аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 16. октобар 2008.

Šljaka istorije i škart nametnut kao elita... (3)

(Miroslav Lukić: fotografija sa promocije Dela Miroslava Lukića u 35 knjiga: Umetnost mahagonija, Beograd, 9. oktobra 2002)



Krleža, Marko Ristić... Nauka i filosofija koju su nametali nije bila ništa drugo do aritmetika pesimizma. Ustvari, stvarali su vampira, vampira prokletstva koji krv siše, vampira progresa, vampira kulture, vampira književnosti, vampira optimizma, vampira dobrote, vampira ljubavi, vampira civilizacije, vampira vrednosti, vampira rada, vampira dužnosti... Vrednost srpske kulture i književnosti 20. veka, i svih filozofija, može se razumeti, ako se pogleda u kontekstu sa smrću. Vera je bila izopštena u drugoj polovini ovog veka, centralni fakat hrišćanstva, vaskrsenje, relativizovano je. Humanisti i pozitivisti znali su da cene telo, ali ne onom pravom večnom cenom kojom ga je procenio Hrist i pokazao da je ono dostojno da sedi s desne strane Oca. Bilo je mnogo i suviše pasjih grobalja po ovoj zemlji, koje su politički neistomišljenici poubijali kao stoku, poubijali svoju braću zato što su drugačije verovali i mislili. Na kakve su tek muke udarena ljudska tela po mnogobrojnim komunističkim kazamatima, i u onom na Golom otoku, polovinom veka!
Fakt Hristovog vaskresenja je temelj crkve; ko se nazida na njemu, nazidao se na tvrdoj i čvrstoj sigurnoj, večnoj podlozi. Intelektualci srpski već sredinom veka, i pre toga, nadziđuju sebe na živom pesku; svi odreda: Marko Ristić, Dobrica ]osić, Antonije Isaković, Skender Kulenović, i drugi, mnogi drugi. Naučili su od crkve nešto, da novu realnost nametnutu faktom revolucije i krvi, vuku prema beskrajnom, beskonačnom. Svet je počinjao sa njima, sa prvim pucnjem njihove ispaljene puške, ili od onog trenutka kada je žrec u koga su verovali počistio njihovu organizaciju od kolebljivih...Bulaznili su o progresu i istovremeno nisu priznavali vaskrsenje - trućali su. Trućali su pesnici, trućali su romanopisci, trućali su novi dvorski istoričari, pisci memoara i partizanskih hagiografija i hronika...Sve je to verujemo jedan ogroman glib natovaren na dušu srpskog naroda, dubok glib, ravan (ako ne i veći) onom kada se velika reka izlije i poplavi rodna polja, sela i naselja...To je najcrnji mogući regres, uistinu, najkobniji regres u vaskolikoj istoriji srpskog naroda, koji je sve vodio u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Na tom terenu, pogodnom za barsku biocenozu, formirali su se oni koje nazivamo "dejtonskim intelektualcima". Ne znam ni jednog među srpskim umetnicima toga perioda, nijednog, koji je doista poradio na progresu koji savlađuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti. Ne; njima je bilo nešto drugo važno, sebičnost, slavoljublje... Čitav svet su zaklonili svojim čudovišnim karikaturama, a što je ponajveća ironija poneki od tih "dejtonskih inteletualaca" i danas uživaju izvesno poštovanje kod jednog dela zatucanog naroda, koje dolazi ili od njihove dugotrajne propagande i laži, ili od skupocenih vila (onih što vrede čitavo bogatstvo), jer na Balkanu je uvek sticano poštovanje na osnovu kese, imetka, njušenja sa vlašću. Srpski narod je imao razum, ali onda su ga oni drugi uspavali morfijumom naivnog humanizma i optimizma, drogirajući ga svakodnevno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvari - poklonstva. Ova zemlja već decenijama nije ono što je bila, već zemlja iz najfantastičnije bajke: uspavana zemlja.
Prekumanovski intelektualci su se osipali, ponavljamo, a isplivavali su neumitno oni drugi: oni su pravili i stvarali "dejtonske intelektualce", i ovi poslednji imaju svoje potomke, vampiroviće. Ko su oni? Otvorite bilo koji savremeni književni časopis, ili dnevne novine, naročito one tiražne prestoničke; pa pogledajte tzv. kult. rubrike: onima kojima daju najviše prostora, to su oni. Retardirana, umišljena, razmažena, obezličena Deca Strave! Svi su dobro izdresirani, dresirani na Zaboravu, i svi su daleko od pojma prekumanovskog intelektualca, kao Prćilovac od Astapova! Ima i junoša koji su odavno dobili sabrana dela i nedela, književnih diverzanata i arlekina, dok jedan Vinaver nije, dok Rastko Petrović nije! Dakako, među njima i ima i novokomponovanih demohrišćana, koji su utuvili u sebi u glavu još u osnovnoj školi, da je besmrtnost neophodnost, pa su to, ćiftinski i praktično primenili u svoju ličnu korist, i uz pomoć svojih sumnjivih prijatelja - urednika, nametnutih u javnosti kao "veličine", plasirali kao sabrana (ne)dela. Priličan je broj nesvršenih studenata književnosti, i ne samo književnosti, koji su dobili na poklon sabrana i izabrana dela, dok rukopisi stvaraoci znatnijega dometa i formata, i obrazovanja, i nekoliko decenija posle njihove smrti, čak i pola veka, čame razbacani, rasuti i omalovaženi od večnih pretendenata i uzurpatora!...
Vrednosti i prave ličnosti, ovde su - zapostavljena paradigma.


