnijih razloga, budućeg srpskog sunovrata.
Jedno od najjačih i istovremeno i najtanjih mesta u već pomenutoj Rajsovoj knjizi jeste pitanje religioznosti Srba. Rajs se, povodom toga, kolebao, bacajući poglede čas ka slabo obrazovanim, jedva pismenim srpskim sveštenicima, ali žestokim rodoljubima, čas ka praznim hramovima. Jedva da se u crkvi zatekne po koja starija žena; prosečnog srpskog vernika tamo nema. Ali taj isti prosečni vernik retko propusti da se ne prekrsti i Boga ne pomene pri kakvom krupnijem događaju. Religioznost - da, ispetljava se Rajs, jedva vidljiva, čudna; i, reklo bi se, o niti visi. Izgubite li i to, Srbi, propali ste! Tako Rajs" (Dimitrijević, isto, str. 83).
________
*Preliminarno objavljeno u knj. Miroslava LukićaČ ŠLJAKA ISTORIJE :Škart, 28. knj. Dela Miroslava Lukića: Umetnost mahagonija. - Beograd:Mobarov institut: Zavetine, 2002. Ovaj poduži tekst je kasnije preštampavan, ali prerađen, kao što se i ovde objavljuje jedna prerađena verzija, koja ne izneverava duh prvog objavljivanja, naprotiv. Ovde će taj tekst biti publikovan u nekoliko nastavaka....
Нема коментара:
Постави коментар