аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 16. октобар 2008.

Današnji tzv. srpski intelektualci, uzurpatori, nametni ljudi... (2) / Bela Tukadruz



(nastavak)


Rajs je znao vrednost religije, znao je i doktor Petrović, i mnogi drugi prekumanovski intelektualci, i Laza Kostić, jer kroz religiju čovek i umetnik pokušava da pronađe svoju ravnotežu u vasioni. Zašto? Pa odgovor je više nego logičan: da ne bi onostrano podcenio na račun ovostranog. Većina umetnika srpskih Nametnoga veka, prema tome se odnosi ili kao prema luksuzu, ili kao prema himeri, odbacuje najneophodniju neophodnost, odbacuje i ignoriše samu suštinu čovekovu. To nije prirodno, i to je nešto najapsurdnije, a to je još uvek prisutno, pogotovu kada je reč o ma kom "dejtonskom" intelektualcu. Dejtonski intelektualac je metafora. Dejtonski intelektualac je savladao i zagušio u sebi, prisutno u svakom čoveku, osećanje beskrajnosti. Temeljno i sistematski su bili pripremljeni za to samogušenje. To beskonačno nije pronašlo svoj jezik i izraz u delima koje su "stvorili". Religija im je bila apstraktna, strana, nisu pobedili geocentrizam, ako je neko među njima i pokušao da apirocentrimom savlada svoj egoizam, nije mu pošlo za rukom. Nereligioznost i ateizam je postala masovna i prihvatila se tolikih, upila u njih, pogotovu kod mnogih i mnogih kod kojih je to iskonsko i Božje beskonačno osećanje narkotizirano solipsističkim egocentrizmom.(5) O zlu se ovde govorilo frazerski, i nikad nije podvlačeno dva puta da ono čoveka gura ka onom svetu...

Crnjanski? Andrić? Selimović? D. ]osić? Pekić? Kiš? Milorad Pavić? Miodrag Pavlović? Vasko Popa? S Raičković? Ž. Pavlović? Lj. Simović? M. Bećković? Mora se reći: svi su precenjeni,(6) što je donekle i shvatljivo; ni u najboljim njihovim delima, njihova misao nije stremila uranjanju u Svemisao, njihova se misao nije kršatavala i nije pričešćivala Večnim, Bogovečnim. Nikakvi uragani, ništa ih ne može spasiti...Njihova umetnost nije nazidana na dobrom temelju, na Večnom i Bogovečnom, ona neće moći odoleti svima smrtima i neumitnosti zaborava... Ono što će od ponekoga od njih, možda, ostati za buduća pokolenja, to je onaj raspon njihovih misli beskrajnih i beskončanih, koje behu poreklom od Beskrajnoga i Beskonačnoga.

Akademije su strašna mesta, nametna mesta, mesta gde se lomi.Među uticajnima u javnom životu, među onima koji su vedrili ili oblačili, direktno ili indirektno, suviše ima onih drugih koji su isplivali iz...robova i zarobljenika prokletstva ili tajni, i mnogi su opsednuti tajnama ili prokletstvom, i vuku ih za sobom kao stare zmijurine svoje repove.
Bogoslov, koga smo već spominjali, znao je njihovu tajnu, znao je da se sa svih strana oko njih zgrću tajne i navaljuju na njih, i da se iz svake od njihovih tajni rađa još bezbroj tajni. Rađa se i prokletstvo, tragizam. Svi su tragični. Kako je moguće da u ma kom žiriju za dodelu ma koje nagrade bude jedan izrod, udvorica tiranina i tuđina? Kako je moguće da neko bude arbitar i među časnicima, ako je polno neodređen, deformisan, ili skandal - majstor, novinsko piskaralo, salonski zavodnik i (ili) najvulgarnija verzija balkanskog preljubočinca? Kako je moguće da među časnicima budu trgovci i đifte, okrečeni grobovi, lažni ljudi, dvolični ljudi, sluge u najgoroj mogućoj verziji? Uzmite bilo koju eksponiranu javnu ličnost u oblasti politike i umetnosti, druge polovine Nametnoga veka - zar ima i jednog koji nije bremenit tajnom i prokletstvom? To su ljudi (govorim i o mrtvima i o živima), koji su se zaklinjali u demokratizam, omalovažavajući zglob ovostranog sa onostranim. Za njih je postojalo samo ovostrano. Omalovažavali su iz petnih žila onostrano. A to za umnog čoveka znači da su bili ljudi bez ravnoteže na granici između dva sveta: odvukla ih je teža ovostranog. Izbegavali su religiju, religiozno u umetnosti, što će po njih, i položaj onoga što su "stvorili", biti fatalno i presudno u budućnosti. Malo je bilo ljudi među onima koje su uvažavali, a možda to nisu ni želeli ni mogli da čuju, shvate i osete, da jedino kroz religiju čovek i umetnik može da premosti dubok i strašan ponor između vidljivog i nevidljivog, čulnog i natčulnog, da omogući organsko i harmonično jedinstvo ovostranog i onostranog...
Bezbrojni likovi i ličine i prikaze onih drugih, što su sušta suprotnost prekumanovskom intelektualcu, neumitno su počeli da isplivavaju i nastupaju, počev od godine smrti i kralja Aleksandra Prvog i gorostasa vojnog hirurga Mihaila Petrovića. Pre sredine Nametnog veka, pružila im se prilika kojoj su bili dorasli i koju nisu propustili: iskoristili su je drskošću i gramzivošću uzurpatora, uzurpirajući najznačajnije institucije srpske nauke i umetnosti.
Pružila se prilika ljudima koji nisu priznavali nikakvu apsolutnu vrednost; nihilistima. Sve što je bilo pre njih, pomoću svojih lažnih nauka i lažnih književnika, umetnika i filozofa, relativizirali su. Dva doktora su ustoličena: Doktor Krv i Doktor Smrt. Stihija je postala njihovo načelo, akosmizam posledica. Kažu da je Vasko Popa veliki pesnik; nije. Akosmičan je. Međutim, nametnuli su ga kojekakvi kritičari, kao veličinu. Naravno, ti kritičari su bili nikakvi, tj. humanisti. NJihova leva ruka nije znala šta radi desna. Velike pesnike i pisce su relativizirali, partizanske pisce skoro apsolutizovali. Govorili su i pisali o progresu i modernizmu, koliko je papira na to potrošeno, i ko zna šta su pri tom sve natrućali, razni samozvanci, razni dr, mri, razni političari avanturisti, ali ko je od njih omogućio onaj pravi progres koji znači pobedu smrti? Svi su bili robovi pozitivističke nauke, pa su i tzv. intelektualci - pisci druge polovine 20. veka bili robovi Nametnute nauke.

Miroslav Lukić*

______

5 Među našim ljudima i umetnicima Nametnog veka bilo je evropskih humanista, onih koji su zasnivali sebe samo na čoveku kao jevanđelju novo i spasonosnom, ali kako se završavalo svako njihovo jevanđelje? Ponekad su u ime novog, demokratije - ubijali, pljačkali, pustošili, iskorenjivali. Kod ljudi kod kojih je svaki prozor zazidan čovekom, da ništa natprirodno ne bi prodrlo u sferu ljudskog života, sve je bilo izrešetano tajnama i zagonetkama, pa su i njihov život, sudbina, delovanje, telo, duša i Duh, postali rešeto. Evropski i srpski humanizam postavio je "temelj" na dinamitu, bombama i smrti, živom vulkanu! Vulkani su proradili već početkom Nametnoga veka i nisu prestali da bljuju užarenu lavu ni uoči 2002. godine! Kraj toga veka je na Balkanu, ali i drugde, ličio na apokalipsu! U Rusiji, i Srbiji - šta se sve desilo kroz Nametni vek? Koji su to veliki pisci, umetnici? Sve samozvanac do samozvanca! Sve nekakvi - recimo teške i istinite reči - futuristi, dekadenti, anarhisti, nihilisti raznih boja, fatalisti, satanisti, naduvane i nametnute veličine koje neprestano pišu i pišu, sričući tragični letopis apokaliptične epohe. Apokalipsa nastupa kad počne razgolićavanje svih gadosti, svih grozota, svih užasa. Nametni vek - budimo pravedni - ne pati od nedostatka smelosti; to je smelost takozvanoga humanizma, koji je i ne želeći, priredio najstrašniju i najfantazmagoričniju izložbu čoveka, svega čovečnog... Kad bi se neki čovek uman usudio da raspečati najdublje skrivnice Nametnog veka i biće čoveka toga veka, šta bi drugo mogao da čuje osim urlanje apokaliptičnih čudovišta?! U 20. veku su se u čoveku spojili i, kako kaže Justin Popović - "sprijateljili užasi koji se nikada nisu znali". Ko to ne vidi i neće da prihvati, ne mora. Srpski narod u tom veku je obeležen tragizmom; taj prokleti tragizam njegovih fanatičnih realnosti nagnao je mnoge da stvaraju bogove, da traže bogove i onde gde se nikad sakrilu nisu, da ih prave od blata, pa i među tuđincima. Sve što je bilo neobičnije od srpskog čoveka, i više i složenije - a zar takva nije bila dominantna politika druge polovine veka, oličena u hiljadama vrsta nasilja i nametanja? - silom svojom nametnulo je sebe za zemaljsko božanstvo čoveku. Mnogi i mnogi, generacije i generacije, nikad nisu stigli do religioznog raskršća, nisu mučeničke problemi osetili. Nisu bili mučeni njima.Bilo je umetnika koji su se bavili istraživanjem srpske istorije 20. veka i dobijali vrlo laskave pohvale, iako ih njihova istraživanja nikada nisu dovela do raskrsnice religiozne, na kojoj se proba i bira Bog. Najhvaljeniji pisci ovde, umišljene veličine, ateisti i bogougušitelji, nikad nisu stigli do kostolomne religozne raskrsnice. Nisu stojali na ognjenoj žeravici. Izabrali su lakši - ćiftinski put. Put Strave i Urvina...Za mnoge od njih je Bog, onaj drugi svet bio nešto što su omalovažavali, izvrgavali podsmehu kao opijum i najgoru iluziju i košmar, dok je istovremeno ovostrano, ovaj svet, u kome su živeli i peli se birokratskim lestvicama vrlo uspešno i janjičarski, bio nešto mnogo bolje, dok je istovremeno i u stvari - baš taj svet bio ponajbliže - košmarnoj iluziji.

6 U novogodišnjem broju beogradskih prestoničkih novina ("Borba"), jedan plodan književni kritičar, uzimajući D. Ćosića u odbranu od možda i nepravedno izrečenih "napada", sročio je jedan anahroni, panegirik, bljutav, pun delimičnih istina. Mešajući lončiće. Pre svega, ]osić je, kao vrlo istaknuta javna i književna ličnost, podložan kritici. Kao i svaki drugi čovek i umetnik... Veliki majstor soc. iluzionizma, ]osić ne može biti izuzet od kritike. Napisao sam roman "Ujkin dom" i pre toga roman "Liturgija" ne slučajno, u kojima su dotaknute do srži te košmarne iluzije, pokazujući koliko je stvarnost koja je bila predmet tih knjiga - svet - arena, u kojoj čoveka rastržu priviđenja i razara mučeništvo. Prizvao sam svu fantastičnost, zbir svih realnosti spomenutoga nametnoga veka o kojima može biti svesna ljudska priroda, ne postavljajući strogu granicu između fantastičnog i realnog. Pokazujući svu fantazmagoričnost istorije 20. veka, istorije uopšte. Nisam podcenjivao pri tom važnost spiritualnosti, ni duboki smisao liturgije. Jer sam shvatio da se sav tragizam istorije ne može razumeti iz samog tragizma, već to može uz pomoć liturgije. Napisao sam među prvima na svetu roman - liturgiju. Te godine, kada su se te knjige pojaviule, ni u šire ni u uže spiskove naših prononsiranih žirija književnih nagrada; najveću književnu nagradu za roman te godine su dodelili jednom dosadnom, umetnički vrlo bledom romanu feljtonu. Da li se kroz te tzv. književne žirije, kroz tobožnje "izabrane romane", ili druge "izabrane knjige", pa i kroz članove "žirante" pakosno smejao - Srbima, srpskoj kulturi i visokoj srpskoj umetnosti, neko - moćniji i od Boga, poštenih ljudi? Da, to je bila srpska tiranija mediokriteta, tiranija najgore vrste, tiranija onih koji su isplivali posle gašenja duhova srpskih prekumanovskih intelektualaca.
Nije teško to argumentovati. Neće to učiniti antropolozi, akademici, profesori univerziteta, jer među njima ima mnogo onih koji imaju, kako to narod veli, dosta putera na na glavi...Pobedom tzv. revolucije, U Srbiji i Jugoslaviji, kroz čitavu drugu polovinu 20. veka, nametnuo se čovek nebogočovečanskog progresa, nebogočovečanskog morala; u tom čoveku se život rukovodio i dinamizirao - Vođom, smrtnim čovekom kojega je njegova klika podigla na tron bogova i careva, padišaha. Na temelju - za prekumanovskog intelektualca - vrlo sumnjivog i smešnog "jugoslovenskog dundaća", nametnuti su oni drugi. Nametnut je prosek. Nametnuli su se tipični srednjaci. Čovek toga proseka i srednjaštva je svesrdno i iskreno poverovao u laži Vođe, ne u vaskrslog Bogočoveka. U dušama takvih ljudi nikada se nije rasplamtelo osećanje besmrtnosti, vaskrslosti, osećanje da se smrt može pobediti. Niko od njih nije bio pravi hrišćanin, nije ih ispunjavala neprolazna radost koja oduševljava za sve nesebične i evanđeoske podvige. Bili su svi nekako čevrtasti, ograničeni, ograničeni pre svega svojom politikom, nasilnom, dogmom. Verovali su u Put koji se završava bespućem, lažju, smrću...
Štampali su decenijama u ogromnim tiražima vrlo osrednje pisce, pisce delimičnih istina. Autore - nekoliko metara uglavnom publicističkih knjižurina, ideološki vrlo obojenih, pristrasnih, kojima je bilo malo književne slave, pa je jedan od njih prihvatio da bude i predsednik, jedne paradržave, pre toga uputivši najviše pohvale jednom avanturističkom političaru, koji je svoju otaxbinu doveo na rub političke i biološke propasti, poredeći ga sa Pašićem...Niko od njih nije spreman da prihvati realnu kritiku, zbog toga grabe moć, ili joj teže, ušančeni u svojoj sumnjivoj književnoj slavi. Nastojeći da nekako i posmrtno svoje delo i sebe zaštite od neumitne i opravdane kritike. I prirodno je da se Put takvih autora završava bespućem. Čak i sada, kada su (poneki od njih) ušli u visoke godine starosti, zbog nekih stvari, bolje bi im bilo da se okrenu pokajanju i da čak - nemam iluzija da će to ikada iko od njih i učiniti! - odu u manastir.
Ateista je bilo u Srba, i biće ih: i među piscima i među kritičarima; niko im ne poriče pravo na postojanje, niti traži njihovo kaštigovanje, isključenje. Među njima nije se mogao roditi, niti će se ikad roditi - veliki pisac, izuzetna ličnost, svestrana. Svekolika srpska istorija, umetnost, pamćenje, upućuje na neke druge puteve, na puteve na kojima misao čoveka, pa i pisca i kritičara, nalazi i prolazi sve preobražaje od nebića do Svebića, od smrti do Besmrtnosti, od prolaznosti do večnosti. Jer jedino u Bogu misao čovekova se preobrazi u bogomisao, svaka misao u bogomisao, i u tome je spasenje čovekove misli od besmislenosti. Nisam bogomoljac; podsećam da u Srba, kroz čitav 20. vek, a naročito u njegovoj drugoj polovini, na žalost i sada - pred 2000. godinu! - vrvi od Uzurpatora. Sve su uzurpirali, najvažnije "institucije", i drže ih se sa onom strašnom staračkom sebičnošću, senilnošću, sumnjom; i "pripuštaju" u javni život samo svoje. Kroz razne "nagrade" - NAGRDE, kroz učlanjenja u akademiju. Na žalost, među onima koji oni primaju u svoje "društvo" i "članstvo", ne znam ni jednog ko nije urvina, ko već nije šupalj kao sir, bez obzira što spolja demluje gladac, sjajno kao sneg...


________
* Preliminarno objavljeno u knj. Miroslava LukićaČ ŠLJAKA ISTORIJE :Škart, 28. knj. Dela Miroslava Lukića: Umetnost mahagonija. - Beograd:Mobarov institut: Zavetine, 2002. Ovaj poduži tekst je kasnije preštampavan, ali prerađen, kao što se i ovde objavljuje jedna prerađena verzija, koja ne izneverava duh prvog objavljivanja, naprotiv. Ovde će taj tekst biti publikovan u nekoliko nastavaka....

Нема коментара: