аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 01. октобар 2008.

"Очарања Жоржа Ниве" илити Епски точак...


Епски точак који гази ново, нове људе и писце


Београдска Политика је у свом културном додатку (20. 09. 2008) објавила Епски точак Добрице Ћосића, превод есеја Жоржа Ниве, у преводу Александре Павловић, уз кратку белешку Д. Н.* (?) о аутору есеја.Лепо и забавно.Чак врло занимљиво,симптоматично.Ову, по свему судећи, наручену похвалу једног осредњег писца и човека несумњиве харизме, прате и коментари на интернет издању Политике: сви су у хвалидбеном клишеу, и сигурно су их написали људи кратког памћења, или они којима разум није најјача страна.Да ли је било и негативних коментара више него смешног и нарученог есеја споменутог слависте, не може се знати. Али ја могу да посведочим, да сам послао краћи коментар тврдећи, између осталога, да превредновање не може нико жив избећи, па ни осредњи писац Д Ђосић. Зашто тај коментар у Политици нису објавили? Докле сеже и данас моћ и стварни утицај споменутог писца?
Врло високо и далеко, чим уредници коментара не смеју да допусте да буде објављен и мали глас разума. Зар то није скандалозно за један лист са тако дугом традицијом?"Очарања Жоржа Ниве" су толико кратковида, смешна, и просто се човек, који је прочитао споменути роман Д. Ћ., мора упитати: да ли Ж. Н. има проблема са диоптријама; и какве везе његов тобожњи есеј има са књижевном критиком и романом?Погледајте овај одломак из тога есеја:
"Унутрашње дисидентство (...) Ћосић је био комунистички верник, човек близак Титу (мање од његовог лика, Душана Катића), ученик Ђиласа, чија је позната књига Нова класа снажно утицала на многе комунистичке вернике широм света али је Ђилас дефинитивно био смењен тихо (извршио је своју самокритику и упознао титоистички затвор); од 1968. Ћосић је постао дисидент изнутра. Предосећајући крах Југославије, што је неминовно код Хрвата Тита створило опрез у односу на Србе и посебно појава новог Устава из 1974. године, у којем се Тито проглашава доживотним председником, српски националиста Ћосић се, упозорен свим овим знацима распада Југославије, за коју су се и он и многи други борили против Немаца, повлачи и прихвата пера. Умерени српски националиста, заузима скоро неодрживу позицију: одатле склањање у роман.Политичка теза Времена обмане је очигледна: рушевина земље јужних Словена, грађански рат коју је рушевина изнедрила, насиља извршена са свих страна, траже да се пође од свог – Ћосић га објашњава Титовом обманом. Тајни вођа партизана, снажна политичка звер какав је Тито био, одлучила се за круњење земље уместо одрицања власти. Макијавелијев ученик без читања Макијавелија, знао је да Власт као једини и јединствени циљ има Власт. Изванредна сцена романа где се са Душаном Катићем нађе на представи Шекспировог Јулија Цезара, показује га као правог шекспировског тиранина: „Шта мислиш, Катићу, ко би могао да буде Брут, овде, код нас?” Комад је забрањен, многи су могли да буду Брут, видео их је свуда, поскидао је своје најбоље пријатеље, чак и оне који су му помогли када се супротставио Стаљину. Катић има прилику да убије Цезара: нож је ту, на столу, тиранин је удаљио своју стражу. Али Катић одолева искушењу, фасцинацијом помешаном са гађењем, што је урезано у сва настојања његове „Хронике”, у жељи да досегне Титову праву природу. Дакле, Катић није Брут! И како би се оправдао, он себи понавља да поред њега нема ни Касија. „Удри га у врат! У врат”, каже му неки глас. Уместо тога, Душан крцка чашу у стегнутој песници...Вратимо се на имплицитно политичко доказивање: Тито је играо на карту „после мене потоп”. Па, зашто, онда Катић није насрнуо на њега ножем? Зашто не бар један завереник, један Клаус фон Штауфенберг? У својој „Хроници” Катић понекад износи контрадикторне аргументе, посебно овај: социјализам самоуправљања, кога је измислио Кардељ, а усвојио Тито, постао је предмет обожавања широм западњачког света, био је обмана али је сваком Југословену давао мало власти а то мало, нарочито готовина у оцрњивању других, управљало је новцем микроауторитаризма који је одговарао људском инстинкту."
На шта вам то личи? На којештарије. На изврдавања. У пролећном броју београдског књ. часописа ИДЕНТИТЕТ 3-4/2007, објављен је сјајан чланак Мирослава Лукића Кошава (стр. 15, и даље) где се реалније и разумније проговара и о Ћосићу, не на кашичицу, не критика краћа од врапчијег кљуна (којом се прославио Небојша Васовић критикујући Ћосића речима једног монаха, дакле позајмљеним цитатом, што само по себи говори додатно). Или сјајан есеј истог аутора у истом броју о превредновању и о бистрој води у којој се виде многе жабе, у којем се разобличавају лажи бирократске или официјелне књижевности и тражи затварање дућана лажи и разобличавање наметнутих људи наметнутог века, у које спада и тзв. "српски Толстој". У истом броју је објављена и негативна оцена романа о коме телали Ж. Н., поредећи га са великанима светске књижевности. Камо среће да им је Д. Ћ. до колена!! Аутор књижевне критике у ИДЕНТИТЕТУ изрекао је једну истину пред којом, ево, и Политика затвара очи:"Д.Ћ. су у српској књижевности углавном тетошили; а они који су знали истину, они нису имали где да је објаве..." У српској књижевности није да нема аутора који су и поштенији и истинитији, и убедљивији, рецимо књига Месојеђе песника Владимира Јагличића, али - та књига је штампана у само 500 примерака, и приказ о њој у Политици никада се није могао појавити, иако је нуђен! А књиге Д. Ћ. штампају се у 10.000 примерака и то још о трошку ове државе! Овде су неки били задужени да хвале Ћосића, и то све под видом некакве књиж. критике (С.В. Јанковић, рецимо!), ево сад га хвале и неке ретке иностране ласте. Колико све то кошта?
Не подсећа ли вас све то на поновно подизање Потемкинових села?
Познато ми је да је не тако много млађи од "српској Толстоја" професор књижевности и писац Мркић аргументовано критиковао "Корене" Д. Ћосића као тривијалну литературу другог реда, али се зато Мркићева књига једва појавила и у пишчевом издању.Међутим, превредновање није могуће зауставити. Прекјуче - Мркић, јуче - Лукић, а ускоро ће се огласити и други критички гласови.И зато су смешни, да не кажем тужни, они људи у Политици који не допуштају објављивање чак ни обичаног негативног коментара једног у најмању руку неукусног и далеко од реалности и истине поговора, какав је добрим делом поговор који је и повод овог реаговања. Зашто овде истина смета?Зашто Д. Ћ. ако му је баш стало до некакве истине није написао мемоаре? Чему још један осредњи и неубедљиви роман?
То је смешно и тужно. Докле ће да арче јавни простор поједини српски писци одњихани у близинама власти и размажени од стране послератне српске књижевне критике, неодговорне и директивне? Толико размажени да је то и невероватно да се граничи са неукусом.
______
* Жорж Нива (Georges Nivat, 1935) један од најугледнијих слависта и компаратиста Европе, већ деценијама помно прати стваралаштво Добрице Ћосића. У „Времену смрти” очарао га је толстојевски епски дах; у „Времену зла” уочио је драму која је мучила писца „Нечистих сила”, Ф. М. Достојевског; назрео је изузетни значај романа „Корени”. Указао је на актуелност прве књиге „Времена власти” и на изузетну вредност друге књиге тог романа, у којем је главни јунак, уз Душана Катића, Јосип Броз Тито, назвавши је „Време обмане”; а присећајући се Солжењициновог циклуса „Црвени точак”, надахнуто је написао оглед „Епски точак Добрице Ћосића”, у којем нашег писца проглашава за „последњег великог епског романописца Европе”.Жорж Нива је завршио славистичке и англистичке студије на Сорбони. Ђак је знамените Ecole Normale Superieure. Стекао је високе дипломе и у Оксфорду, затим све то оверио у Москви, на Универзитету Ломоносов. Универзитетску каријеру је започео у јужној престоници Француске, Тулузу, наставио је на универзитетима у Лилу и Паризу, да би потом прихватио редовну професуру на, такође, угледном Универзитету у Женеви. Ових дана се у Лозани и Паризу појавио роман Добрице Ћосића, под насловом „Време обмане”, са предговором Жоржа Ниве који овде преносимо у целини.

Нема коментара: