Српску историју држе у фиоци, а Сулејмана на тв

Сценариста Гордан Михић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Узбудљива сага о нама
• 
  Михић: Стварам на згаришту сломљених идеала

• Вече у част лауреата
• Гордану Михићу „Кристална призма”
• Михић: Нема више снажних страсти

ТОКОМ писања серијала "Огњиште" и вишегодишњег "копања" по библиотекама, музејима, историјским списима, мемоарима..., најузбудљивија ми је била потврда сазнања које, иначе носим у себи од детињства - да храброст и истрајност мењају свет, а не кукавичлук, остајање по страни, пристајање на нељудске услове и нељудска времена. Каже ово, за "Новости", Гордан Михић, сценариста који готово пет деценија исписује ову нашу, нимало лаку друштвену и психолошку "историју". Михићев потпис стоји на култним филмовима од периода "црног таласа" до данас, а његови серијали и драме убрајају се у златне примере наше ТВ продукције.

Јесмо ли данас свесни тога шта значи грађанска храброст, а шта је пристајање на нељудске услове и нељудска времена?

- У "Огњишту" сам створио лик Аксентија Вишњића, човека који је започео животни пут као сироче и препродавац на пијаци, да би се сам школовао, учио, путовао и схватио да постоји нешто што је изнад питања личне користи. А то је рад за свој народ. Тај Аксентије учесник је и сведок свих судбоносних збивања од оснивања Велике школе 1808, до краја владавине Обреновића. Кроз његов животни пут, изузетна дела и лична страдања, грехе, заблуде и промашаје поставио сам питања ко нас је све водио, за ким смо ишли, коме веровали, шта су правде и неправде света, извлачимо ли поуке из грешака, где је наша одговорност за то што смо се олако препуштали људима који немају ни визију, ни знање, ни снагу, ни мудрост. Или, шта се чинило онима који су те квалитете имали, колико су их вређали, ниподаштавали и онемогућавали, Вука, Стерију, Доситеја, Ђуру Јакшића... А све су им то чинили они учмали у својој жабокречини, бахати, моћни, они којима су власт и похлепа били једини императив.

Где су одговори на сва та питања?

- У нама самима. Аксентије је три пута све губио, и три пута почињао живот из почетка. Остајао је без породице, пријатеља, био је пребијан, хапшен, прогоњен, дизао се из пепела, и не само да је активно помагао стварање институција савременог друштва, већ се свим силама трудио да помогне слабима, немоћнима, гладнима, онима који су у безнађу. Током живота упознао је Карађорђа, Милоша Обреновића, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, са којим је био посебно близак, кнеза Михаила, Јована Ристића, капетана Мишу Анастасијевића, председнике влада, министре, два руска цара, знамените Србе из Трста и Беча..., велике личности тадашње Европе које су, свака на свој начин, биле заинтересоване за Србију попут Гетеа, Игоа, Енгелса, Гогоља, Лајбница...

РЕМЕК-ДЕЛА И ТЕНДЕРУ РТС сте створили ремек-дела као што су "Самци", "Камионџије", "Отписани", "Балкан експрес", "Сиви дом", "Заборављени", "Сироти мали хрчки", "Господин Фока"...
Да ли и догађај са "Огњиштем" такође говори о нама?
- Ни слутио нисам како ће се све завршити када су ме пре много година Александар Тијанић и Никола Мирков позвали да покушам да створим један телевизијски еп о српској историји. Тражили су три циклуса по двадесет осам епизода о настајању српске државе од 1804. до 20. века. Кроз све крваве догађаје, устанке, ратове, жртве, победе, поразе, велика остварења, немале грешке и заблуде, кроз сукобе династија, стварање школства, просвете, здравства, културе и уметности. Нисам оклевао да се упустим у тај подухват, када сам га завршио, стигле су сјајне рецензије. Али после расписаног тендера за реализацију "Огњишта" оне нису значиле ништа - речено је да нема пара. У међувремену, снимале су се друге серије са неколико стотина епизода. Нисам рекао ни реч против тих аутора и њихових идеја, не кажем ни сада, али остаје чињеница да је "Огњиште" било прво које је написано да је означено као апсолутни приоритет и - заборављено.

Ко се данас посебно интересује за Србију, у чему се тадашња и садашња Србија разликују?

- Највише се интересују мешетари Међународног монетарног фонда и велике силе које постављају своје услове. Што се тиче приче о Европи, кључна реченица о нама изговорена је 1808. године, на отварању Велике школе, а она гласи: "Ослобођена, напаћена Србија овим даном поново почиње да се приближава породици европских народа". Да се Аксентије Вишњић данас појави, видео би да, иако је прошло две стотине година, то приближавање још траје. Стално смо тој Европи никад ближи, и никад даљи.

Шта је разлог за то што нам се историја понавља и као трагедија и као фарса?

- Историја се циклично креће, а код нас, што су се ствари наизглед више мењале, то су некако остајале исте. Учини нам се да је неки пут поплочан најбољим намерама, а испостави се да је то правац за пакао. Нисмо у томе усамљени, много је друштава која су то горко искуство осетила и платила. Судбине "обичних људи" уобличавају ратови и револуције, стварање нових класа које се енормно богате, идеалисти који напуштају идеале и подлежу похлепи за влашћу, моћи, новцем... С друге стране, ми мало знамо о нашој историји. Тужно је и ненормално да наше ТВ гледалиште све зна о Сулејману или Џингис Кану, а готово ништа о ствараоцима српске историје, о генерацијама које су остваривале слободу и право на живот без обзира на жртве и страдања, о великој и судбоносној епохи која не сме да буде заборављена.

Телевизијска сага "Огњиште", коју сте писали пет година говори о српској историји с почетка 19. века. Али снимање је опет одложено?

- Закључак је да РТС ништа није ни покушао да уради да се упркос свим финансијским тешкоћама пројекат ипак реализује. Било како било, скоро је сасвим извесно да се "Огњиште" никад неће ни снимити. Волео бих да нисам у праву, али тако је. Лично, ја ћу то некако поднети. Биће ми жао и тешко, јер сам уложио све што сам могао, знао и умео у тај пројекат. Ја имам 18 ТВ серија и 50 играних филмова, и сматрам да сам неки траг иза себе ипак оставио. Ако смем да кажем, на губитку је РТС и његово гледалиште, не зато што неће мене бити на програму, него што прича о једној епохи, о страшном и величанственом 19. веку опет тоне у мрак телевизијске фијоке.

За Емира Кустурицу завршили сте неколико пројеката, међу којима је, поред адаптације романа "На Дрини ћуприја" и сценарио за филм "Панчо Виља"?

- У данашњем свету основне људске вредности потпуно су скрајнуте, омаловажене и скоро сасвим одбачене. Зато није чудо што се у Мексику, у коме се првих деценија прошлог века са заносом и надом певало и причало о великом револуционару Панчу Виљи, и о истом тако великом револуционару Емилијану Запати, данас, нажалост, годинама, на сав глас прича о нарко-босу који има империју створену на трговини дрогом, Ел Чапу, о томе како је побегао из затвора и како је ухваћен. То су јунаци ових дана. Остаје једина нада да се историја ипак циклично креће, па ће се можда једног дана вратити на сцену људи типа Панча Виље и Емилиана Запате.

ШТА ЈЕ ПРИОРИТЕТДА ли сте још некога покушали да заинтересујете да се серијал "Огњиште" ипак сними?
- Јесам, и то не због себе и тога што сам дуго и помно радио, већ зато што, ипак, треба поставити питање да ли је могуће да је овом народу потребнији фудбалски стадион у Београду, поред четири постојећа, и да ће за то без проблема наћи сто педесет милиона евра, а да српска историја 19. века нема никакав приоритет. Дуго сам размишљао и онда сам одлучио да идем код председника републике. Он ме саслушао, али пошто није било никаквог резултата годину дана, написао сам писмо председнику Владе, па писмо председнику УO РТС, Министарству културе, али ми је државна секретарка рекла да треба сачекати неколико година, да је таква и таква ситуација, да Министарство културе не може ништа да помогне...

