аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 18. јануар 2012.

Дејан Милутиновић ПУТОВАЊЕ У СРЕДИШТЕ ТАЈНЕ



Јован Пејчић: Профил и длан. Појмови
и поимања, Плато, Београд 2003.

  
Дејан Милутиновић
Књи­га Про­фил и длан: пој­ма­ви и по­и­ма­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа ор­га­ни­зо­ва­на је као тро­дел­на це­ли­на. Пр­ви део је­сте оквир ко­ји је са­ста­вљен од лир­ских фраг­ме­на­та, по­е­ти­зо­ваннх при­ча и пе­са­ма. По­ет­ске ин­тен­ци­је окви­ра усло­вље­не су ти­ме што ту до­ла­зи до по­ста­вља­ња и су­бли­ми­са­ња про­бле­ма. За раз­ли­ку од цен­трал­них де­ло­ва ко­ји ме­та­је­зи­ком, са по­вре­ме­ним искра­ма тро­па, го­во­ре о пој­мо­ви­ма и про­бле­ми­ма, ујед­но ука­зу­јућн и на огра­ни­че­ност и про­бле­ма­тич­ност (ме­та)је­зич­ког пре­но­ше­ња, ру­бо­ви при­ка­зу­ју свест да се про­теј­ска при­ро­да ми­шље­ња мо­же из­ра­зи­ти је­ди­но кроз су­ге­ри­са­ње и до­ча­ра­ва­ње. Јо­ван Пејчић на ру­бо­ви­ма је­зи­ком ча­ра и су­ге­ри­шу­ћи сво­ди ме­та­је­зич­ке по­став­ке.
Цен­трал­ни део књи­ге чи­не два де­ла ко­ји су на­гла­шенн и у на­сло­ву. Пој­мо­ви пре­но­се апо­ри­је и ди­хо­то­ми­је всза­не за на­у­ку о књи­жев­но­сти, као што су: он­то­ло­ги­ја књи­жев­но­сти, кри­ти­ке, жан­ра; од­но­си тер­ми­на и кри­ти­ке, књи­жев­но­е­ти и вред­но­ва­ња, пи­са­ња и ми­шље­ња, по­ру­ке и по­у­ке, по­е­зи­је и про­зе, умет­но­сти и исто­ри­је; про­блем пе­сни­ка-кри­ти­чарâ (ко­је Јо­ваи Пеј­чић на­зи­ва по­ли­гра­фи­ма), књи­жев­ног знал­ства, узо­ри­то­сти учи­те­ља...
Дру­ги дeo, По­и­ма­ња, до­но­си тек­сто­ве ко­ји су гру­пи­са­ии око, три ча­сти“, три тсмат­ска кру­га. Пр­ву част чи­не тсксто­ви са те­ма­ма из на­ци­о­нал­не исто­ријс. Ства­ра­о­ци ре­чи­ма Све­ти Са­ва, Је­фи­ми­ја, Ра­кић, Ну­шић, Aнђa Пе­тро­вић, Јо­ван Скер­лић, Бра­ни­мир Ћо­сић – по­сма­тра­ју се као при­ме­ри ро­до­љу­бља, као узо­ри ко­ји су сво­јим де­ла­њем и пре­га­ла­штвом за­слу­жи­ли ви­со­ко ме­сто у на­ци­о­на­ли­ој исто­ри­ји и ми­ту. Дру­га част при­ка­зу­је Бе­о­град у књи­жев­но­сти, од­по­сно књи­жев­ни Бе­о­град, од пр­вих по­ме­на дo Дру­гог свет­ског ра­та. Tpeћa част при­па­ла је ве­ли­ким свет­ским пе­сни­ци­ма и мпсли­о­ци­ма: Де Ви­њи­ју, Рил­кеу,
Тол­сто­ју, Мал­роу, Та­го­ри, Емер­со­ну, Хам­ва­шу.

Ипак, иако је реч о раз­ли­чи­тим те­мат­ским це­ли­на­ма, сви тек­сто­ви Про­фи­ла и дла­на из­у­зет­но су бли­ски и по­ве­за­ни. Они су кон­ци­пи­ра­ни на ис­тој ме­то­до­ло­шкој осно­ви.
Аутор jc у овом по­гле­ду ја­сан: Из мно­штва пер­спек­ти­ва што се ну­де, фи­ло­соф­ска те­ма­ти­за­ци­ја два­ју аспе­ка­та би­ће до­вољ­но до­бро по­ла­зи­ште за си­сте­ма­ти­са­ње ка­ко ошп­тих, та­ко и оних те­же уоч­љи­вих ин­те­и­ци­ја и вред­но­сти.“ То зна­чи да се у свим тсксто­ви­ма као обе­леж­је њи­хо­ве струк­ту­ре ја­вља­ју ка­рак­те­ри­сти­ке ве­за­не уз исто­риј­ско, фи­ло­зоф­ско и ли­те­рар­но. Исто­риј­ски сег­мент од­ре­ђу­је да све те­ме бу­ду би­ра­не из ди­ја­хро­ни­је, да је се­ћа­ње, про­шлост и тра­ди­ци­ја из­вор из ко­јег по­ла­зе и у ко­ји уви­ру тек­сто­ви Јо­ва­на Псјчи­ћа. Али тај кор­пус не ко­ри­сти се за сво­ђе­ње на по­у­ку, ко­ја су­жа­ва“, већ се у ње­му тра­га за уни­вер­зал­ном ин­стан­ци­јом го­во­ра, ства­ра­ња, ми­шље­ња – „по­ру­ком, ко­ја са­жи­ма. Дру­гим ре­чи­ма, се­ћа­ње, про­шлост и тра­ди­ци­ја при­сут­ни су као об­лик љу­ба­ви ка му­дро­сти, ди­на­мич­но и не­пре­глед­но по­ље по­ја­ва и пој­мо­ва ду­ха. Ова­квом ди­ја­лек­ти­ком исто­риј­ско и фи­ло­зоф­ско спа­ја­ју се у је­дин­стве­ну це­ли­ну. На­чин при­ка­зи­ва­ња њи­хо­вог спа­ја­ња је ли­те­ра­ран или, дру­гим ре­чи­ма: ди­ја­лек­ти­ка се пре­но­си тро­пи­ма. Јо­ван Пеј­чић пи­ше ср­цем, а су­ди ра­зу­мом и тра­ди­ци­јом.
Нај­бо­љи при­мер за то jecтe сам на­слов. Пој­мо­ви дла­на и про­фи­ла раз­от­кри­ва­ју се сва­ким тек­стом, а њи­хов сми­сао се ви­ше на­слу­ћу­је но што се до­зна­је. Јер и тај­на и исти­на за ко­ји­ма се тра­га jеcу та­кве ди­ја­лек­тич­не и ме­та­фо­рич­не: по­пут про­фи­ла ко­ји ја­сно осли­ка­ва, и дла­на ко­ји не­у­хва­тљи­во про­ри­че.
Ба­вље­ње ду­хом и су­шти­на­ма де­лу­је ег­зо­тич­но у све­ту фор­ме и фраг­ме­на­та, у вре­ме­ну ко­је је но­вац, и ка­да су ин­фор­ма­ци­је, у свом ру­ди­мен­тар­ном об­ли­ку, нај­ва­жни­је. Сто­га Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу, у књи­зи Про­фил и длан, и ни­је то­ли­ко ста­ло да, на пр­вом ни­воу, пре­но­си или ши­ри ин­фор­ма­ци­је, не­го да чи­та­о­ца по­кре­не на ми­са­о­ну ак­тив­носг. Књи­га се, отуд, не мо­же пре­ле­те­ти, она се мо­ра чи­та­ти, са за­др­шком чак, ужи­ва­ју­ћи и про­ми­шља­ју­ћи сва­ки ред.
Кроз чи­та­ву књи­гу Јо­ван Пеј­чић екс­пли­цит­но и имли­цит­но при­ка­зу­је и до­ка­зу­је став да (књи­жев­на) кри­ти­ка ни­је па­ра­зит­ска ди­сци­пли­на. На­про­тив, (књи­жев­на) кри­ти­ка пред­ста­вља вр­хун­ску ак­тив­ност ду­ха, и то из два раз­ло­га. С јед­не ста­не, ње­го­вим ре­чи­ма, за­то што је са­мо „по­зва­ни­ма омо­гу­ће­но истин­ско вред­но­ва­ње умет­нич­ких де­ла“, јер „свак сваг­да раз­у­ме и во­ли са­мо оно што му је рав­но: нај­ве­ћи нај­ви­ше. С дру­ге стра­не, за­то што је сам на­чин на ко­ји кри­ти­ка при­ка­зу­је су­до­ве о умет­но­сти та­ко­ђе умет­ност. Ме­та­фо­ра про­фи­ла и дла­на и ов­де се мо­же ис­ко­ри­сти­ти, по­што је кри­ти­ка и про­фил јер ука­зу­је на са­мог кри­ти­ча­ра, ње­го­ве спо­соб­но­сти и лу­ци­ди­ост, и длан јер пре­но­си не­у­хва­тљи­во: го­во­ре­ћи о умет­но­сти, и са­ма, ако не по­ста­је, а оно при­бли­жу­је се умет­нич­ком.


Алтера, Београд 2010 (II изд.)
3aтo је о књи­зи Јо­ва­на Пеј­чи­ћа у стро­гом жан­ров­ском сммслу ве­о­ма те­шко го­во­ри­ти. То је збир­ка есе­ја ко­ји су ком­по­но­ва­ни и ускла­ђе­ни по­пут ли­те­рар­ног де­ла. Двој­ност (али не и по­дво­је­ност) ор­га­ни­за­ци­је при­сут­на је на сва­ком ко­ра­ку. Иако су основ­ни про­бле­ми из до­ме­на на­у­ке о књи­жев­нос­ги (кри­ти­ке, те­о­ри­је и исто­ри­је), они су пред­ста­вље­ни на нео­би­чан на­чин. Из­ре­че­ни ста­во­ви ор­га­ни­зо­ва­ни су та­ко да сем по се­би, го­во­ре, то јест до­ча­ра­ва­ју и сво­јом ор­га­ни­за­ци­јом. Мо­жда је овај по­сту­пак нај­у­оч­љи­ви­ји на син­так­сич­ком пла­ну, јер је ре­че­ни­ца сво­јим ин­вер­зи­ја­ма, умет­ну­тим син­таг­ма­ма и кла­у­зу­ла­ма, игром ре­чи­ма и њи­хо­вом ети­мо­ло­ги­јом и сми­слом, реч­ју сти­лом, бли­жа ли­те­рар­ном не­го дис­кур­зив­ном на­чи­ку при­ка­зи­ва­ња. Сто­га је и ужи­так дво­струк: Про­фил и длан не са­мо да пру­жа­ју нео­п­ход­не и за­ни­мљи­ве ин­фор­ма­ци­је сва­ко­ме ко се ба­ви књи­жев­но­шћу, већ омо­гу­ћа­ва­ју и ужи­ва­ње у на­чи­ну на ко­ји су оне из­ре­че­не, те ће се чи­та­лац че­сто вра­ћа­ти и из­но­ва иш­чи­та­ва­ти ре­до­ве да би се на­сла­ђи­вао у њи­хо­вој ли­те­рар­но­ста и ла­ко­ћи пре­но­ше­ња про­бле­ма.

Нема коментара: