аватар

аватар. у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: " Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем."

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика. А-Б - Београд: Политика:Народна књига, 2005. стр. 10


Све велики балкански научници пре 11 сати Од кад је Америка узела Балкан под своје - све државе су отишле у пропаст али сви балкански политичари глуме мученике и продају народу маглу о просперитету. Све државе су презадужене, јуримо Грчки рекорд. Ниво БДП из 1989. није достигла ни једна ex-YU. Натовили су се неки смешни "тајкуни" а цела економија на Балкану је неки Комерц без било какве озбиљне домаће производње. Пошто народ то увиђа, "американизација" и локални политичари морају да покрећу додатне свађе и разбуцавања. Верујем да ће грађани бити паметнији од интересних група -- јер они су сви исти већ деценијама и ништа им не фали. За Србију сам 100% сигуран. - коментар уз чланак: Презадужени, а на „Форбсовој” листи Све се слажем са овим Америма и баш их разумем да су забринути за мир у свету, али кад рецимо руски авион прође близу Велике Британије, то је атак на мир у свету, а када Руси отерају амерички шпијунски авион од границе са Русијом, опет су Руси криви? Ако ме нешто ужасно нервира, то је лицемерство, а Запад га има на претек - Socrat 10. септембар 2016. 14:18 #4206110 ЛеЗ 0007885 Лицемерство

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 19. октобар 2015.

Александар Карађорђевић: Очекујемо да нам држава врати двор



ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК њ.к.в. Александар Карађорђевић, као и његов отац, последњи југословенски краљ Петар Други, рехабилитовани су овог лета. Тиме су се и формално стекли услови да држава почне да разматра захтев династије Карађорђевића за враћање дворова и друге имовине.
Прво рочиште одржано је ове недеље, а Агенција за реституцију, пред којом се води поступак, дала је рок наследницима да доставе додатну документацију.
Како на све ово гледа престолонаследник Александар Карађорђевић?
- Мој отац и ја смо рехабилитовани у складу са важећим законом. Пошто смо обојица лишени држављанства само из политичких разлога, процес рехабилитације трајао је само пет месеци. Рођен сам 17. јула 1945. Мој једини грех је био што сам био син свог оца. Он је провео цео рат у Великој Британији, јединој држави која се борила против фашизма током шест година рата. Комунистичке власти нису га оптужиле ни за једно кривично дело. Одузимање држављанства и одузимања имовине, 1947. године, било је политичка одлука Председништва Президијума Народне скупштине, уз кршење основних људских права мог оца. Очигледно, ни он ни ја нисмо заслужили одузимање имовине или одузимање држављанства.
НЕКИ ЉУДИ СУ ЗЛОНАМЕРНИ* ВАШЕ име појављује се у медијима с времена на време, углавном у таблоидима, у вези са услугама које, наводно, тражите или од државе или од неких предузећа (на пример “Ер Србије”). Како то коментаришете?
- Били смо третирани неправедно. Ми се дивимо “Ер Србији”, а посебно посади. Зашто не можемо да купимо рођенданске поклоне? Такође, платили смо за пртљаг. Дакле, у чему је проблем? Неки људи су несрећни и злонамерни.
Каква очекивања имате од поступка реституције?
- Очекујем да сва конфискована имовина буде враћена у складу са законом.
Било је разних спекулација у медијима. Шта је краљевска породица тачно тражила и шта би могло да се врати у натури, а шта да се надокнади?
- Веома је тешко одговорити на ово питање. До сада нема потпуне и тачне листе одузете имовине. Мој правни тим је све време у потрази за доказима. Ипак, очекујем да ће поступак довести до враћања целокупне одузете имовине и одговарајуће надокнаде.
Колико мислите да ће цео поступак трајати?
- Тешко је рећи. Надам се да ће бити завршен ускоро.
Да ли је реституција обновила неке покидане везе између чланова породице Карађорђевић?
- Ми смо као породица веома уједињени када су у питању наша људска права.
Каква је ситуација са Краљевским и Белим двором, и ко је за то одговоран?
- Краљевски и Бели двор су конфискована приватна имовина. Ништа није враћено. Држава је одговорна за одржавање и поправке све док се они не врате. Државни буџет не покрива све проблеме које Дворски комплекс има. Дворови су споменици културе и они су у опасности. Поред њих, породица поседује и другу имовину, која такође није враћена.
Која влада у Србији је имала најбоље односе са краљевском породицом, а са ким сте ви лично имали најбоље односе?
- Верујемо у добре односе са свима. Кад год видимо чланове Владе, сви су веома срдачни.
* Да ли још верујете у обнову монархије и зашто је ниједна утицајна странка у земљи више не подржава?
- Уставна монархија одлично функционише у Европској унији. Једном кад се придружимо ЕУ мораћемо да сарађујемо са државама чланицама које су уставне парламентарне монархије, као што су Шведска, Данска, Холандија, Белгија итд... Постоје многи чланови странака који поштују уставну парламентарну монархију. Јавност је, такође, веома заинтересована. 