Knjiga profesora Dimitrijevića, iako napisana vrlo, vrlo okasnelo, dragocenije je štivo, od mnogih romančina, povesti i hronika; bolja je od svih drugih romana u nas koji su se bavili tematikom tragizma srpske istorije prve dve decenije 20. veka. Jer, profesor Dimitrijević, kao istraživač, nije izbegao intelektualni napor istraživača; nije napisao knjigu da bi stekao slavu, namlatio pare, već da bi podsetio na neke vrlo bolne istine, koje se tiču Srba u 20. veku. Dimitrijević zna smisao vaskrsenja, zna šta je prva, i najveća, i najosnovnija, i vrhovna vrednost u svetu čovečanskom. To je Bogočovek. Bogočovek je najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog.
Međutim, i pre tridesetih godina 20. veka Srbi počinju da pripremaju teren za prihvatanje nečeg drugog Čovekoboga, oličenog polovinom veka u Vođi i tiraninu. Mogu nekom drugom, a ne profesoru Dimitrijeviću, ili meni, ili nekim drugim današnjim srpskim intelektualcima, da pričaju bajke o Čovekobogu - dejtonski intelektualci.
Nijedan među njima nije čovek ni vulgarne sinteze, ni tzv. "srpski Tolstoj", ni tzv. "srpski Pasternak"; takve komplimente, ili slične, upućene pojedinim današnjim srpskim piscima, mogu da učine udvorice kritičarske, koje pojma nemaju ni o Tolstoju, ni o Dostojevskom, ni o Pasternaku! Dobar deo srpske književnosti, one zvanične, najzvaničnije nije toliko vredan koliko ga nečasni vrednuju; ja ne znam, doista, koja su to književna dela poslednjih šest - sedam decenija koja su istinska sinteza Božjeg i čovečijeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. Postoje milioni odštampanih stranica, dostojnih otpada, kojima će vreme presuditi i već presuđuje, u kojima je dat jednostran primat ovostranom, prirodnom, fizičkom, realnom, delimičnom... Kad su dignuta na pijedestal vrednosti dela jednoumnika i idolopoklonika Čovekoboga, naravno da su vrednosti potisnute, prave vrednosti, pravo stvaralaštvo...Paradigma prekumanovskog intelektualca je potisnuta, zaboravljena; nametnute su neke druge paradigme, koje se odmah prepoznaju, po tome što vrlo pristrasno razmatraju istoriju roda ljudskog. Ne kažemo da među piscima i umetnicima i intelektualcima druge polovine 20. veka nije bilo ljudi koji su se bavili traženjem istine; neki su problem istine rešavali mitološki, drugi filosofski, treći teistički, četvrti ateistički, peti spritualistički, šesti materijalistički, i niko od njih nije rešio problem istine - pa ni najveći pisci i umetnici, pa ni najznačajniji intelektualci, zato što su ga rešavali u kategorijama čistog, obezboženog humanizma...
Andrić, Crnjanski, Bulatović, Pekić, Kiš, ]osić, Isaković, možete im pridodati i najmlađe pisce čija već sabrana dela izlaze, ili su već objavljena, možete im pridodati još duži spisak imena. Da li im je bio najbolji kriterijum? Da li je njihov kriterijum bio Bogočovek? Jer Bogočovek je najbolji kriterijum svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i u onom svetu. Jer je Bogočovek istovremeno savršeno otkrio Boga i čoveka.
Da li u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka ima bogočovečanske umetnosti i ko su ti predstavnici bogočovečanskog realizma? (7 )Sudbinu srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka ščepali su "dejtonski intelektualci", proklijali na samom kraju 20. veka u mračnim trapovima urušenog komunizma, iz trulih krompira, jedne pogubne, srpskom narodu strane, iz boljševičke Rusije unete, virus - ideologije. Podsetimo se, prekumanovske intelektualce nije desetkovao samo Brozov komunistički režim: desetkovala ih je natčovečanska borba i napor Velikog rata, sudbina, situacija posle Prvog svestkog rata: neumitno isplivavanje "onih drugih".
Bilo je Srba u 20. veku koji su imali misao, mislili, ali misao mnogih nije "uronila" u SVEMISAO, pa prema tome, nije izlečila sebe od svih rana zadobijenih po urvinama, (8) nije iscelila sebe od svih bolesti, i nije spasla sebe od svih smrti, od očajanja, skepticizma, relativizma, pozitivizma, vampirizma i svih maskiranih oblika demonizma.


