аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 29. фебруар 2016.

Квадратура круга?


Нечастиви на Студенском тргу /  Иван Миладиновић | 28. фебруар 2016. 15:48 | Коментара: 3
Све тајне прогона професора Београдског универзитета крајем 1944. године. После рата на удару десетине професора БУ, као и наши најугледнији научни радници
СРПСКА интелигенција често је у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се издваја и може се назвати једном од највећих хајки на националну интелигенцију.
Било је то крајем 1944. године. У Србији је почео прогон неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове акције биле су и такве личности којима би се трајно поносиле и културе много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила.
На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности, проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду, проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике "Политике", проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској...
ОВОЈ хајци против српске памети, која је трајала од 5. децембра 1944. до јуна 1945, код нас се деценијама ћутало. Савет Београдског универзитета у јуну 2008. формирао је радну групу са задатком да припреми извештај о прогону професора из 1945. године. Радна група наилазила је на многе непремостиве тешкоће у раду и тај посао до данас није завршен. Радна група констатовала је да Суд части БУ није судио по правним и демократским начелима, као и да је његова улога била првенствено идеолошка. Није им омогућено да саопште нешто више о судбини више од 60 асистената, доцената, ванредних и редовних професора. Хроничари ће констатовати слабо познавање историје властитог универзитета и потребу за озбиљнијим проучавањима. Изузев неколико радова др Момчила Митровића и Ђорђа Станковића (Записник и извештај универзитетског комитета КПС 1945-1948. "Народни и државни непријатељи после рата у Србији") и публицистичког штива Пере Симића "Нечастиви на Београдском универзитету" овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. У Архиву Србије и Историјском архиву Београда стрпљивим радом може се доћи до докумената помоћу којих се може реконструисати судбина више од 60 професора и сарадника БУ и научних радника. То су, пре свега, "Извештај о раду Комисије за обнову универзитета", "Извештај Удбе о раду на универзитету 1945-1951" и "Правилник о Суду части Београдског универзитета". Постоји кутија списа о раду Суда части, па и оригинали неких пресуда професорима који су се нашли на листи.
Веселин Чајкановић, Перо Слијепчевић, Јустин Поповић
Пракса је показала да је највећи проблем то што је Суд части функционисао само неколико месеци, до јуна 1945. године. Тада његови предмети прелазе у надлежност Окружних судова, из којих је документација после одређеног времена требало да буде пребачена у градске архиве. Међутим, у Београду се то није десило, предмети су остали у судовима и многима се губи траг.
Неки од поменутих докумената откривени су случајно у досијеима који нису имали никакве везе с њима, као да су ту намерно скривани.
Тако је ова чистка деценијама била прекривана велом мистерије. Надживела је Броза и распад његове партије и државе, и прве дане и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, а ова ипак није.
НАЦИСТИ још нису били отерани с Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд. Суд части Београдског универзитета, који је званично формирала Комисија за обнову Универзитета 5. децембра 1944. године. Први потез повучен је 12. децембра 1944. године. Свим професорима Београдског универзитета упућено је циркуларно писмо и наложено им да што ревносније напишу изјаве о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" других професора Универзитета.
СУДБИНА АКАДЕМИКА ЧАЈКАНОВИЋААПРИЛА 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. По сведочењу његовог сина Коље Чајкановића, легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до смрти, августа 1946. године.
Из извештаја о раду Комисије за обнову универзитета и Извештаја Удбе о стању на факултетима на Београдском универзитету и Великим школама види се да је чистку започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде Авноја. И то 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача. Пет дана пре формирања Суда части издао је писани налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су с његовим одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић. Практично, једини њихов грех био је - што нису били комунисти.
Суд части Београдског универзитета непрестано је заседао, а по сачуваним извештајима, највише посла имао је 3. априла 1945. године, када је с Универзитета избачено више од 30 асистената, доцената, ванредних и редовних професора.
Међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се и једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил. Познавао је петнаестак језика. Три пута је биран за декана Филозофског факултета. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Био је један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: "О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима", "Студије из религије и фолклора", "Преглед римске књижевности", затим "Тит Макције Плаут - Одабране комедије"... Аутор је класичног дела "Мит и религија у Срба", а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа. Академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.
ОДЛУКУ да га "казне удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Тјелинео, лингвиста Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.