Александар Карађорђевић: Очекујемо да нам држава врати двор | Друштво | Novosti.rs

петак, 16. октобар 2015.

ЗАБОРАВ ЈЕ ПОГУБАН, ПОГОТОВУ ВЕШТАЧКИ, ШПЕКУЛАНТСКИ

Тодор Куљић

Заслужени заборав

Није ли шокантни 5. октобар и нас увео у капитализам нових катастрофа, упркос томе што је тога дана срушен један штетни режим?
Сваке године све више бледи сећање на 5. октобар, а догађај који се збио тог дана 2000. године јесте све слабији симболички капитал у политици. Напредњачка власт не мари за њега. И обичан свет га заборавља. Да ли је овај датум незаслужено запуштен или је трајно потрошен? Пре одговора треба подсетити на његову изворну суштину.
Дуго је 5. октобар 2000. називан револуцијом и почетком аутентичне историје. Ни харизма убијеног премијера Ђинђића није одвајана од овог датума. Еуфорија је попустила већ са распадом петооктобарске коалиције, када је уз револуцију додаван атрибут издана. Организовани заборав датума почео је с победом напредњака. Од тада то није више нулти час од кога је почело ново доба у Србији, како се некада еуфорично говорило. Још мање је револуција. Данас се код процене ових бурних дешавања више ни не користи израз револуција, иако ретко ко спори прекретничку улогу овога чина у историји Србије. О чему се онда ради? У строгом смислу појма, а да исти не остане празна професорска формула, може се рећи да овај догађај одиста и није био револуција, јер је развој након овог датума обележен повратком старим вредностима (капитализму и религији). Револуција је само она друштвена промена која уводи нове кључне вредности. Такође је, али на други начин, након 5. октобра дошло до новог таласа оприрођавања национализма (легализација четничког антифашизма, рехабилитација монархизма и квислинштва у службеној култури сећања). Могло би се рећи да су већ то довољни разлози да се говори о рестауративној суштини 5. октобра јер у Милошевићевом режиму поменутих рестауративних заокрета није било. Није Слоба марио за краљеве, попове, нити за Дражу и Недића.
Међутим, ствари постају сложеније ако се има на уму једна друга, донекле формална, Марксова одредба револуције. Маркс каже да је свака револуција насилна надокнада заосталог развоја. Дакле, 2000. године, када се већина нових држава у региону већ била окренула ка хегемоној европској неолибералној алтернативи и глобализацији, режим Слободана Милошевића се управо томе опирао. Зато је Србија под њим била острво заробљено визним режимом, привредним санкцијама и ниским животним стандардом грађана (ратови, редови за храну, бензин и сл.). Ово стање („поносног пркошења” окружењу) било је економски катастрофално и свакако је заслуживало да се укине. С падом СПС режима, многе његове присталице нису имале шта да изгубе осим поноса. Контрафактуално гледано, вероватно се уклањање овог режима могло обавити само на насилан начин. Можда би се зато и карактер 5. октобра могао означити као нужна рестаурација и као мање зло. Генерацијски гледано, овај догађај је и рођен у сукобу између поносног пркоса старијих, с једне стране, и огромних резерви нада младих, с друге. Изневерених нада, наравно.
Сећање на 5. октобар није статично. Мењаће се у зависности од потреба владајућих снага у будућности. Вероватно не много. Стигао га је заборав. Отпорашки речено: „Готов је.” Последњих година овај догађај је уоквирен масовним разочарањем у пустош неолибералних мера које се спроводе уз садејство катастрофа и шокова.Нове шок терапиједезоријентишу, дижу маглу и уништавају солидарност.Канадска новинарка Наоми Клајн опомиње да увек након катастрофа страда социјална држава. Након политичких или природних шокова користи се пометеност становништва да би се спровеле непопуларне реформе. Није ли шокантни 5. октобар и нас увео у капитализам нових катастрофа, упркос томе што је тога дана срушен један штетни режим?
Социолог, професор Филозофског факултета у Београду
Тодор Куљић објављено: 15.10.2015. у Политици  

_____________________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Empty Straw | 15/10/2015 08:43
Nisam bas siguran da se Milosevic "opirao neoliberalnoj alternativi". Naprotiv, za njegovog vakta desila se prvobitna akumulacija kapitala, pracena uobicajenim tektonskim promenama, preraspodelama, likvidacijam i sl. Nemojmo se zavaravati SPS-ovom i JUL-ovom konzervativnom retorikom, iza kulisa su nastajalli ozbiljni kapitali poput Miskovicevog, Bekovog i ostalih.
Milos S | 15/10/2015 09:11
Legalizacija cetnickog antifasizma je u velikoj meri pocela vec pocetkom 90-ih, odnosno rusenjem komunistickog jednopartijskog poretka. Kakav god da je bio Milosevic, nivo ljudskih prava i gradjanskih sloboda za vreme njegove vladavine je bio kudikamo veci nego za vreme diktature Josipa Broza (1944-80). Vladajuca paradigma na kojoj je diktatura bila zasnovana (narodnooslobodilacki rat i revolucija) je vec krajem 80-ih bila potrosena i samo najtvrdokorniji komunisti rasporedjeni u JNA, policiji i SUBNOR-u su u istu verovali. Iako je suludo ocekivati da savremeni covek veruje u pervertiranu sliku stvarnosti koju su stvorili polupismeni srpski komunisti, ta slika jos uvek nije demontirana.
џангризалосаурус старији | 15/10/2015 09:16
Заслужено је заборављен јер није донео нове вредности. Није никаква прекретница јер се конкретно ништа није променило на боље. Безвизни режим и остало је обична шарена лажа, без производње и повећања запослености "џаба смо кречили".
Marko Đokić | 15/10/2015 09:56
Bledi sećanje na 5. oktobar, ali ne zato što se tog dana ništa nije promenilo, nego zato što bledi sećanje na devedesete koje je 5. oktobar poslao u istoriju. Mnogi su pomislili da će sve preko noći da se promeni na bolje, ali to tako ne ide. Oporavak je dug i traje decenijama. Nekoliko dana posle 5. oktobra čitam ja dnevne novine i pročitam interviju sa nekim ekonomistom koji reče da će nam trebati tri decenije da se vratimo na društveni proizvod iz 1990. godine. Pomislih: "šta ovaj govori, nema on pojma, mi ćemo za par godina da nadoknadimo propušteno". Kao što rekoh, vreme pokaza da to tako ne ide, jer kuća se može zapaliti za noć, a ponovna izgradnja traje decenijama. To što mi nećemo doživeti boljitak, to je naš problem.
b. kramer | 15/10/2015 10:45
Može vam zvučati šokantno, ali Zoran Djindjić je 'srušio' mit o 5. oktobru. Umesto da gradi institucije i zakone, on je vladao uredbama, arbitrarno, po ćefu. Umesto da uvodi demokratiju on je iz Skupštine izbacio celu protivničku stranku - glasanjem (uz malu pomoć Baneta Ivkovića). Umesto da se oslanja na stručnjake, pomilovao je tajkune i poslao emisare u Šilerovu. Ne znam po čijem nalogu, tek to su proglasili 'vizijom'!?!
Др Милош Д. Јовановић | 15/10/2015 13:44
Зоран Ђинђић је отео 5 октобар и уништио га. Он никада, својим плитким хиперболама није уживао поверење народа и никада не би ни победио Милошевића. Зато му је и било потребно да сруши 5 октобар, доведе, гуланфере, "експерте", зеленаше, склопи пакт са мафијом и ђаволом и изиграва премијера. Олош који је окупио, њега је и уништио. Нико се више не сећа ни Ђинђића ни 5 октобра. Броз и Милошевић ипак опстају. Упитајте се зашто.
Dva u Jednom | 15/10/2015 16:12
@Marko Đokić. Ili svesno obmanjujete ili samo niste u stanju da sagledate činjenice. Apsolutno niste u pravu kada zaključujete: da bledi "sećanje na 5. oktobar". Taj datum nikada neće izbledeti, ne zbog toga što je "bacio u zaborav devedesete", niti u smislu zaborava, jer je ostavio teške posledice na razvoj srpskog društva, koje istorija nikada neće moći da ignoriše. Za vas, "petooktobarce", poštapalica "preko noći" i u narednih sto godina bila bi opravdanje što se narod nalazi u jadu i bedi, nezaposlen i u polurobskom položaju. Ko i kako da zaboravi spaljenu Skupštinu, mafijaše koji hapse šefa države, isporuku 2 šefa država, vojno-politički vrh tuđinu na milost!? Vaš "neki ekonomista", ili je kupio diplomu, ili bio "otporaš" ili "dva u jednom", kada je zaključio da treba 30 gogina da bi se dostigao razvoj iz 90-te! "Komunjare" su za 30 godina, izgradile zaostalu Jugoslaviju, i Srbiju od volova i drvenog rala, u srednje razvijene zemlje, a ne na nivo iz 40.godine.
Beda Filozofije | 15/10/2015 16:19
Dali je moguće da sociolozi i Sociologija na Filozofskom fakultetu nemaju naziv za korenitu društvenu promenu koja je, krajnjem ishodu i ukupnom učinkum unazadila društvo i uvela u bedu i beznađe najveći deo stanovništva. Dali je to "beda filozofije" ponovo na delu!?
Bulevar Zorana Djindjica | 16/10/2015 01:21
Rec je o ofarbanoj revoluciji u reziji Cije. Kakvo je onda dobro ona mogla da donese.? Kod nas su napravioi prvi eksperiment a posle su slali po belom svetu nase, od njih obucene, placenike da obaraju vlade i unose smutnju i haos.
Џејми Шеј | 16/10/2015 03:40
Заслужени заборав? 

Bolje bi bilo STID. Ljudi se stide kada su prevareni, a lupali su u serpe i lonce za dzabe, nadajuci se u bolje a dobili su nista ili jos gore izgubili i ono sto su imali.
Vladimir Mladenović | 16/10/2015 06:02
Ono što začuđuje je da jedan socilog, naučnik, može da ima dilemu da li je 5. oktobar bio revolucija. Njegov stav da revolucija mora da donese nešto novo i progresivno a da je 5. oktobar doneo kapitalizam i religiju kao, navodno, retrogradne procese, je prosto zapanjujući. 

Prvo, revolucija se događa u odnosu na postojeće stanje, a čini mi se da nijedan ozbiljan sociolog ne bi mogao da okarakteriše Miloševićev režim nikako drugačije nego kao diktatorski. Dakle od diktature je bolji svaki kapitalizam i verovanje u Boga. 

Drugo, kada opisuje kapitalizam kao retrogradan, profesor Kuljić zaboravlja da je to još uvek sistem koji u svetu donosi najveći napredak na svim poljima, posebno u nauci. 

Treće, i taj kapitalizam se razvija i nije isti kao onaj s početka, nastao otkrivanjem parne mašine. 

Četvrto, profesor Kuljić je sigurno čovek koji je lično proživeo devedesete u Srbiji. Nečasno je porediti devedesete sa bilo čim nakon tog perioda. Ili profesor Kuljić pati od amnezije?
Velika Britanija SAD | 16/10/2015 07:47
Jedina tacka 5. oktobra iz koje je moguce crpeti pozitivne tekovine je Zoran Djindjic. Ubili su ga oni koji su to prepoznali.

     

четвртак, 15. октобар 2015.

Издржите! Покушајте, упркос свему...



Савремена формула 'Вечерњих новости'



ОБЕЛЕЖАВАМО 62. рођендан "Вечерњих новости" и поново сведочимо да је време у наш посао унело промене које су срушиле многа правила на којима је вековима опстајала штампа, листови и магазини. Узмимо, можете постојећи лист да претумбате, редизајнирате, оплемените на разне начине, речју - направите најбољи дневни лист на свету, да се врхунски стручњаци сложе у овој оцени, али то не гарантује да ће такав лист забележити раст продаје. Ни за један одсто. Исто је с новим листовима. Спорт, криминал, еротика, који су некада гарантовано продавали новине, већ годинама уопште немају утицај на тираже, продају. Садржаји ове врсте доступни су у неограниченим количинама на интернету, али... "Вечерње новости", упркос свему, и даље су у врху по броју продатих примерака у Србији, на целом простору бивше Југославије. Како? 
"Реално, немате ви никакве шансе у борби с електронским медијима, интернетом и телевизијом, то је унапред изгубљена битка. Штампани медији, дневни листови пре свих, осуђени су на одумирање. Погледај ситуацију у свету, гасе се листови стари и преко 100 година, тиражи стрмоглаво падају." Овим речима "тешио" ме је један познати београдски маркетиншки стручњак када смо, пре нешто мање од годину дана, разговарали о стању на тржишту штампаних медија а ја кукао да је све теже и теже. Растасмо се неусаглашени. Ја сам бранио став да ће штампа преживети овај заиста страшан удар електро-информисања. Данас сам још чвршћи у том убеђењу. "Вечерње новости" су ми крунски доказ.
Варају се они који мисле да новине продаје политичка оријентација истих, провладин или опозициони став. Није то пресудно, није чак ни посебно важно, као што одавно, рекох већ, распојасане девојке, криминал, спортске теме нису неопходне да би новине имале тираж довољан за опстанак. Данас тиражан, занатски добар дневни лист мора да има све: леп изглед, да је врхунски уређен, заступљеност свих форми новинског изражавања, квалитетне фотографије, став....Наравно, могу се листови, о дневнима је реч, продавати у великим тиражима и да немају све набројано, али у том случају је цена објашњење - вредност једног мало крупнијег јајета на Каленић пијаци.
Иначе, дневна штампа у Србији најјефтинија је у целој Европи. Реална цена једног примерка "Вечерњих новости" је 70 динара. А, како опстајемо са 40, само од продаје и маркетинга, уз милионске дугове које смо наследили пре две и по године? Прича за господина Риплија, верујте. У животу нас држите ви, читаоци, односно квалитет који сваког дана, без изузетка, морамо да понудимо за ваших 40 динара. Због чега бисте нас иначе куповали. Па, ми не објављујемо ниједно слово "ријалити садржаја", ко је кога заскочио, о боји доњег веша извођачица "уметничких радова", смер певање.
Формула "Вечерњих новости" за одбрану од електронске напасти гласи: избећи тривијалности, неукус, вулгарност, а уместо тога понудити садржаје какве савремени конзумент, колико год да се трудио, не може да нађе на интернету.
Хвала што нам верујете, сада, и све ове године.


Савремена формула 'Вечерњих новости' | Политика | Novosti.rs

понедељак, 12. октобар 2015.

Наше даме међу темпларима

ЗАПОСТАВИЛИ смо српско витештво и хришћанску традицију. Тешко време у ком живимо намеће нашим женама све већу потребу да у потрази за витештвом и хуманизмом постају чланице нашег Врховног војног реда витезова Храма јерусалимског (ОСМТХ). Прошле године темплари су постале шест дама, а тренутно су четири жене кандидати за даме витезове. 
Ову дискретну темпларску тајну открила нам је Снежана Шантић, канцелар, витез темплар и трећи човек у ОСМТХ. Овај ред са око 200 темплара у Србији води велики магистрални приор Дејан Јеремић.
- Петину наших чланова чине жене. Још толико их има и у другој темпларској организацији, што говори о напретку Србије у еманципацији нежнијег пола - објашњава нам Снежана Шантић. - Како су темплари превасходно мушки ред, жене се у њему појављују врло ретко, али најчешће као заштитници своје породице, после смрти супруга. Своје огњиште су браниле јуначким срцем, а не мачем. На тај начин су жене утемељиле пут витештву, које се носи у души.
Шантићева је рођена у Београду пре шест деценија. По оцу Српкиња, а по баби Рускиња. Радила је на руководећи местима на "Београдском сајму", у Народном позоришту, Фондацији Светске банке за развој из Цириха. Доктор је наука и професор универзитета. Данас брине о пензионерима на општини Стари град. Постала је прва жена темплар у Србији, јер, каже, витештво носи у души и у својим идеалима.
Пријем једне даме у темпларе
- Док сам живела у Швајцарској, спознала сам да су витезови темплари сиромашни људи, али богате душе. Да су борци за слободу, хришћанство, да шире милосрђе и доброчинство, да уче људе да верују. Заинтересовала се за њих као за тихе владаре светом. Иницирана сам у Ред темплара 13. марта 2005. у Паризу, на Дан Жака Демолеја, оснивача реда, у цркви Норт Дам. Када сам се пре десетак година вратила у Србију постала сам витез темплар, командер у командерији "Света Петка" у Београду и канцелар Великог приората Србије - наставља причу Снежана Шантић.
Овај темпларски ред основан је 26. априла 2012. године на Великом сабору светских темплара у Београду под патронатом великог мајстора Дом Фернанда Пинта Переира де Соусе Фонтеса. У њему Снежана ради на координацији рада војног и духовног дела темпларске организације у Србији. Посебно ради на организацији хуманитарних активности. Поред браће темплара у томе јој помажу и сестре, даме витезови Гордана Милосављевић, Милица Теофиловић Јовичић и Катарина Трипковић и њена породица.
- Жене су потпуно равноправне у нашем реду. За витезове их предлажу наши чланови. Кандидати пролазе строге провере. Да би даме постале витезови темплари, потребно је да су хришћани, добри и поштени људи, часни и правдољубиви, успешни у свом послу и бољи као личности од многих других особа - казује нам Дејан Јеремић, велики магистрални приор Србије.
Темпларску заклетву жене полажу на Светом писму. Том приликом се говори молитва "Оче наш" и пева химна "Боже правде". Слава овог српског реда темплара је Свети Јован. Витезови темплари носе велики монашки плашт са црвеним темпларским крстом, који шије једна београдска кројачица, и регалије које се праве у ливници "Госи".
- Уласком у Ред припадник добија тамну кецељу са обележјима искушеника који се припрема да докаже своје витештво. Припадник Реда с временом добија белу кецељу достојну чина који има. А као витез са плаштом, темпларским крстом, рукавицама и правом да носи мач са жељом да га никада не употреби - објашњава нам темпларске обичаје Шантићева.
Како смо сазнали, жене српски темплари, њих осамдесетак су по професији професорке, лекарке, менаџерке, еконимисткиње, дизајнерке, књижевнице, правнице, чиновнице и власнице приватних фирми. Неки женски витезови су државни службеници, високо позиционирани у администрацији. Највише жена темплара има у Београду, Нишу, Ужицу, Ваљеву, Врању и Суботици.
- Ми смо дискретно друштво и нерадо говоримо о својим активностима, јер не желимо да се саморекламирамо. Последњих година смо имали неколико великих хуманитарних акција на којима смо показали своје витештво. Поклонили смо десетине кревета једног болници, помогли смо Обеновчанима после поплаве, али и житељима неколико старачких домова. Школујемо једну девојчицу, чији је отац, наш брат темплар, изненада преминуо - набраја прва жена темплар у Србији.

Као канцелар Врховног војног ред витезова Храма јерусалимског у Србији, витез Снежана Шантић разрађује план и пројекте хуманитарних активности за наредну 2016. годину о коме ће се расправљати на Сабору Великог приората Србије у децембру месецу. Тада ће бити речи и о новим дамама које су кандидоване за витезове темпларе.
ХРАМ У ЗЕМУНУ
- НАША главна преокупација наредне године биће изградња и отварање првог темпларског храма у Србији. Уређујемо простор у земунској синагоги, где ћемо држати наше обреде, уз Свето писмо, заставу Републике Србије и темпларску заставу нашег реда - каже Снежана Шантић.


Наше даме међу темпларима | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 05. октобар 2015.

Револуција која је појела своју славу и своје вође

„Револуција” која је појела своју славу

На 15. годишњицу смене Милошевићевог режима тај догађај ближи је забораву него некадашњој популарности, а у јавности се све мање прича о онима који су га предводили. – И даље траје расправа да ли је то била револуција, преврат или државни удар
Илустрација Шпиро Радуловић
Датум који је прошао транзициони пут од славе до заборава. Таква је судбина 5. октобра после 15 година од када су грађани рекли „не” Милошевићевом режиму на једном уличном скупу који се завршио без крви. У време власти ДОС-а и странака које су га водиле датум је обележаван као историјско достигнуће, а његови творци сматрали су га Даном демократије.
Али, можда баш због те демократије и могућности народа да потпуно слободно бира, протеклих година 5. октобар као да није више толико популарна тема, а број критичара, којих је увек било, расте. С деснице се све гласније чује да је тај датум „чедо” страних служби, више него воља народа. Вашингтон није крио да је у последњој години власти Слободана Милошевића са неких сто милиона долара помогао политичке странке, невладине организације и медије који су се борили против Милошевића, али се често заборавља да су на улице Београда тог дана изашле стотине хиљада грађана и да би масовност скупа пред Скупштином Србије могла да се упореди с митингом подршке Милошевићу на Ушћу 1988. године.
Помињу га и као државни удар који је на превару извео тим нечијих агената, али заборављају на председничке изборе који су одржани десет дана раније, и да је кандидат опозиције 24. септембра освојио пола милиона гласова више него Слободан Милошевић, што је признала чак и власт док је покушавала да покраде изборе. Војислав Коштуница освојио је готово два и по милиона гласова: да ли је толики број грађана Србије био у заблуди и тако лаком да их завара пропаганда иностраних центара моћи?
Деценију и по после тих збивања не чуди да они који данас воде Србију не помињу много 5. октобар, као некадашњи противници његових организатора. Али не утркују се баш ни као критичари тих дешавања. Досовци тврде да је то зато што би неко могао да их пита у чему се то, нарочито на спољнополитичком плану, разликују њихови програми, поготово кад је реч о европском путу, побољшању односа у региону, јачању приватног сектора, заштити грађанских слобода и права...
Још једна од данас заборављених теза јесте да је та промена била прва „обојена револуција” без грађанског рата и људских жртава. Била је модел који су многи маштали да извезу у неке друге земље. Али искуства из Србије нису се баш поновила на Блиском истоку или Украјини.
Историчари ће се још дуго спорити око тога да ли је Милошевић могао другачије политички да одигра, ако не 6. октобра, када је признао победу и пожелео срећу Војиславу Коштуници, а оно 25. септембра, кад је имао опцију да призна пораз на председничким изборима али и да формира савезну владу са својим црногорским коалиционим партнерима. Његови социјалисти и даље су чинили владу која је и после тог датума била легитимна.
У сваком случају, миран и брз одлазак Милошевића као да је разоткрио све слабости оних који су га сменили. Није било потребно ни неколико месеци да раскол Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице постане важнија тема. Уместо о томе како даље, расправљало се да ли је за 5. октобар заслужнији лидер ДС-а, као организатор, или председнички кандидат из ДСС-а за којег су људи гласали. Ђинђић је, наиме, обелоданио да се пре расплета састајао с Милорадом Улемеком Легијом, ког је убедио да не потегне оружје на народ.
Конфликт двојице најважнијих људи (Ђинђићеви људи критиковали су Коштуницу као националисту који сарађује с „Милошевићевим људима”, попут Радета Марковића и Небојше Павковића) пренео се и на остале лидере ДОС-а и имао је високу цену. Биланс свега је да су данас тек неки од њих у парламенту као сенка опозиције која су некад били или су пали испод цензуса, а у власти су тек Расим Љајић и Велимир Илић.
Тешко је предвидети шта ће о 5. октобру јавност мислити за 10 или 15 година и да ли ће га звати револуцијом, превратом или државним ударом. Можда ће то боље знати будући историчари, рођени после 2000, уместо данашњих аналитичара који су сведоци тог догађаја. Ако 5. октобар буду назвали револуцијом, моћи ће да додају да је она појела своју славу и своје вође.
Никола Белић објављено: 05.10.2015 у Политици

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Darko Gustav | 05/10/2015 20:13
Tu revoluciju 5 oktobarsku su pojeli zuti politicari lopovi koji su krali sakom i kapom .Narod je jos jednom prevaren
Вукота Мараш | 05/10/2015 20:21
За нама су "године, које су појели скакавци" у облику бескрупулозних људи, који су себи дали за право да буду лидери демократије. Финансирани споља, добро органиѕовани, злоупотребили су сопствени народ и његову огромну жељу да живи достојанствено и да га воде часни, честити и поштени људи. Огромна позитивна енергија, која је извирала из те жеље се распрсла као пена од сапунице. Врло брзо смо схватили да су демократски лидери само плаћеници, чији циљ је да у земљи Србији уруше све од привреде до темељних вредности. Србија је у годинама за нама колонизована на начин, незабележен у историји цивилизације. Сви се слажу, на пример, да је "приватизација пљачкашка" али нико није ни покушао озбиљно да опљачкано врати ономе од кога је опљачкано. Изузетака, на жалост, нема. Узлети појединаца су директно пропорционални штети, коју су сопственом народу учинили. Све партијске свађе су само естрада, на којој могу сви са сваким, у складу са режисерском замишљу Великог брата. Нишчи су досегли царство.