Ко би могао да буде Панчо Виља наших дана?

- Наука и уметност унапређују и мењају свет, а поред њих, мислим да су јунаци наших дана они "мали људи" о којима се врло мало говори и пише у јавности, који се скоро и не помињу. То су обични људи који раде, живе, стварају, чувају своје породице, који упркос свему што се догађа нису изгубили доброту и спремност да помогну другима. Ти људи, заправо, чувају свет онакав какав треба да буде.

Да ли вас можда растужује стална актуелност онога што сте написали, и шта вам се чини најстрашнијим у данашњим "вранама", или у "дневнику увреда" наших дана?

- Волео бих да о тој актуелности размишљају моји читаоци или гледаоци, није упутно да ја оцењујем такве ствари. А данас ми се све подједнако чини страшним - и глупост, и бруталност политике, моћи, новца, и грамзивост, и одсуство морала, правде, људске части и достојанства. А најстрашнија прича је ова о избеглицама из Африке и Азије, које из хаоса, ратова, злочина и беде траже спас у Европи, која има свог удела у узроцима њихове несреће и сада не зна шта ће с њима.

Постоје ли данас неке спасоносне идеје за свет као што су постојале некада, има ли Србија ту идеју?

- Постоје, и увек су исте, од античких времена. И опет, по ко зна који пут, чекају неке младе људе који ће их развигорити. То важи и за Србију - одувек се зна које су ствари за које се вреди борити, шта су идеали слободе, правде и једнакости, шта је поштовање других људи, шта је поштовање оних који не могу да живе без помоћи других, свих потлачених и понижених.

Гордан Михић: Српску историју држе у фиоци, а Сулејмана на тв

Апсурдна, чудна, и сигурно политички мотивисана одлука ....

'Новости' сазнају: Карађорђевићи без Белог двора  /  Агенција за реституцију одбила захтев династије. Образложење: Враћање дворског комплекса забрањено законом -  В. Ц. С. | 29. јануар 2016. 10:47 

Бели двор

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Евангелистима држава вратила цркву
• 
  До ствари из Титовог сефа другим путем

• Дом поцепаних душа
• Одлука о Белом двору следећег месеца
• Потомци Романова и Карађорђевића заједно након једног века

ЗАХТЕВ породице Карађорђевић да им буде враћен дворски комплекс на Дедињу Агенција за реституцију одбила је 21. јануара као неоснован. У делимичном решењу до ког су дошле "Новости", наводи се да се одбија захтев Карађорђевића за враћање и обештећење непокретности дворског комплекса конфисковане указом Председништва Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 8. марта 1947, а о преосталом делу захтева династије биће одлучено накнадно, посебним решењем.

Десет наследника краља Петра и принчева Томислава и Андреја поднело је захтев за реституцију крајем јануара 2014. На усменој јавној расправи пред Агенцијом они су пoтврдили да остају при свом захтеву, да посебан закон о дворском комплексу никада није донет и да чланови краљевске породице имају право на повраћај имовине баш као и сви други грађани. Такође су рекли да је Одлука о утврђивању дворског комплекса на Дедињу за споменик културе, све са покретним стварима у њему, у супротности са важећим Законом о заштити културних добара.

Државно правобранилаштво успротивило се враћању дворског комплекса, као и других непокретних културних добара од изузетног значаја у државној својини.

Пошто је саслушала обе стране и размотрила приложене доказе, Агенција за реституцију одбила је првостепеним решењем захтев Карађорђевића. У образложењу наводе да дворски комплекс не може бити предмет враћања нити обештећења будући да је његов статус уређен посебним законом, којим је изричито забрањено враћање права својине на њему.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић потврдио је, за "Новости", да је Агенција донела одбијајуће решење и додао да наследници имају право жалбе у року од две недеље. О осталим некретнинама које су тражили Агенција ће одлучивати накнадно, парцијално решавајући део по део имовине.

Александар и Катарина Карађорђевић, станари Белог двора

Карађорђевићи су, иначе, тражили имовину која је после смрти краља Александра, оставинским решењем од 27. октобра 1938. подељена на три једнака дела између синова Петра, Томислава и Андреје.

ИДУ ДО СТРАЗБУРА

ЗАСТУПНИЦИ Карађорђевића уложиће на решење Агенције жалбу, а уколико и другостепено решење Министарства финансија буде одбијајуће, спремни су да се обрате Уставном суду. Како кажу, ићи ће чак до Европског суда за људска права у Стразбуру.

рађорђевићи без Белог двора | Друштво | Novosti.rs

Држава се према селима односи као да је то минимални и готово неважни део територије. А политичари се занимају за сељаке, њихове оборе и оранице у време избора и изборних кампања

Шуме гутају цела села

Владимир Николић у фабрици воде

НАСТАВЦИ

1. Самоћа најтежа болест
2. У два села два сељака
3. Стада само на екрану
4. Живот само успомене
5. Мердаре пусто српско
6. Држава селу маћеха
7. Учитељица и ђак Михајло
8. Далеко је светло у тунелу
9. Шуме гутају цела села
10. Гладна уста не бирају
11. Вукови једини гости
12. На поклон имања и куће
13. Само тројке спасавају

СРОДНЕ ТЕМЕ

МИГРАЦИЈА на југу Србије је заустављена. Више нико не одлази јер ко је могао и имао где да оде, учинио је то још пре двадесетак година. Заједно са њима отишао је живот из Мајковца, Обилића, Ображда, Савинца, Турјана, Јаворја, Козила, Пржојна, Радевца, Радиновца, Секицола, Мелова, Мрковице, Падежа, Равног Дела, Црвеног Брега, Богуновца, Боровца, Велике Браина, Врапца, Павличине, Рајчетине, Рупља, Састав Реке... Са људима нестају и називи села.

Острозуб се предао, у њему више нема живота. На бедемима Јаворја остала је само немоћна Гмитра Илић (90). У Медвеђи је за десет година преполовљен број становника, а у Црној Трави има само 200 радно способних Црнотраваца. За десет година држава слободно може да отпише Црну Траву, Медвеђу, Бојник, Лебане и делове Власотинца и Лесковца. Остаће пространства у којима тренутно живи мање становништва него крајем 19. века.

Становници ових живописних села лако се могу пребројати. Ретко ко од њих је млађи од 50 година. Само три бебе рођене су прошле године у Црној Трави, што је прослављено као златна медаља на олимпијади.

Узроци су бројни, а последице већ видљиве. Села гутају шуме и растиње, пропадају куће и окућнице, путеви се тешко обнављају. Суморна предвиђања наших саговорника су да више никаква државна стратегија када би и сутра почела (а то се неће десити у скорије време), не би могла да помогне.

- Држава се према селима односи као да је то минимални и готово неважни део територије. А политичари се занимају за сељаке, њихове оборе и оранице у време избора и изборних кампања. Нестанак становништва у селима, за две-три деценије, довешће до промене биодиверзитета на великом простору, пре свега на југоистоку Србије. Некада култивисаним и уређеним атарима поново ће овладати дивљина, а стара напуштена села вратиће се у период од пре двеста и више година, када су то била насеља у настајању. Тада су људи крчили шуме да би подигли куће - указује проф. др Ђура Стевановић са београдског Пољопривредног факултета, директор Завода за социологију села.

Слободан Драшковић, председник општине Медвеђа, каже да се у последњој деценији број становника смањио за 50 одсто. Броје три хиљаде душа мање и тренутно их је 10.778, од којих је осам хиљада радно способних. У поређењу са Црном Травом где живи 2.050 становника од којих су 200 радно способни, а која је по пространству много већа, Медвеђа је „мегалополис“.

- Не треба бити много мудар да би се открио узрок овакве демографске слике - каже Драшковић. - Сиромаштво и безнађе су учинили своје. Нисам сигуран да стање може да се поправи, али дајемо све од себе да задржимо људе. Да им дамо парче хлеба и наду да остану у Медвеђи. Држава би требало да клекне и замоли их да не одлазе. Отворили смо рудник, ускоро ћемо оживети „Нитексов“ погон, а држава ће саградити затвор. Сад је минут до 12, а ми смо пропустили све рокове.

