“Ako
bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki
gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su
časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od
gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji
sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim
prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv
predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski
azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje
redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu
gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj
se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene,
ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji
zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da
postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo
jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako
predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako
sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv
grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja.
Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa
tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni
muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja
opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo
nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U
očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i
dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje
nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u
vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i
njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće,
jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući
dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji
posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni
da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi
koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo
zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito
mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor
Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor
savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura,
saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada
začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao
da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama
lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za
osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o
ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova
istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima,
pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili
nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni
vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i
istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su
ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su
samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi
zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje
postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu.
Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje,
glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u
ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i
bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad
samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da
se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako
plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod
jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu
melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici
iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta,
zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako
bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki
gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su
časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od
gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji
sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa
neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život,
nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada
najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da
ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao
uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim,
čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom
svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog
tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili
upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako
bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan,
funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala
anonimna.
U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.”
Podsećanja...