Velimirović - prekumanovski intelektualac i bogoslov, filozof - znao je razliku između Svečoveka, nad-čoveka i pod - čoveka. "Svečovek je raspeti Bog u svemu", kaže Velimirović. (9 )Zna se kako je završila tragično Isidora Sekulić, i ko je tome bio uzrok, i lepo je što se njena dela praštampavaju, ali se pri tom zaboravljaju i mnogi drugi stvarni gorostasi. Jer oni drugi koji su isplivali nestajanjem prekumanovskih intelektualaca, među kojima ima toliko uzurpatora, zaklonili su horizont i budućnost Srbije i njene kulture i umetnosti, uz pomoć svojih Doktora Krvi.
U stvari, u drugoj polovini 20. veka carovao je jedan drugi Doktor: DOKTOR SMRT.(10 )


Profesor Brana Dimitrijević, učinio je jednu izuzetnu stvar: istražujući Dnevnik ratnog hirurga i brigadnog generala doktora Mihaila Petrovića, nije stao na pola puta: išao je do kraja. Napisao je knjigu sa onom vidovitošću usamljenika, pozvanoga, kod koga raste vidovitost, i dok gleda u daljinu, i dok gleda u zaboravljenu prošlost, u dubinu.
Probijajući se kroz neprobojne zidove gluposti i kratke pameti, ovidljavao je prilike i ličnosti dostojne poštovanja i ovidljavanja.
Doktor Petrović je zaveštao svoje srce hirurgiji, telo srpskoj zemlji. Doktor Dimitrijević je tragajući i istražujući ličnost ratnog hirurga M. Petrovića dotakao sve ono najrelevantnije što se tiče ove bogate i izuzetno plemenite ličnosti
. (11)

...Pravi junak ove knjige nije "dejtonski" već prekumanovski srpski intelektualac, a Brana Dimitrijević je dao izvanredan primer jednog od njih - doktora Mih. Petrovića - "fanatika struke i vizionara, humaniste, predusretljivog, požrtvovanog lekara, dobrog i čestitog čoveka, zabrinutog patriote", autentične ličnosti...
Doktor Petrović je vrlo nezadovoljan, realan, inteligentan i ciničan s punim pravom, i pravoj svetlosti vidi: i Francuze, Jevreje, Nemce, obične nemačke podoficire, francuske generale, ali i srpske političare i crkvene velikodostojnike (pre svega ondašnjeg patrijarha, koji je pobegao u emigraciju i na sigurno ostavivši svoju brojnu pastvu okupatoru!). (12 )Pisac Dnevnika je bio izuzetno inteligentan, ciničan, oštar na jeziku gde treba; za razliku, recimo, od onog tzv. škarta, pa i intelektualnog, koji preovladava posle svakog rata. (13 )O srpskom sunovratu, bolje je i sažetije stvari napisao, ne doktor A. Rajs, već Nikolaj Velimirović, Justin Popović, ali generaciji kojoj pripada profesor Dimitrijević, a i onim generacijama koje su došle posle Dimitrijevićeve, podsetimo se, bilo je uskraćeno, umnožavanjem onih drugih, da čitaju ova dva najznačajnija srpska bogoslova, jasnovidca. Ono čemu su dva srpska jasnovidca žrtvovali svoju zemaljsku sudbinu i život, ono na šta su svaki na svoj način, upozoravali narod do poslednjeg daha, pa i kroz prozore tamnica, bilo je da čuvaju svoju religioznost, tanku crtu religioznosti, veru otaca i praotaca. Podsećajmo i podsećajmo: krug prekumanovskih intelektualaca je bio znatno širi, znatno širi. (14)Doktor Mih. Petrović je samo na prvi pogled primer našeg prekumanovskog intelektualca koji je katkada preterivao u strogosti; ne, on se gadio laži, svake laži, srpske i francuske, savezničke. Bio je doktor čovek visokih moralnih činova, i vrednovao je visoko moralne činove Regentove. Poznavao je ondašnje stvarne prilike i nije lagao sebe, niti druge, kao što rado čine pojedini današnji, posprdno nazvani dejtonski intelektualci.
Srbima se kao narodu dogodilo najgore izumiranjem prekumanovskih intelektualaca: pojavili su se oni drugi, sasvim suprotnih likova, profiteri (beše ih i u Prvom svetskom ratu - izvlačili su se i sklanjali, "usput nekritički primajući tuđe običaje i tuđa gledanja").
Takvi nagrnuše i počeše da rađaju sebi slične, sujetne, grabljive, hedonične sojeve, odnarođene, beslovesne. Danas, na početku 21. veka ima ih kao pleve; dominiraju svuda, pa i javnim životom. Prekumanovskim intelektualcima, i samom Rajsu, mora da se prevrću kosti u grobovima!...
Škart je proglasio za najveće pisce, umetnike - škart! I svi su zatočnici ne - filosofije neporočne, već vrlo poročne i grešne. Ko od njih stvara umetnost iskonsku, svečovečansku? Koliko je onih danas, praunuka prekumanovskih intelektualaca, koji od punoće srca jezikom govore? Zar ih nije mnogo više koji govore poplavom jezika i praznim srcem? I kakva je njihova Istina? Zar se istina ikom od njih otvorila: pa ona se nikada ne otvara jednome, već trojici sjedinjenih! Velimirović je znao, naslutio, sve predvideo. ]orava je istina škarta, jer se ćorava pokazuje. ]oravi su stvorili "ćorave kutije". Ćorave škole. Ćorave prestoničke novine. Ćorave književne časopise. Ćorave institute i akademije. Ćoravu štampu. Ćorave muzeje. Ćoravi su već pola veka važni: oni pišu genijalne ćorave romane i ćorave studije, dodeljuju visoka zvanja i položaje, i podržavaju ćorave generacije. Za najvažnije stvari pita se moćni soj škarta - ćoravih. Srbija je postala ćorava zemlja; koliko će joj još biti potrebno da progleda? Ovakve knjige, kakvu je sastavio profesor Dimitrijević, pomažu u tome da Srbija progleda...Treba dakle da se generacija ili generacije koje nastupaju suoče sa svim obmanama, zabludama, zaboravom i porokom, jer je on u korenu svega, on je izagnao svu logičnost iz škarta i ćoravih - ćoravih kod očiju. Kao bela navlaka oko, tako je porok zaslepio duše škarta i oćoravelih...Ali, pre svega, treba se suočiti sa filosofijom poročnom, raskrinkati je do kraja: a ta filosofija izvire iz poroka i ona nije ništa drugo nego - Velimirović je to dobro znao još 1920. godine - KRIK POROKA U SAMOOPRAVDANJU!
11. januara 2002. godine (15) Miroslav Lukić


______


7 Kroz dobar deo 20. veka ima neke "druge umetnosti", o kojoj su napisane knjige i knjige, studije i monografije, gde su miševi pretvarani u slonove, u stilu majstora cirkusanskih trikova hokus - pokusa! Hvala Bogu, što sam napisao pre nekoliko godina romane "Liturgija" i "Ujkin dom" (1997); deset godina nisu mogli da budu objavljeni u zemlji u kojoj živim, dok su istovremeno objavljivane knjige i knjige pisaca mnogo manje dara i dometa od tih knjiga. Hvala Bogu što sam objavio pre nekoliko godina opsežnu "Rajsku sveću " (1998), ali o toj knjizi nisu napisali ni deset redova ni moji tzv. književni prijatelji. Hvala im što to nisu učinili! Hvala Bogu, što sam, o svom ruvu u kruvu, minule 2001. godine, posle toliko zavrzlama i peripetija, objavio trotomnu "Vlašku gozbu", koja je, u stvari, pored svega ostalog, ukazala na sav tragizam 20. veka i razobličila predejtonske i dejtonske i postdejtonske intelektualce, ali o toj knjizi, evo, iako je objavljena, pre više od osam meseci, ne može da se probije u prestoničkoj štampi i medijima, ni najobičnija informacija! Znam u čemu je problem: i ne boli me to više! Tzv. današnji intelektualci, ne mali broj, su i vrlo mali ljudi. Daleko su od pojedinih prekumanovskih intelektualaca, kao nebo i šeširdžija!...


8 Došlo je vreme da se baci svetlost, da se obasja snažnim snopom svetlosti i rečima istine, rečima koje se ne mogu povući. Da se obasjaju svetlošću sve srpske urvine, a ponajviše urvine 20. veka, naročito urvine druge polovine Namtnoga veka i tragične politike, urvine otuđene kulture, urvine ličnosti tobožnjih "velikana", urvine "progresa", urvine istina - najbolnijih i najdubljih istina. Urvine svih onih čudovišta koja su počela da izranjaju, isplivavaju i da se nameću; svih srpskih vampira i vampirovića! Mi Srbi se moramo suočiti sa najdubljim istinama o sebi, sa "urvinskim problem", a jedini Srbin, koji je doslovce upotrebio ove izraze u 20. veku, beše jedan bogoslov (J. Popović), koga su oni drugi tobožnji srpski intelektualci doživotno prognali u egzil manastirske samoće.


9 " (...) Sva priroda boluje sa čovekom, pa ipak sva priroda je lekovitija od čoveka. Otuda i dogma lekara tvojih, da se telo čovečje da izlečiti samo telima nečovečjim. Otuda i tolika kasapnica jaganjaca i belih zečeva, i tolika tvoja nada u krv njihovu.
Čim si izgubila veru u duh, dobila si veru u krv. Doktor Duh je bankrotirao, i Doktor Krv je privukao sve pacijente k sebi.
Izgubljeni duh, izgubljeno zdravlje. Gurmanstvo za stvarima zamenilo ti je duh, no nije ti donelo zdavlje. Za to si počela otimati zdravlje od prirode, zavoje za teške rane svoje. Prvo si pronašla, da još što ima zdravlja na Zemlji, ima ga u prirodi; drugo - počela si ga otimati od prirode. Otimati a ne prositi - za to ti se tako štedljivo i daje. Jer otmičaru se ne daje što se daje prosjaku:
O sinovi riđe ilovače! Kad ste već tako dogmatično poverovali u prirodino zdravlje, zašto niste objavili i dve konzekvence toga, - o ne, nego dve primese, na ime : da ne verujete više u duh čoveka, i da verujete u duh prirode? Jer iz duha, i samo iz duha, ključa zdravlje. Odričući lekovitost u sebi, odrekli ste duha u sebi. Odričući duh u prirodi, kako možete priznati lekovitost prirode? Za to će vam jagnjci biti sudije u dan rasplate...
Nametnuli ste sebe za idole celoj prirodi oko sebe, i celu prirodu pozvali ste na zaklanje. U strahu beži cela priroda od nametnutih idola, no vi je hvatate i prinosite sebi na žrtvu.
I mirišete krv njenu, i srčete utrobu njenu, radi zdravlja svoga - radi zdravlja bolesnih bogova? (....)"
(Nikolaj Velimirović: TE[KO TEBI, VITSAIDO! u knj. "Reči o Svečoveku, 3. izd., [abac, 1988, str. 238 - 239).
Dragocena je to knjiga za Srbe, lekovita. Na 250 stranica te knjige više se mogu naći zrnaca istine, ikustva i opomena, nego u opusima i takozvanih najvećih srpskih pisaca 20. veka Andrića, Isidore Sekulić, Crnjanskoga, da ne spominjem ]osića, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišmu, i mnoge, mnoge druge...
10 Taj Doktor je bacio na bunjište duh i samopregor i nesebičnost prekumanovskih intelektualaca, zatvorio je vrata za njih.


11 Došao je i do podataka da dr M. Petrović ima i svoje potomke danas. Navodeći jedan novinski članak (O. Bosnić, Politika, 8. april 1996), prema kome je jedan od kćeri dr Petrovića, Vera, diplomirani biolog, udata za dr Milana Kićevca, a druga Milica (Moka), dipl. pravnik udata za inž. Tadiju Sondermajera. Najmlađi direktni potomak dr M. Petrovića je Bosa Kićevac, slikar...
Profesor Dimitrijević je sa ukusom i merom napisao o ličnosti dr Mihaila Petrovića mnogo toga, podvlačeći da se lepota pukovnika Petrovića "nije ticala samo crta njegovog lica, stasa, smisla za humor, već iznad svega njegove duše" (str. 131). Na tako malom broju stranica (Dimitrijevićeva knjiga ima 132 stranice), sažeto, inteligentno, slikovito, zanimljivo, dokumentovano, promišljeno, dignuta je sa dna mora, kao potopljena Atlantida, jedna izvanredno slojevita i složena oblast, u čijem je epicentru tragizam istorije i veličina prekumanovskog intelektualca, kome nema ravnog među onima koji su došli posle njega. Učitelj i profesor dr Mihaila Petrovića bio je doktor Subotić, opet jedna izuzetna i nepravedno zaboravljena ličnost, pisac izvanredne po mnogo čemu studije o Rusaljama severoistočne Srbije (studiji objavljenoj daleke 1905. godine, zaboravljenoj, od koje možda danas nije ostalo ni dva primerka). Tu studiju sam pre nekoliko godina objavio u ALAMANAHU ZA ŽIVU TRADICIJU, KNJIŽEVNSOT I ALHEMIJU, u celini. B. Dimirijević je, i kao lekar i kao pisac, sasvim dorastao temi koje se poduhvatio i lepo je što svoje istraživanje i knjigu okončava rečima o "metafizičkom srpskom čudu": "Beše u pravu Mihajlo Afanasijevič Bulgakov, i sam lekar neko vreme, da rukopisi ne gore" (str. 126).
NJegova knjiga iz stranice u stranicu prevazilazi početni motiv njegovog istraživanja: ona ovidljava i čuva neuništivost čoveka i ono što ostaje posle njegove smrti. Kao istraživač, Dimitrijević nije išao putevima romanopisaca i raznoraznih drugih skribenata i samoljubivih piskarala, otkrivača pseudo - istorije i pseudo stvarnosti. Kao pisac i istraživač, Dimitrijević daje potpuni račun, kako je uopšte došlo do pisanja ove knjige, kako je nastajala. "Čitaocu, pak, ostaje da poveruje da je i pisac ovih redova istražujući doista išao, što voljno a što nevoljno, već opisanim putem, na prvi pogled starodrevnim, držeći se prevaziđenih, navodno, metodologija i načela" (str. 125).
Zbog toga, i pisac i izdavač zaslužuju veliku pohvalu.


12 28. februara 1917. godine, dr Mih. Petrović piše u svom dnevniku: "Dakle u Armiji čuo od vojvode dr Nešić da je došlo zvanično da je Jerusalim pao. Znam da će biti opet čestitanja i banketa, ordenja i avalisanja. Pa će od radosti praviti nove planove i eksploatisaće Jerusalim i Hristov grob kao majdan za veliko spasavajuću Katoličku veru. Čak će se možda i verni katolici autrijski radovati toj pobedi i ne bi bilo nikakvo čudo da NJ. Apostolsko Velič. Car jerusalimski u Beču naredi službu božju u znak blagodarnosti svevišnjem što je hrišćanska svetinja pala u ruke hrišćanskoj vojsci pa da i Sultana pozove na banket.
Solunski Jevreji a i ostali praviće kombinacije da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu a njihove hajere koje su do sada jecale nad vodama vavilonskim zabrujaće od veselja i igre : polke, mazurke sve do kokonješta, koliko da se svima ugodi"
( str. 59).
Dimitrijević, što mu služi na čast, ne zloupotrebljava fusnote: daje ih vrlo sažete, duhovite, slikovite, promišljene. Vidi se da je odlično proučio, ne samo ono što je bilo glavni predmet njegovog istraživanja, nego i čitavo brdo sekundarne literature! Današnji čitaoci možda ne znaju da je ondašnji car Franja Josif, nosio i titulu cara jersusalimskog. Dimitrijević obaveštava današnjeg čitaoca o tome, kao i kako se igra rumunsko narodno kolo kokonješće. Daje i ovu fusnotu: "Reč je o odvođenju 10. 000 devojaka između 12 i 14 godina iz južnih delova današnje Srbije, koje su Bugari baš kao roblje poklonili svojim tadašnjim saveznicima - Turcima", str. 61, napomena 30. Ova Dimitrijevićeva napomena je vrlo prikladan komentar uz dnevničku zabelešku dr Mih. Petrovića od 14. maja 1917. godine: "I dok se ovo dešava na Solunskom frontu u porobljenoj Srbiji Nemci i Bugari razvlače ne samo tekovinu no odvode i roblje u Malu Aziju".


13 Doktor Mih. Petrović zapisuje : "Nama Srbima bezbožnicima to će biti svejedno i ravno do i preko Kosova držeći da je bolja Živa Srbija no mrtav Jerusalim. Pop Minić će ipak zatražiti koncesiju za seču kedara livanskih i praviće buriće za prepečenicu" (str. 60).
14 Najbolji profesori beogradskog univerziteta posle Prvog svetskog rata, bili su ljudi 19. veka i prekumanovski intelektualci. Nije postojala samo Isidora Sekulić, Dučić, Rakić, ni samo Skerlić, braća Popović, DIS, matematičar Mihailo Petrović - Alas, već i mnogi, mnogi drugi...Rajs je stavljao znak jednakosti, kako piše Dimitrijević, između prekumanovskog srpskog intelektualca, i srpskog borca, srpskog vojnika, bezimenog srpskog rodoljuba, srpskog seljaka, koji je podneo natčovečanske napore. Top tipu pripadaju i srpski nacionalisti, komite, četnici...Tom tipu ne pripada sin Pašića, kojega je otac sklonio u Pariz, na sigurno. Niti bilo koji od sinčića ondašnjih moćnika, koji su i na Krfu automobilima pogazili nekoliko srpskih vojnika. Tom tipu pripada i svetli lik regenta i princa Aleksandra Prvog, koji je bio junak Velikog rata, i uvek, noću i danju u blizini srpskih rovova i bolnica. Međutim, to je soj škart - srpskih istoričara prebrisao, potisnuo, umanjio do zaborava i nepostojanja...Evo jednog primera, gde je istraživač Dimitrijević na visini zapažanja i komentarisanja nekih mesta iz Dnevnika Dr Mih. Petrovića: "O srpskom bezbožništvu, koje je toliko briga Rajsu zadavalo, progovoriće doktor tek kada bude dočuo da je sveti grad Jerusalim, posle mnogo vekova, najzad, dospeo u ruke hrišćana. Sročiće, za tu priliku, intimni svoj libreto za oporu šaljivu operetu, vodvilj, veselu igru s pevanjima, zdravicama i bogosluženjem... Živa Srbija nasuprot mrtvom Jerusalimu! Ali i o tome šta je hrišćanstvo baš tog trena, pa ko razume. I Boga pominje doktor samo po drevnom srpskom protokolu, nikad uzalud..." (str. 85)
Tamo gde pominje, u komentarima, "srpsku metafiziku, sam supstrat naciona, ostatak ostataka srpskog etnosa" (str. 87), Dimitrijević je mogao dopisati još koju stranicu, ne bi bilo zgoreg da jeste, pozivajući se na - opet Velimirovića. Dimitrijević pokušava da odgonetne tajnu - koji su to dušmanski demoni upropašćivali Srbiju kroz glibove divljeg albanskog primorja. Napisao sam roman o tome ("Liturgiju" ); podvrgnuvši, kao pisac, vrtešku istorije, tragizam istorije, (sve)ogledalu liturgije, jer se samo iz liturgije daju sagledati svi dušmanski demoni i i pojedinačni grehovi. "A Srbija se topila, nestajala, trošila. Skoro da beše sve iscrpela što je do tada zaimala. Trošila je, naposletku, i svoju metafiziku koju doktor naziva nadom" (str. 87).


15 (Napomena pisana 5. jula 2005.) Oba ova eseja KNJIŽEVNAISTINA O PREKUMANOVSKIM INTELEKTUALCIMA I POSTDEJTONSKIM i LEGENDE O KNJIŽEVNIM ILUZIJAMA - objavljena su - preliminarno - u dva naša beogradska čaopisa (SAVREMENIKU, br. 95 /2001 - 96 / 2002; str. 47 - 63; i "DRVO ŽIVOTA", br. 3 - 5: proleće 2002, str. 53 - 74), preštampavaju se ovde nešto prerađena... Iz drugog eseja, izostavljen je, ovaj deo o prof. dr Vladimiru Stanojeviću, Breznik, 5. mart 1886 - Beograd, april 1978., zato što je, čini mi se, dosta (auto)biografski.
Profesor B. Dimitrijević vrlo često citira lekara prof. dr. Vladimira Stanojevića - prekumanovskog intelektualca - doživotnog predsednika srpskog lekarskog društva, brigadnog generala, koji je imao sreću da doživi duboku starost (str. : 17, 18, 19, 38...)
U ENCIKLOPEDIJI JUGOSLAVIJE (knj. 8, Zagreb, 1971, str. 126), o Stanojeviću piše sledeće:
"Gimnaziju završio u Beogradu, medicinu u Petrogradu (Rusija) 1911. Službu zaštite od bojnih otrova specijalizirao u Parizu. Učestvovao u ratovima 192 - 18 kao trupni lekar komandir poljskih i rezervnih bolnica. Posle 1918 na različitim dužnostima u Vojnom sanitetu. Penzionisan po molbi 1941, u činu sanitetskog brigadnog generala. Po Oslobođenju, 1945, profesor istorije vojnog saniteta u Sanitetskoj oficirskoj školi i profesor istorije medicine na Medicinskom fakultetu u Sarajevu. Objavio velik broj članaka, studija i prikaza iz oblasti preventivne medicine i istorije medicine.
BIBL. : Istorija ratnih zaraza, Beograd, 1924; Istorija srpskog vojnog saniteta i naše ratno sanitetsko iskustvo 1912 - 18, Beograd, 1925; Bojni otrovi i zaštita od njih (2. izd. 1931); Istorija medicine, Beograd, 1953. (2. izd. 1960); Tragedija genija, medicinski eseji i studije, Beograd, 1962; Bolesti i stvaralaštvo književnika starog Beograda, Beograd, 1966".
Odmah pada u oči: više je doktor Stanojević napisao, nego što pisac enciklopedijske odrednice (M. Dr. ) - navodi. Ne navodi podatak da je Stanojević napisao i čitav niz drugih publikacija, između ostalog i : Pukovnik Dr Vlada Stanojević, MOJE RATNE BELEŠKE I SLIKE, LJubljana, 1934, 203 str. Primerak ovog izdanja kupio sam u jednoj od retkih antikvarnih knjižara u Beogradu, još kao apsolvent Filološkog fakulteta, 1974. godine. Ovaj primerak je autor lično potpisao "G - nu Milanu Ćurčinu, u znak poštovanja, 7 nov. (19) 34. u Novom Sadu".Moj otac je video tu knjigu, u Zviždu, dok sam je čitao, tokom jeseni 1975. i 1976. godine (dok sam čekao poziv za odlazak na odsluženje vojnog roka) i veoma se obradovao. "To je taj doktor, doktor Vlada, čiji je pomoćnik bio i prijatelj tvoj pokojni deda Stanko, i u Moravskoj bolnici, kod Ćele - kule, i preko Albanije, i posle kad se vratio iz carske Rusije i doveo dobrovoljce na Solunski front". Međutim, u ratnim beleškama doktora Stanojevića, nije bilo ni pomena o pokojnom deda Stanku Lukiću (1892 - 1955). Doktor Stanojević pominje niz boraca bolničara, poimence, ali Stanka Lukića nigde. "Nema veze; bili su prijatelji, doživotni; ali kad je moj otac umro, u stvari neku godinu ranije to se prekinulo. Treba da ga potražiš..." Gde i kako?
U to vreme u požarevačkom Istorijskom arhivu nekoliko meseci istraživao sam građu i tražio podsticaje za čitav niz mojih romana; neki će se od njih pojaviti mnogo godina kasnije, neke neću objaviti. Jedan od mojih glavnih junaka, bio je i pisar Mišljenović, rođen sedamdesetih godina 19. veka, kada i moj pradeda Dimitrije Lukić (1870 - 1915), narodni poslanik i pregledač bobičavih svinja, trgovac i špekulant, prijatelj "Crnorukaca" i zemljoposednik. Pisar je prošao sve one užase i Golgotu koja je prošla njegova generacija. Kao trećepozivac, ipak se vratio sa Solunskog fronta, i sredinom Drugog svetskog rata - nekoliko godina pred svoju smrt, načinio je i zapise, autentične, koje su mi njegovi unuci, vršnjaci moga oca, stavili na uvid. Nije bilo mnogo toga napisanog. Oko 30 - stranica, na kojima je stala povest mesta Mišljenovca od početka do trenutka u kome je sve pisano, i sudbina samog pisara. U rukopisnoj zaostavštini je bilo na stotine i stotine nepoznatih stvari, sasvim potisnutih, koje je trebalo dešifrovati, što sam i činio, godinama. Pisar je bio u doticaju, i prijatelj, nekoliko uglednih prekumanovskih intelektualaca, među kojima je bilo i profesora univerziteta, i jedan od predsednika jugoslovenske vlade posle Prvog svetskog rata. Pisar je bio, kao lik, i prototip, veoma zahvalan za nadgradnju; mada me je od početka privlačio i lik jednog srpskog lekara, koji je recimo, prošao sličnim putevima, kao i pisar, kao što su bili dr Vlada Stanojević, ili doktor Mihailo Petrović. Nemci su dobili svoga "Doktora Fausta", Rusi su dobili svoga "Doktora Živaga", mogli su i Srbi da dobiju svoga "Doktora gorostasa". (Dobili su ga, naravno, konačno, i donekle, sa Dimitrijevićevom knjigom.) Lik prekumanovskog srpskog intelektualca bio je dostojan jednog velikog, potresnog i istinitog srpskog romana. Nisam izabrao za glavnije likove svojih romana "Liturgija" i "Ujkin dom" lik nekog srpskog doktora prekumanovskog intelektualca, jer bih morao da žrtvujem mnogo od dragocene i lepe građe koju sam bio sakupio.