ШКОЛЕ ЦЕНТРИ ЖИВОТА ПРОФЕСОР Ђура Стевановић указује да развој села непосредно зависи од сеоских институција, посебно од сеоских школа које су и културни и социјални центри: - У њима се не одвија само наставни процес, већ и културни и друштвени живот села. Оне су симболи аутономије заједнице, њене виталности и идентитета. То што комуналне службе у мала села не долазе, што немају лекаре, учитеље, само показује зашто су села код нас препуштена нестајању. Очигледно је да друштво мора да промени став према селу и сељаштву.

Није лако ни Славољуби Благојевићу, првом човеку Црне Траве који више не очекује „чуда“, али као рођени горштак верује да ипак држава неће дозволити да ова пространства остану на брисаном простору. Помоћ из Београда споро и недовољно се пробија до Власинске висоравни.

- Како да замерим мојим Црнотравцима што су отишли када и мене понекад ухвати паника „зашто сам остао“, вајка се Благојевић. - Највише сам тужан јер ми је жао мојих старих и немоћних комшија који су остали сами. Имамо само 200 радно способних. Шта је за државу да макар половини обезбеди посао.

Десетак младића из Преслапа, Калне и Градске, опустелих планинских села на Власинској висоравни, ни у сну нису могли да замисле да ће надомак својих кућа наћи запослење. Нјихов сан постао је јава захваљујући Радету Ђурићу, предузетнику из Београда који је сав свој капитал уложио у изградњу савремене фабрике за флаширање воде.

Владимир Николић (29) из Градске тек је формирао своју породицу. Има супругу и сина. Добио је посао као приправник у фабрици воде „Слив“.

- Веровао сам да ћу пре добити премију на лутрији него посао. Није ми било друге и планирао сам да одем у печалбаре, јер морам да бринем о породици, прича Владимир, не прекидајући надгледање линије за пуњење боца чистом, планинском водом.

Раде Ђурић је пуних девет година упорно радио да би добио потребне дозволе и саградио фабрику.

- Отишао сам као и сви „трбухом за крухом“ и 30 година се нисам враћао. Бавио сам се прерадом меса. Ипак, вукло ме је нешто месту рођења - прича Раде. Овакву климу и природу нећете нигде наћи. Нема индустрије на стотине километрима около. Штета је само што је све мање људи. Подухвати попут овог, неће зауставити миграцију, јер готово и да нема ко да оде, већ ће натерати многе да се врате.

Нјегове речи потврђују и радници Милан Благојевић (22), Бобан Голубовић (39), Срђан Стојановић (24). Хтели би да задрже посао по сваку цену и апелују да држава помогне људима који желе да уложе новац у црнотравски крај.

- У Преслапу живи 170 становника од којих смо нас 40 момци. Без посла и девојака нема нам живота овде. Фабрика за нас може у правом смислу речи да значи живот - вели Бобан Голубовић.

(Наставиће се)

Шуме гутају цела села

Горњи и Доњи Рињ код Беле Паланке од гашења чува по један мештанин

Петар Беков направио етно кућу

НАСТАВЦИ

1. Самоћа најтежа болест
2. У два села два сељака
3. Стада само на екрану
4. Живот само успомене
5. Мердаре пусто српско
6. Држава селу маћеха
7. Учитељица и ђак Михајло
8. Далеко је светло у тунелу
9. Шуме гутају цела села
10. Гладна уста не бирају
11. Вукови једини гости
12. На поклон имања и куће
13. Само тројке спасавају

СРОДНЕ ТЕМЕ

Бела Паланка, некадашња римска Ремизијана, која је у окружењу три природна парка, имала је значајнију улогу у источном римском царству пре много векова него у савременој Србији. Многа од 46 села, нарочито на ободу Сврљишких планина, али и Суве планине, пред гашењем су.

СВАКЕ године Србија изгуби један град величине Јагодине или Руме, упозоравају демографи. Србија данас има 300 хиљада душа мање него пре десетак година, поручују статистичари. Од 165 општина позитивним прирастом могу да се похвале само четири!

Невесела демографска слика земље још је суморнија на селу, поготово на југоистоку. Гасе се вековна огњишта, школе су одавно празне, а оно мало живота пулсира у времешним људима заборављеним од рода и порода, и државе такође.

А младост се преселила у вароши уздајући се у бољи живот.

Дојкинци су највеће село на Старој планини. Према речима Драгана Најдановића, председника МЗ, овде тренутно живи 180 људи, старости од 65 до 80 година. Од тога је неколико десетина у изузетно тешкој материјалној ситуацији и помоћ им је неопходна. Нажалост, сви су мање-више једнаки у сиротињи тако да мало ко може да помогне другом. У Јеловици, Брлогу, и другим местима низ кањон плаховите Височице, али и у Гостуши, Паклештици, Бели, Топлом Долу и Засковцима, стање је још горе. Остареле горштаке више не радују ни приче о зимским туристичким центрима на Старој планини, о градњи жичара, хотелских комплекса.

Последња свадба у овом крају била је пре готово три деценије, када су се на планинском ветру и последње пелене осушиле. Некадашње школе су руиниране, столарија покрадена, а од када се са границе повукла војска, опустеле су и карауле, које су, на неки чудан начин, одржавале нит живота у овом делу Србије.

Зато су сахране честе. Нажалост, дешава се да нема ко ни гроб да ископа. Старачке руке нису за крамп и ашов који треба зарити у тло пуно камења. То врло добро знају у димитровградском крају, у селима од Смиловаца у Забрђу до Горњег и Доњег Криводола, Сенокоса и Браћеваца на другој, северној страни Видлича.

Драган Митов (52) је један од двојице преосталих становника Доњег Криводола. Баљев Дол и Браћевци су се свели на по три житеља, у Изатовцима, Каменици и Сенокосу има их укупно четрдесетак, али се на другој страни димитровградске општине потпуно угасио Верзар и још неколико засеока.

- Цело село сваког дана пије кафу или код мене, или код комшије - са дозом црног хумора прича Митов, који је некада радио у Димитровграду, а сада живи од десетак коза у Криводолу.

- Старопланински крај је деценијама запостављан у свим режимима и од свих владара и ово што се сада дешава последица је тога. Политичари уочи сваких избора „праве“ путеве, асфалтирају сокаке, али сада више ни то не обећавају јер немају коме, просто нема гласача. Из града сам отишао јер ми је овде лепше. Издржавам се од коза и не зависим ни од ког. Сам сам свој газда и знам да ће ми бити онако како радим - прича Митов.

У Забрђу је стање нешто боље, нарочито у Височким Одоровцима, Смиловцима, где се настанио и Петар Беков. Од породичне зграде је направио етно кућу са преко 5.000 експоната, надајући се да ће се туризам развити и да ће моћи од овог посла солидно да живи или да бар заради пензију до које му је остало још неколико година. Ипак, ствари се не одвијају динамиком на коју је он рачунао, па је принуђен да буде и гробар.

ВЕЧИТЕ НЕЖЕНјЕ
НА подручју Беле Паланке има чак 675 нежења старијих од 45 година. Поједини су већ загазили у седму деценију, што значи да се никад неће ни оженити нити ће имати потомке, односно нема ни просте репродукције, а о прираштају и да не говоримо. Са млађима од 45 година, тај број је далеко већи - каже Немања Милошевић и додаје да су се ствари поприлично отеле контроли, а последице ће бити страшне. О томе сведочи и податак да се просечно овде догоде четири смрти, а само једно рођење годишње.

- Охрабрује ме повратак пензионера из Димитровграда, Пирота, Ниша, Београда и других места где су својевремено отишли „трбухом за крухом“. Лјуди се враћају нарочито лети, обнављају куће, а станове по градовима остављају деци. Последњих година је у овом крају обновљено више десетина старих, али има и новоподигнутих кућа. Нажалост, често се дешава да ме ангажују као гробара, јер нема способног човека да ископа раку. Некад се на сахрану чека и по два дана, док издалека пристигну потомци - казује Петар Беков.

Бела Паланка, некадашња римска Ремизијана, која је у окружењу три природна парка, имала је значајнију улогу у источном римском царству пре много векова него у савременој Србији. Многа од 46 села, нарочито на ободу Сврљишких планина, али и Суве планине, пред гашењем су.

Како каже Немања Р. Милошевић, хроничар овог краја, Доњи и Горњи Рињ имају по једног становника, у Бабином Калу их је седморо, исто толико и у Глами, а и у Топоници животари шест старих особа. Од око 14.500 житеља белопаланачке општине, скоро 10.000 их је у граду.

Драган Марковић је са Старе планине. Радио је у предузећу које је пропало, али се довија у граду, јер каже да би на селу гладовао.

ПородиЧна кућа се распала. Струју су нам одавно искључили, нема пута ка селу, немам ништа од стоке и механизације и за покретање било код посла потребно ми је бар десет хиљада евра. То је за мене огроман новац. Осим тога, оно мало имања што је остало није папиролошки подељено са браћом - каже Марковић.

Оскудица и немаштина у планинским, али и у селима близу града, поприлично су променили оно мало преосталих људи. Као да се традиционално гостопримство, по коме је овај крај познат, неповратно губи.

- Свако је сам са својом муком и мислима и свако је нервозан. Раније су људи били спремни да прискоче у помоћ, сада није такав случај. Сами су као пањеви, љути на потомке, па и на животну тескобу која их притиска и чекају најмањи повод за свађу - каже Лјубомир Костадиновић из средњевисочког села Поковеник.

Витомир ЋИРИЋ

(Наставиће се)

У два села два сељака

Новинарска патка, или заиста: На поклон имања и куће?

Професор Вита Милић испред своје куће

НАСТАВЦИ

1. Самоћа најтежа болест
2. У два села два сељака
3. Стада само на екрану
4. Живот само успомене
5. Мердаре пусто српско
6. Држава селу маћеха
7. Учитељица и ђак Михајло
8. Далеко је светло у тунелу
9. Шуме гутају цела села
10. Гладна уста не бирају
11. Вукови једини гости
12. На поклон имања и куће
13. Само тројке спасавају

СРОДНЕ ТЕМЕ

У МОЈОЈ родној Папратни је, изгледа, најгоре: данас тамо нема ниједног човека, а после Другог светског рата је било 100 кућа и 550 становника - подсећа проф. др Вита Милић, са Техничког факултета у Бору. - Окупљамо се једанпут годишње на Светог Јеремију. Дође нас и до 150 из целе Србије и белог света. Исто је и у суседној Репушници за Свету Тројицу. Тамо су Дрина и Никола Јовановић обновили стару кућу. Кључ стоји на спољним вратима, ко наиђе може да заложи ватру, да се одмори и окрепи ракијом и вином. Дођу ловци, планинари, сакупљачи лековитог биља. На дрвеној табли, на кући, пише:

„Овде је крајем 20. века започето гашење српских села. Репушница је прва, нажалост не и последња. Угасила се Папратна, ускоро ће и Габровница, Татратница... До 2020. године нестаће, кажу, још 1.500 српских села. Србијо, стави прст на чело, спаси своје село. (Оно те је одржало, не песма, њему хвала). На Св. Тројицу Репушничани и остали српски домаћини“.

Професор Милић, чим се отопе снегови, сваког викенда одлази у Папратну и с мајком Росом брине о 20 кошница, сакупља лековито биље, орезује воћке и, вели, свако јутро се умива на Репушничкој, као суза, бистрој реци.

ПУТ ЗА ЖИВОТУ изнемоглој Папратни, сеоцету 22 километра од Књажевца, 2009. године професор Вита Милић и људи из Предузећа за путеве Србије пробили су и изградили пут дуг седам километара. Исте године, на Светог Јеремију, 14. маја, тим путем, после ко зна колико година, пристигли су Папратчани са свих страна. Професор је први обновио своју стару брвнару.

Никола и Дрина су у Књажевцу. И они покаткад наврате на родно огњиште. Спремни су да поклоне све што имају, од шуме и ливада до обновљене куће и старих зграда, само да неко дође и ту живи.

- На Светог Тројицу доводимо унуке и синове да не забораве где су им очеви и дедови живот провели. Саградићемо нову електрану, уместо старе, на нашој реци, па ће бар за славу ових неколико остарелих домова имати струју - прича Никола.

Има ли спаса за умирућа старопланинска села?

- У Репушници смо обновили 15 кућа, али нема људи. Покушавамо да поправимо пут и доведемо туристе. Имамо здраву храну и воду, услове за развој сточарства, посебно овчарства. Морала би и држава да помогне. Чујем да у Новом Кориту имају пројекте за више индустријских погона. На Јабучком риту управо се граде четири велика, луксузна хотела. Оживеће овај део Србије - верује Дрина Јовановић.

Има још оних који, као и Дрина, чине све што могу да врате живот у заборављена и запуштена старопланинска села. Тако су из Књажевца, пре више година, Бране Ваљковић и његова петочлана породица опробали срећу на Алдиначкој реци - између Горње Соколице и Градишта направили су мини-електрану. На темељима електране саградили су ресторан, у близини подигли рибњак с пастрмком, уредили плажу. У послу помаже и млађи син Саша (28). Уредио је шеталиште поред реке, а гости из 12 километара удаљеног Књажевца, стално долазе. Домаћини не оклевају да кажу да им посао цвета.

- У ресторану ми помажу сестре Бранка и Ана. Викендом је највећа гужва. Сезона је берићетнија него иједна раније. Воде је увек доста, а пошто сам бравар по струци направио сам сопствену турбину. Ради као сат. Саградићемо још једну малу електрану, проширити ресторан. Не бих се вратио у град ни за какве паре - казује Саша убеђен да ће и неки другари из његове генерације потражити посао у планини. - Јер, пропадањем рудника и лошом приватизацијом фабрика у Књажевцу, завладали су сиромаштво и беспослица.

Од прошле године и у Новом Кориту започет је пројекат помпезно назван „Ново Корито - центар света“. Топлица Игњатовић, Корићанин, дизајнер у стаклу и керамици, признат у свету, живи и ради у Словенији, у селу Олимје код Рогашке Слатине. Направио је чудо од сувенира препородивши планинско сеоце у - туристички цвет. Највише њему захваљујући Олимје је 2010. године проглашено најлепшим селом у Европској унији.

- При крају је пројекат да и Ново Корито буде друго Олимје, али још богатије и привлачније. Од идуће године почињемо да градимо 32 мале фабрике за производњу уметничких уникатних предмета. Римљани су у своје време овде имали 200 радионица за производњу накита. Зашто то и ми не бисмо могли. Ускоро ћемо расписати конкурс за пријем ученика у моју дизајнерску школу. До тада ћу преселити атеље, нићи ће и прве уметничке радионице. Вероватно ћемо, по угледу на Олимје, производити и врхунску чоколаду, пиво, узгајати нојеве и јелене, печурке и боровнице. Нићи ће голф терени, цветаће туризам. Већ се јављају важни инвеститори, продаја је осигурана - прича Игњатовић у нади да ће тако оживети цео заглавски крај.

Села у непосредној близини Књажевца нису у истој или сличној „равни“, мада се и код њих осипа и стари становништво. У Горњем Зуничу је 150 кућа и 400 становника од којих је четвртина старија од 65 година. Четири разреда основне школе похађа шесторо ђака. Број житеља се годишње смањује за један одсто, што се у овом крају не сматра лошом појавом. Село је урбанизовано, ове године се гради и канализација.

- На Јабучком равништу подно Миджора биће изграђено шест хотела са 900 постеља. До краја ове године четири хотела са 500 постеља примиће прве госте. Упослиће се близу 1.000 радника. За пробирљиве госте из целог света неопходна је здрава храна. Да ли ће то привући младе да се врате на огњишта својих предака, јесте најбитније питање, а ми верујемо да хоће. Јер, Стара планина је у бољем положају од Златибора и Копаоника, има услове за туризам током целе године, не само зими - истиче Дарко Живковић, председник Скупштине општине Књажевац.

(Наставиће се)

Љубиша ТРИФУНОВИЋ

На поклон имања и куће