ОПТУЖБЕ БЕЗ ОСНОВА
У ДОСИЈЕУ професора Веселина Чајкановића, односно у пресуди Суда части, види се да је био у првој групи која је отерана с Београдског универзитета. Оптужбе против њега биле су без основа. И то не само с правног, већ и с разложног, политичког становишта.
За његов највећи, неопростиви грех, Суд части је прогласио то што је током рата за веома узак круг људи одржао једно стручно предавање и учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. Циљ тог плана био је да се и у ратним условима, колико је то било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

    Из коментара:
Квадратура круга 28. фебруар 2016. 22:25 #3948404
Први пут сам од комуниста био ухапшен већ у октобру 1944. непосредно после уласка комуниста у град. Потказао ме је на улици бивши школски друг као симпатизера покрета ДМ. Родитељи нису знали у ком сам затвору па су их све редом обилазили. Пронашли су ме у згради на Обилићевом венцу. Ту је седећи на клупи мати почела да плаче, а један од партизана јој рече: "Немој да плачеш. Они које твој син воли су некада нас апсили, сад апсимо ми њих, а после ће они опет нас. Тако то иде у круг."
Ситар 29. фебруар 2016. 00:43 #3948588
Добро је повремено објављивати овакве чланке (мада би могли да буду мало краћи) да добронамерни свет почне да схвата све те корене зла које је уназадило наш народ!! На тим коренима уз нестручно и бесмислено калемљење либералног капитализма,веровали или не ,почива наше друштво!!!!

Нечастиви на Студенском тргу

понедељак, 15. фебруар 2016.

ЧАРДАК И ОБЕЋАЊА

КУЋА Милића од Мачве у звездарској шуми, у Београду, коју је заувек напустио пре 16 година, и данас изгледа готово исто као за његовог живота. Чим се прекорачи праг, чини се као да је сликар управо некуд изашао. И сваки час може да се врати.


"Новости" су после шест година поново добиле ексклузивно право да отворе врата ове сликарске оазе, коју су многи већ отписали.
- Само ми, Милићева породица, ни трунке се не одричемо овог спомен-дома, који је мој муж готово сам подигао и у њега уткао део себе и наших успомена - дочекује нас Данка Станковић, која је "Новостима" указала поверење да обаве ову својеврсну визиту - да погледају не само атеље, већ и драгоцена дела која је сликар оставио породици и Београђанима.
- Нервира ме што пишу да слике и кућа пропадају. Ми пропадамо чувајући их, а у ствари ни динара немамо. Трудимо се да кућа остане у истом стању као док је Милић био жив - каже Милићева супруга. - Никад нисмо живели овде. Кућа је лепа, али није удобна за породични живот. Одржавамо је колико можемо. Имамо чувара.
Над белим здањем у Волгиној улици као да се надвила сенка уметника у дугом црном плашту и са штапом у руци, по којима га многи памте. "Кула на седам ветрова", која подсећа на оне из епских народних песама, и даље дише Милићевим плућима. Сликар је био опседнут нашим средњовековним дворовима, па је неке прозоре овог здања на Звездари "урамио" кованим гвожђем са српским ознакама. Изнад улазних врата налазе се остаци фресака које је сам насликао.
- Није било лако живети са Милићем. Понекад је и себи био тежак - исповеда нам Данка Станковић. - Толико је радио да га је то коштало здравља. То што је радио много било је добро само за уметност. Да је мање радио можда би дуже поживео.
УСПОМЕНЕ Супруга Данка у Милићевој "мислионици"
Уласком у кућу стиче се утисак да је она нека врста спомен-дома, а, нажалост, није. Уместо да је посећују ђачке екскурзије, љубитељи Милићевог сликарства, па чак и страни туристи, она је препуштена бризи породице. Милићева супруга и ћерке заиста се труде да унутрашњост атељеа остане аутентична и да све подсећа на великог мајстора сликарства.
- Из новина сам сазнала да су представници Града Београда заинтересовани да се састану са наследницима. Нико нас још није позвао на разговор - каже Милићева супруга. - Милић је 1977. поклонио велики број слика Граду. Заузврат је добио овај плац на коме је саградио "Кулу на седам ветрова". Град се тада обавезао да ће отворити галерију у којој ће бити изложен његов легат. Од тада до данас ништа није решено, па су слике и даље код нас.
Радови које је Милић поклонио Београђанима свуда су по "Кули на седам ветрова". Неке од тих слика висе на зидовима, док су друге поређане уз зид. Уверили смо се да су собе у којима се налазе слике суве, са константном температуром, а дела су неоштећена.
- Биле су овде и док је Милић био жив - каже Данка. - И други уметници чувају своја дела у атељеима или становима. Не знам зашто је то некоме чудно. Овде није влажније него у другим кућама.
Фото В.Данилов
У кући на Звездари су и слике које припадају члановима породице. Лепо су поређане и заштићене папиром. На свакој од њих пише име наследника. Поред Данке и њихове ћерке Јелене, наследнице су и Теодора и Симонида (ћерке из другог брака), а његову преминулу ћерку Одету наследила је њена мајка, прва сликарева супруга Стојанка Оробабић.
- Немамо где да их држимо, па смо их оставили овде. Оставинска расправа је завршена - објашњава Милићева супруга. - Сви смо добили свој део и у добрим смо односима. Заиста није у реду да нас и даље спомињу као главне кривце што се ништа не предузима да се сачува заоставштина мог супруга. О ономе што смо наследиле бринемо најбоље што можемо. На време смо предале документацију за легализацију ове куће. Ни то још није решено.
РЕШЕТКЕКУЋА на Звездари окружена је шумом, па лоповима не треба много храбрости да уђу у њу. Прошле године то се и догодило, па је породица Станковић решеткама заштитила прозоре.- Не знамо ко је провалио у кућу, али узели су само предмете од метала и месинга. Вероватно да их продају као старо гвожђе. Узели су неколико свећњака и скулптура које је Милић добио - говори Данка Станковић. - Слике нису дирали, али су испревртали све и развалили прозоре. После тога смо морали да обезбедимо кућу.
Данка је Милићу открила Звездару. Она је рођена у овом крају града, и када су се заволели често су шетали звездарском шумом.
- Милић је имао навику да седне на траву баш на месту где је сада кућа - сећа се она. - Касније, кад је кућа већ била сазидана, често ме је подсећао на то време.
Милићева супруга је простор оплеменила дивним стилским комадима намештаја. На пијанину стоје црнобеле фотографије Милићевих родитеља. Столицу је уметник сам осликао.
- Пијанино је за славу свирао песник Жарко Петровић, понекад и наша ћерка Јелена - прича Данка. - Престала сам да свирам клавир када сам завршила средњу музичку школу.
Поглед нам пада на гусле на којима су изрезбарени ликови Његоша и Карађорђа.
- Милић није свирао гусле, али је волео да их слуша - каже Данка.
Улазимо у собу коју је уметник звао "мислионица". Велики кревет прекривен је ћилимом. Свуда около поређане су књиге. На радном столу његове фотографије, Нови завет, гушчје перо, слика Салвадора Далија... Милића су често називали српским Далијем.
- Ова соба ми делује чаробно - каже Данка. - Мој муж је овде волео да чита и спава. Често је имао визије у сновима. Тргнуо би се, узео бележницу и насликао оно што је видео.
Док је Милић био жив, кућа у Волгиној била је пуна људи. Милић се дружио са уметницима, највише са Васком Попом и Мијом Павловићем, али и са младим песницима и сликарима.
- Често је говорио да овде не може да се осами. Зато је сазидао кућу на Златибору - прича нам Данка. - Волео је друштво. Био је гостољубив, прави српски домаћин.
Милићева инспирација били су балвани, ужарене лопте, санте леда. Мало људи зна да је његова муза била госпођа Данка. Њен лик је на многим платнима.
Проживели смо три деценије заједно - каже Данка.

ЧАРДАК И ОБЕЋАЊА
-МИЛИЋ је био и сликар, и вајар, и архитект, и песник. Свуда где је дуже боравио градио је својеврсна уметничка дела, која необјашњиво подсећају на њега. Поред куће на Звездари, на Златибору је саградио свој "Чардак ни на небу ни на земљи", а у мачванском селу Белотићи "Радован кулу". За њега је родна Мачва представљала свето место Србије, а он, "Милић од Мачве, син Радованов, унук Пантелијин, зидао је да не дозволи да се та света места забораве". Али, његова родна Мачва је то заборавила. Зграду гризе зуб времена. Дела једног од српских уметника који је обележио 20. век налазе се и у галерији Уфици у Фиренци, Ватиканском музеју у Риму, Историјско-уметничком музеју у Женеви, Гугенхајмовом у Њујорку и многим приватним колекцијама.

четвртак, 11. фебруар 2016.

Зашто тајна?

АРХИВ не може да омогући увид у досије Милана Недића адвокату предлагача рехабилитације. Ово је за "Новости " рекао директор Архива др Мирослав Перишић и одбацио тврдње да ова институција опструира рад суда и поступак рехабилитације премијера Србије за време Другог светског рата.
- С обзиром на то да Србија није донела закон о отварању тајних досијеа, који би прецизирао ко и под којим условима може имати увид у досијеа која је Архиву Србије доставила БИА, документи остају затворени за странке у поступку - нагласио је он.
Архив, иначе, није одговорио на захтеве суда да адвокатима омогући увид у Недићев досије или да га пак достави суду, што је била и једна од тема на рочишту које је одржано у понедељак. Ако не одговори ни на нови, трећи захтев, Архив ће бити новчано кажњен. Закон прописује да казна може ићи до 150.000 динара.
Закон о рехабилитацији, међутим, обавезује Архив да сарађује са вишим судовима и њима доставља тражену документацију.
- Архив Србије је у великој мери заслужан за спровођење поступака за рехабилитацију јер доставља фотокопије докумената свим вишим судовима у Републици и често када породице немају никакве документе, односно доказе, они буду пронађени код нас - рекла је за наш лист Марија Милошевић, овлашћено лице за поступање по захтевима који се односе на архивску грађу БИА.
ЖИВАНОВИЋ: ПОШТОВАТИ ЗАКОН О АРХИВУАДВОКАТ предлагача Недићеве рехабилитације Зоран Живановић каже да је на снази и даље Закон о Архиву Југославије, по ком су сви архивски материјали отворени после 30, односно после 50 година ако тако одреди онај ко је формирао архив, у овом случају БИА. Зато, напомиње, недостатак закона о досијеима не би требало да представља сметњу, јер је од Недићеве смрти прошло 70 година.
Први захтев суда у вези са Недићевим досијеом Архив је добио још 2009. и суду доставио попис списа, односно садржај досијеа како би суд одредио шта му је потребно за даљи поступак. Јер, сам досије има више од 1.300 страна. Судије, међутим, увек имају могућност да у Архиву остваре увид у комплетан досије.
- После тога суд нам се није поново обраћао све до дописа који смо примили 16. децембра 2015, а потом и дописа који смо примили 18. јануара. У њима се захтева да обавестимо суд да ли пуномоћник предлагача може да оствари увид у документацију која се налази у Архиву - каже Милошевић.
Архив ће до краја ове недеље одговорити на захтев суда, јер је законски рок два месеца. Будући да не постоји закон о тајним досијеима, може се претпоставити да ће овај одговор бити негативан. Суду онда остаје да "пробере" документе који су битни за поступак и затражи да их Архив достави. Према поцедури, досије се прво фотокопира, па се на копијама врши анонимизација, односно заштита података о личности других лица, и тек онда шаље у суд.
Ова процедура изискује много времена, објашњавају у Архиву, и додају да су за последње три године примили више од 10.000 захтева од виших судова и грађана везаних за поступке рехабилитације. По њима поступају по редоследу пријема, осим у случајевима људи који воде поступак сопствене рехабилитације и имају приоритет. На тим пословима раде само два запослена. Захтеви из децембра 2015. и јануара 2016. још нису стигли на ред за обраду.