Drugo - vrlo sam kasno - mesec dana pred smrt, upoznao lično prof. dr Vladu Stanojevića!
Kada sam se vratio iz vojske (leto 1977), malo sam vremena proveo u rodnom mestu, u Mišljenovcu. U međuvremenu je moj otac doneo iz Beograda (gde je radio od sedamdesetih) "Eskpres Politiku" u kojoj je preko cele stranice objavljen vrlo dirljiv intervju sa starim brigadnim generalom i doživotnim predsednikom Srpskog lekarskog društva. Zaposlio sam se kao mlad profesor književnosti u srednješkolskom građevinskom centru, na kraju ondašnjeg Bulevara revolucije u Beogradu, tako je prošla jesen 1977. godine. Zima. Svuda sam sa sobom nosio onaj intervju sa starim doktorom Stanojevićem; i tek sredinom marta 1978. godine, dobio sam konačno adresu stana dotktora Stanojevića : Hadži Ruvimova br. 2 a. Toliko sam puta tuda prolazio, i kao student, odlazeći na Studentsku polikliniku, a nisam znao da u blizini stanuje doktor Stanojević. U pošti su mi dali broj telefona V. Stanojevića, odmah sam telefonirao. Doktor Vlada je mislio da sam ja profesor pravnog Fakulteta Radomir Lukić i predložio je da se vidimo u "Metropolu", i ja sam morao da mu nekoliko puta ponovim: - Ne, ja sam Miroslav Lukić, profesor književnosti, unuk Vašeg bolničara Stanka Lukića, iz Mišljenovca kod Kučeva. - Pa, zašto mi se Stanko ne javlja? Gde ste vi u ovom trenutku? - U Građevinskoj školi u Hajduk Stankovoj ulici u Beogradu. - Uzmite taksi, molim Vas, i dođite odmah u moj stan...
Videli smo se, tri puta, posle našeg prvog susreta. Susret je bio više nego dirljiv. Doktor me je ne jednom pitao: "Pa, zašto me niste potražili ranije?Ranije?Ranije..." Šta sam mogao da mu odgovorim?
Da privodem kraju ovo podsećanje : zakasnio sam. Zakasnio sam najmanje tri godine, ako ne i čitavih deset godina! Smrt je bila brža: ugrabila je doktora Stanojevića, zaboravljenog gorostasa, prekumanovskog intelektualca, u trenucima kad smo susrećući se i razgovarajući ulazili u vreme, zaboravljeno vreme, kao u predsoblje večnosti...
Tokom svih tih susreta, dva sata je mogao živo da se seća stvari koje su se ticale Prvog svetskog rata, i mnogih drugih stvari, i ljudi, koji su odavno pripadali onom drugom svetu, ali posle dva sata počinjao je da se "gubi", pa me je molio da prekinemo sećanja i razgovore i da dođem sledećom prilikom... Stanojevićeve "Moje ratne beleške i slike" su dragoceno lično i dokumentarno svedočanstvo o jednoj srpskoj epopeji. Stanojevićeva važna diplomatska misija, odiseja tokom Prvog svetskog rata u Rusiju, sve što je tamo doživeo, gde je otišao da dovede mnoge srpske dobrovoljce, put kroz Rusiju, susreti sa revoluconarnim vlastima i atamanima, put kroz Sibir, preko Mandžurije i posle povratak okeanima i kroz Sredozemno more u Solun, učešće u proboju Solunskog fronta, sve je to ličilo na legende koje su nepravedno potisnute, ali to nisu bile legende. Profesor doktor Stanojević imao je izvanredno buran život i sudbinu. Za jednog romanopisca, rekao bih, možda je imao i uzbudljiviju sudbinu od gorostasa srpske ratne hirurgije doktora Mihaila Petrovića. Doktor Stanojević je, pored ostalog napisao i objavio o svom trošku pozamašnu knjigu "DOOKTOBARSKA RUSIJA. Karakterologija feudalnog društva, njegove kulture i sudbine" (Beograd, 1972, 593 str. sitnog teksta); eseji i studije. Tu knjigu mi je poklonio 2. aprila 1978. i čuvam taj primerak sa posvetom. Ni mesec dana posle toga, u "Politici" je, preko cele stranice, objavljena smrtovnica doktora Stanojevića.
Objavljena je uz "DOOKTOBARSKU RUSIJU" i kurtoazna recenzija (odštampana u celini na prvoj stranici knjige) sada već pokojnog profesora univerziteta Radovana Samardžića ( "...U ovom drugom dopunjenom rukopisu mislim da ste dobro učinili što ste jače istakli citate ruskih autoritativnih karakterologa, klasičnih književnika i starih istoričara Solovjova, Miljukova i Ključevskog kao i citate iz velike Sovjetske enciklopedije u 50 svezaka kojima ste potkrepili svoje zaključke. Takvi su citati o Bakunjinu, Plehanovu, filozofu Solovjovu i drugima. Radi karakterološkog poređenja mislim da su umesno izneti i karakterološki zaključci u poslednjem poglavlju stranih karakterologa kao i naših Cvijića, Dvornikovića i Dučića. / Moje je mišljenje da bi Vaše odštampano delo bilo od koristi kao pomoćna knjiga pri izvođenju nastave iz istorije na našim univerzitetima i drugim višim školama. Verujem da bi knjiga bila rado tražena i čitana i u širim krugovima naših čitalaca. / S drugarskim pozdravom / Prof. Radovan Samardžić, s. r.", str. I )


Miroslav Lukić: Rušenje književnih iluzija, CD Cabrani radovi: VEČITI ČUDESNI KORENOVI, Beograd, Zavetine, 2006, knj. 7, 22 str. : str 90 -109

Нема коментара: