* * *
Nil adeo magnum neque tam mirabile quicquam,
quod non paulatim minuant mirarier omnes.
С научницима, признат од критичара рано,
ко жена беше лажљив, брбљив, на речи лаком;
срчаним стиховима шкакљао је ко дланом,
вернима метафоре солећи, пуном шаком.
Забиберив бесмислом мутне замисли своје,
полуриме у калуп сипаше ко у воду,
свудаприсутан, себи самом завидео је,
лукави и женствени полубожић у роду.
Унапред осетивши моду у новом кроју,
са плаћених вечери пред цењеном публиком,
ваљао је на људе пред собом славу своју,
наизуст говорећи под усхитним урликом.
Ал вративши се кући, неситој гордости амен
одслуживш на силу, пре него што усније,
лежаше без покрета ко у пустињи камен,
само и још књишкије, шкртије и мртвије.
5. новембра 1973.
_______________
Нема ничега, ма колико, на први поглед, оно било велико и чудесно, на шта се, мало-помало не почне
гледати с мањим чуђењем.
Лукреције, О природи ствари, II, 1028 (лат)
* * *
Не убише, претекох из рата.
Дакле, мене срећа на груд приви.
Ал браћа ми куцкају на врата:
- Памти - веле - памти још, док живиш...
- Присети се, и ми смо имали
мајке, децу, ал се нисмо спасли...
- Пројектили на мене су пали...
- А мене су убили у расвит...
Јер живот смо волели, и његов
исти циљ смо хтели да нам блесне.
И, што јаче заволесмо прегор,
радосније певали смо песме.
Опростите што, жив, живот славим,
и ја ћу - у никуд, ниоткуда.
Јер ви снове гледате на јави,
каква вам се привиђају чуда?
Почетком осамдесетих
Речник
Ја сам гранчица са дебла Русије,
њена сам плот, и све до лишћа мог,
сежу челичне жиле, из бусије,
од лана, крви ткива коштаног:
корење све је гушће и брсније.
Постоји власна тежа из висине,
и бесмртан сам зато и ја, док
ври у жилама - бол мој, тај драг сок -
подземног врутка ледне влаге ток,
"ер" и "ел" светог језика кад сине.
Зван сам у живот крвљу свих рођених,
свих смрти, живех у свим врменима,
кад је народа безимени гениј
плод предмета и појава, што плени,
подаривао првим именима.
Речник је читљив са сваке странице,
од облака до тамо где сни мувар,
- разумној речи учити сенице,
и лист јединствен ронити у бунар,
од рђе, бакрен, златан ко зенице...
Пре песама
Кад, сва питање, још - сред тела,
душа се жегла и младила,
кад коб је с огњем свуд летела
као купина неопадива,
звиждаху флауте ниоткуда,
кроз уши урлаху даљима
фанфаре, и земаљских чуда
јурцаху мреже, гудалима.
У сваком цвету, сваком тону
дугиних боја и од склада,
стајаше спољни свет на фону
свих плавих мора, сваког града.
И од свег живог, на дар вечит,
ја схватих тек сјај и звук дуг -
будућност још ни једне речи
не зарони у овај круг.
Теофан Грк
Када увидех да је шум све јачи,
кад оживеше кредна крила чвршће,
ја схватих: живот цео прекорачих
а подвиг мој још не пређе раскршће.
Треба ми завет гробова, тај бедем,
што зија ко од ножа пушна рана,
да на библијску рескост себс сведем
и да постанем калфа Теофана.
По панџама га познах: он је лав,
и кост од кости сопствене пустиње,
жудим и видим авет, труо сав,
на ражареном угљу милостиње.
Шест векова већ дишем жар му тмине,
шест векова ме црв те ране гризе.
Хоћеш ли доћи, Самарићанине,
да увијеш ме у ланене ризе?
+ + +
И ја ниоткуда
приспех, да размостим
јединственост чуда
на душу и кости,
државу природе
ја морам расећи
на песму и воде,
на копно и речи,
окусив хлеб овај
да стигнем, неспутан,
у одежди слова
на почетак пута.
Син сам твој, док снажим,
Авраме, до гроба,
и жртве не тражи
више, моје доба,
ал колко ме снађе
увреда и труда...
И после најслађе
од чаша - никуда?
+ + +
Душу која плану летом птица,
не спалише у собици белој,
где кроз прсте младих врачарица
грејало се нежно дечје тело.
Дажд даждише јуче целог дана,
још се земља од блата не стеже,
би толико јунских јоргована
да сјај света у плавет одбеже,
а кроз јул и август, све до зоре,
би толико сјаја кроз прозоре,
свод украси толико фонтана,
бојама мог првог летњег доба
да је моја коб и иза гроба
постањем, ко груда, огрејана.
Ода
Ваздуха мало, само мало хлеба,
лед, ко кошуљу стргли би са плећи.
Треба у грло увући сјај неба,
међу два плава океана лећи!
Пред твоје ноге пашћу, на друм златни,
звездано трнце у песку звезданом,
да би нада мном богови крилати
са цвета на цвет прелетали сано.
Ти би се могла јавити пре зоре,
открити ми се у свјој висини,
још пре би могли твоји исполини
и твоју књигу, успут, да отворе,
још пре би могла ново име, сама,
да наденеш ми на језику своме,
ја бих плануо под твојим стопама
и потонуо у песку златноме.
Иванова врба
Ишао је Иван на реку пре рата
где је расла врба, свима непозната.
Не знадоше што се над реку надвила -
али то је врба Иванова била.
Убијен у покров, убијен у боју,
вратио се Иван под ту врбу своју.
Иванова врба, чини се дечици,
као чамчић бео плови по речици.
+ + +
Тако се давно родих
да слух ми, каткад, ода
како нада мном струји
студена нека вода.
Ја на дну речном лежим,
и запевам ли - усним,
почнем од траве, песка,
непомак је на усни.
Тако се давно родих,
да немим, не знам говор,
град присних на обали
некој, каменој, новој.
И лежим на дну речном,
видим из воде, лак,
далек сјај, и дом висок,
зелени звезде зрак.
Тако се давно родих,
да дођеш ли ми амо,
и длан ставиш на очи,
то лаж ће бити само,
задржати те не могу,
а одеш ли кроз дажд,
нећу за тобом као слепац,
тек то би била лаж.
Преводилац
Шах свињске њушке - трон пун страха,
Самарканд - сав на длану шаха.
Крај ногу - лисац који га слави -
с две хиљаде стихова у глави.
Руже шећерне: њих предводи
славујева хвала и слава.
Ах, источни преводи
ала ми од вас пуца глава!
Полуго џелат пред апс крочи,
воду пије и шкиљи очи,
по старом, леш у платнен џак
зашивају, док још је мрак.
Царе природе - снен, куд ходиш?
Где су твој мач и твоја права?
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава!
Све због тих ружа са чарима,
царства над гладним тифусарима -
да сланом шугом степа - зачуј,
пева храњеник луне - славуј.
Зашто најлепше године сводих
на туђе речи - зар бадава?
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава.
Набуба ли, преводиоче марљив,
аритметику рима парних?
Како ти је по овом свету
пустињом вући старицу сету?
Рђа пустиње, ко у соди,
ни жива шишти, ни мртва спава.
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава.
+ + +
Ви што живесте на свету пре мене,
мој штите, крвна родбино из сене,
од Скиапарела па све до Дантеа,
добро је ваша судбина пламтела!
А зар и ја сам ваљано не горим,
и зар вас, претке, равнодушјем корим,
вас, за које сам живео, несмирив,
траво и цвеће, децо и лептири?
Треба да капу и пред тобом скинем,
мој граде, што си -
сав ко нотна свеска -
још надахнућем нетакнут што крепи,
док јул по врелим лествицама песка,
с таламбасима ка реци не мине,
док се за прсте перо не прилепи...
Препев: Владимир Јагличић
________ Видети више:
Nil adeo magnum neque tam mirabile quicquam,
quod non paulatim minuant mirarier omnes.
С научницима, признат од критичара рано,
ко жена беше лажљив, брбљив, на речи лаком;
срчаним стиховима шкакљао је ко дланом,
вернима метафоре солећи, пуном шаком.
Забиберив бесмислом мутне замисли своје,
полуриме у калуп сипаше ко у воду,
свудаприсутан, себи самом завидео је,
лукави и женствени полубожић у роду.
Унапред осетивши моду у новом кроју,
са плаћених вечери пред цењеном публиком,
ваљао је на људе пред собом славу своју,
наизуст говорећи под усхитним урликом.
Ал вративши се кући, неситој гордости амен
одслуживш на силу, пре него што усније,
лежаше без покрета ко у пустињи камен,
само и још књишкије, шкртије и мртвије.
5. новембра 1973.
_______________
Нема ничега, ма колико, на први поглед, оно било велико и чудесно, на шта се, мало-помало не почне
гледати с мањим чуђењем.
Лукреције, О природи ствари, II, 1028 (лат)
* * *
Не убише, претекох из рата.
Дакле, мене срећа на груд приви.
Ал браћа ми куцкају на врата:
- Памти - веле - памти још, док живиш...
- Присети се, и ми смо имали
мајке, децу, ал се нисмо спасли...
- Пројектили на мене су пали...
- А мене су убили у расвит...
Јер живот смо волели, и његов
исти циљ смо хтели да нам блесне.
И, што јаче заволесмо прегор,
радосније певали смо песме.
Опростите што, жив, живот славим,
и ја ћу - у никуд, ниоткуда.
Јер ви снове гледате на јави,
каква вам се привиђају чуда?
Почетком осамдесетих
Речник
Ја сам гранчица са дебла Русије,
њена сам плот, и све до лишћа мог,
сежу челичне жиле, из бусије,
од лана, крви ткива коштаног:
корење све је гушће и брсније.
Постоји власна тежа из висине,
и бесмртан сам зато и ја, док
ври у жилама - бол мој, тај драг сок -
подземног врутка ледне влаге ток,
"ер" и "ел" светог језика кад сине.
Зван сам у живот крвљу свих рођених,
свих смрти, живех у свим врменима,
кад је народа безимени гениј
плод предмета и појава, што плени,
подаривао првим именима.
Речник је читљив са сваке странице,
од облака до тамо где сни мувар,
- разумној речи учити сенице,
и лист јединствен ронити у бунар,
од рђе, бакрен, златан ко зенице...
Пре песама
Кад, сва питање, још - сред тела,
душа се жегла и младила,
кад коб је с огњем свуд летела
као купина неопадива,
звиждаху флауте ниоткуда,
кроз уши урлаху даљима
фанфаре, и земаљских чуда
јурцаху мреже, гудалима.
У сваком цвету, сваком тону
дугиних боја и од склада,
стајаше спољни свет на фону
свих плавих мора, сваког града.
И од свег живог, на дар вечит,
ја схватих тек сјај и звук дуг -
будућност још ни једне речи
не зарони у овај круг.
Теофан Грк
Када увидех да је шум све јачи,
кад оживеше кредна крила чвршће,
ја схватих: живот цео прекорачих
а подвиг мој још не пређе раскршће.
Треба ми завет гробова, тај бедем,
што зија ко од ножа пушна рана,
да на библијску рескост себс сведем
и да постанем калфа Теофана.
По панџама га познах: он је лав,
и кост од кости сопствене пустиње,
жудим и видим авет, труо сав,
на ражареном угљу милостиње.
Шест векова већ дишем жар му тмине,
шест векова ме црв те ране гризе.
Хоћеш ли доћи, Самарићанине,
да увијеш ме у ланене ризе?
+ + +
И ја ниоткуда
приспех, да размостим
јединственост чуда
на душу и кости,
државу природе
ја морам расећи
на песму и воде,
на копно и речи,
окусив хлеб овај
да стигнем, неспутан,
у одежди слова
на почетак пута.
Син сам твој, док снажим,
Авраме, до гроба,
и жртве не тражи
више, моје доба,
ал колко ме снађе
увреда и труда...
И после најслађе
од чаша - никуда?
+ + +
Душу која плану летом птица,
не спалише у собици белој,
где кроз прсте младих врачарица
грејало се нежно дечје тело.
Дажд даждише јуче целог дана,
још се земља од блата не стеже,
би толико јунских јоргована
да сјај света у плавет одбеже,
а кроз јул и август, све до зоре,
би толико сјаја кроз прозоре,
свод украси толико фонтана,
бојама мог првог летњег доба
да је моја коб и иза гроба
постањем, ко груда, огрејана.
Ода
Ваздуха мало, само мало хлеба,
лед, ко кошуљу стргли би са плећи.
Треба у грло увући сјај неба,
међу два плава океана лећи!
Пред твоје ноге пашћу, на друм златни,
звездано трнце у песку звезданом,
да би нада мном богови крилати
са цвета на цвет прелетали сано.
Ти би се могла јавити пре зоре,
открити ми се у свјој висини,
још пре би могли твоји исполини
и твоју књигу, успут, да отворе,
још пре би могла ново име, сама,
да наденеш ми на језику своме,
ја бих плануо под твојим стопама
и потонуо у песку златноме.
Иванова врба
Ишао је Иван на реку пре рата
где је расла врба, свима непозната.
Не знадоше што се над реку надвила -
али то је врба Иванова била.
Убијен у покров, убијен у боју,
вратио се Иван под ту врбу своју.
Иванова врба, чини се дечици,
као чамчић бео плови по речици.
+ + +
Тако се давно родих
да слух ми, каткад, ода
како нада мном струји
студена нека вода.
Ја на дну речном лежим,
и запевам ли - усним,
почнем од траве, песка,
непомак је на усни.
Тако се давно родих,
да немим, не знам говор,
град присних на обали
некој, каменој, новој.
И лежим на дну речном,
видим из воде, лак,
далек сјај, и дом висок,
зелени звезде зрак.
Тако се давно родих,
да дођеш ли ми амо,
и длан ставиш на очи,
то лаж ће бити само,
задржати те не могу,
а одеш ли кроз дажд,
нећу за тобом као слепац,
тек то би била лаж.
Преводилац
Шах свињске њушке - трон пун страха,
Самарканд - сав на длану шаха.
Крај ногу - лисац који га слави -
с две хиљаде стихова у глави.
Руже шећерне: њих предводи
славујева хвала и слава.
Ах, источни преводи
ала ми од вас пуца глава!
Полуго џелат пред апс крочи,
воду пије и шкиљи очи,
по старом, леш у платнен џак
зашивају, док још је мрак.
Царе природе - снен, куд ходиш?
Где су твој мач и твоја права?
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава!
Све због тих ружа са чарима,
царства над гладним тифусарима -
да сланом шугом степа - зачуј,
пева храњеник луне - славуј.
Зашто најлепше године сводих
на туђе речи - зар бадава?
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава.
Набуба ли, преводиоче марљив,
аритметику рима парних?
Како ти је по овом свету
пустињом вући старицу сету?
Рђа пустиње, ко у соди,
ни жива шишти, ни мртва спава.
Ах, источни преводи,
ала ми од вас пуца глава.
+ + +
Ви што живесте на свету пре мене,
мој штите, крвна родбино из сене,
од Скиапарела па све до Дантеа,
добро је ваша судбина пламтела!
А зар и ја сам ваљано не горим,
и зар вас, претке, равнодушјем корим,
вас, за које сам живео, несмирив,
траво и цвеће, децо и лептири?
Треба да капу и пред тобом скинем,
мој граде, што си -
сав ко нотна свеска -
још надахнућем нетакнут што крепи,
док јул по врелим лествицама песка,
с таламбасима ка реци не мине,
док се за прсте перо не прилепи...
Препев: Владимир Јагличић
________ Видети више:
